Možda su ustaše ’41. bile zavedene ko zna čim, pa pobiše ljude, žene i decu na pravdi Boga. Ali, šta „zavede“ ove Bobetkove „heroje“ pa miniraše 1992. godine mrtve ljude?
Prebilovci. Ustaše pobiše Srbe 1941. Na stotine. Ne bilo kako. Bacili ih u jamu. Ko je poginuo odmah, ni po jada. Dobro je prošao. Ko je preživeo pad, doživeo je pravi pakao na zemlji. Ili bolje reći – ispod zemlje. Umirao polako, danima, od gladi, žeđi i bolova, okružen leševima koji se raspadaju i smrde. Među umirućima, najviše je bilo dece. Jama u Prebilovcima nije bila jedina. Mnogo ih je bilo. Na desetine. U svakoj od njih na stotine ljudi. Žena. Dece. A smrti tužno i jednako slične.
Da se vratimo na ovu u Prebilovcima. Godine 1990, skoro pedeset godina kasnije, izvađene su kosti pobijenih. Svi zajedno sahranjeni i na toj kosturnici podignuta crkva.
Činilo se da su žrtve najzad našle mir.
Dve godine kasnije, 1992, u novom ratu, u Prebilovce stižu jedinice hrvatskog generala Janka Bobetka. Spaljuju selo, a spomen-crkva i kosti žrtava iz ’41. minirane su tri puta. Na tom mestu napravljeno je smetlište.
„Hoće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta“, čuvena je replika Ilije Čvorovića. Možda su ustaše ’41. bile zavedene ko zna čim, pa pobiše ljude, žene i decu na pravdi Boga. Ali, šta „zavede“ ove Bobetkove „heroje“ pa miniraše mrtve ljude? I čemu smetlište na tom mestu?
Ako ponoviš isti zločin pedeset godina kasnije… Onda je smišljen… I u povratu… I ne zastareva. Ne samo pred zakonom koji uspostaviše ljudi. Nego i pred Bogom. Pred Njim posebno.
Naslov i oprema: Stanje stvari