Дежева и Туцовић

ИМАЈУ ли Срби право да замере икоме ишта, антисрпско деловање, на пример, пре него што сами себе упитаjу шта су учинили и шта чине да им сећање на сопствену историjу не избледи, да им деца, уз савршено познавање биографских података разних jеца, цеца,
гоца, сазнаjу ко су биле Јефимиjа и Оливера? Како замерити jедном Французу или Британцу што поjма нема да су Срби, у двадесетом веку, уз Јевреjе, jедини народ у Европи коjи jе био изложен планском и систематском уништавању, истребљењу, кад сами Срби ништа не чине да ту истину изнесу у свет.

Колико jе Срба до пре месец, два знало за село Дежева, у духовном, државотворном, националном смислу свакако наjважниjе место у Србиjи. Ниjе могућ озбиљан разговор о Стефану Немањи, Немањићима уопште, српскоj држави, Светом Сави, Српскоj православноj цркви… без спомињања места Дежева. „Новости“ су недавно, у неколико наврата, учиниле да Дежева изађе пред очи бар пола милиона Срба и грађана Србиjе; послале су тамо пре двадесетак дана своjе репортере и показале Србиjи на шта jе заборавила. У Дежеви jе крштен Стефан Немања, у цркви Светог Петра, из шестог века, очуваноj до данас; у Дежеви, заселак Мишчићи, рођен jе Растко Немањић (Свети Сава), тамо су столовали српски краљеви Драгутин и Милутин… Да смо онакви какви нисмо, Дежеву бисмо уздизали и поштовали као Хиландар, и више од тога, одлазили тамо на ходочашћа, Дежеву би председник Србиjе походио макар jеданпут годишње, чланови Владе много чешће, али…

На само 65 километара од Београда, у цркви манастира Крушедол, на jедном од наjлепших места Фрушке горе, налази се гроб краља Милана, првог монарха Србиjе од времена растакања српске државе коjом jе владао цар Душан Силни. Ако вас пут нанесе старим друмом од Београда ка Новом Саду, и обрнуто, горе, на Банстолу, скрените ка Крушедолу и тамо, на Милановом гробу, нећете затећи никога. Празно. Србима то место ништа не значи.

Посмртни остаци цара Душана почиваjу у цркви Светог Марка у Београду. Душан jе владао огромним простором, разапео границе своjе државе од Егеjског мора па горе, до Крбавског поља, донео Законик коjи jе умногоме одредио будуће европско законодавство, али ни то Србима, у глобалу, ништа не значи. Више Срба зна за Робина Худа него за цара Душана.

Да неки други народ са ових простора има историjу какву имаjу Срби, да зна где су му сахрањени цареви и краљеви, та места недељом би посећивале ако не хиљаде, стотине људи свакако. Над српским светињама трепери паучина. Код Срба jе све другачиjе; некада велик и моћан народ Срби и данас, кад су малоброjни и немоћни, имаjу готово необjашњив однос према сопстевноj прошлости и великанима из те прошлости.

Зашто jе то тако? Одговор подразумева обjашњења страшне, погубне потребе Срба да се жртвуjу за друге народе (и народе у покушаjу), да се зарад туђег интереса одричу своjе историjе и, што jе наjстрашниjе, своjе државе. И jош нешто; постоjи у српском бићу, посебно од почетка двадесетог века, вирус коjи се моделира, мења предзанке и поjавне облике, прилагођава се, понире и враћа се, али траjе. У питању jе борба против сопственог народа. Самопоништавање. То jе тема за неупоредиво већи простор од овог, а док се ње не прихватимо хаjде бар да размислимо због чега наjвећи трг у Београду, онаj на Славиjи, и даље носи име Димитриjа Туцовића, човека коjи jе ударио темеље антисрпске пропаганде на Балкану и у Европи, коjи Србима ни наjмање добро ниjе донео, напротив, оптужио jе сопстеви народ да jе у Балканским ратовима, чинећи страшне злочине, имао намеру да потпуно уништи jедан други народ, Албанце.

Звучи познато, зар не.

Пише: Ратко Дмитровић