Дечји концентрациони логор, дечје гробље, дечја патња – зашто се све то дозвољава

Планирајући одлазак на 80-годишњицу обележавања страдања деце у систему концентрационих логора у Сиску и околини, читајући документацију и студије о несвакидашњем страшном погрому деце у Независној Држави Хрватској, настојао сам да искључим било какав дневно политички однос, па чак и када је реч о ревизионизму.

Пише: Веран Матић

Размишљао сам само о деци која доживљавају невероватну патњу, бол, глад, тугу… Одвојена од родитеља, одвојена од браће и сестара, одвојена од било какве нормалности, како умиру или како преживљавају захваљујући ретким хуманим подвизима и људима. Размишљао сам о пропорцији умрлих / спашених, највише у акцији Диане Будисављевић, или човечности Анте Думбовића и других. Ту хуманост и пожртвовање сам могао да појмим, одам почаст, али никако нисам могао, на било који начин, да схватим нечовечност, зло које је наношено тој деци, системски, смишљено, организовано.

Осећај бола и патње као да се преноси на сваког учесника данашње комеморације, преживеле деце сада у дубокој старости, потомака из породица страдале деце, породица које су из генерације у генерацију тражиле податке о својим бакама и декама којима је ускраћен живот још када су били бебе или деца… На учеснике у програму сведене, одлично направљене, ненаметљиве комеморације, која је одисала достојанственим пијететом, без додатних учитавања, или било какве функционализације, јединствене страхоте, не само у нашим, већ и у светским оквирима.

Тренутак када презивела деца Дечјег концетрационог логора полажу цвеће уз песму Ој Саво ој Савице у извођење кантауторке Ане Ћубеле из Београда

Није било форсирања бројева страдалих, јер само постојање Дечјег концентрационог логора надмашује сваку оцену или димензију зла. Није било полемика са ужасавајућим ревизионизмом, на који иначе осим ретких из српске и јеврејске заједнице, и антифашистичких и невладиних организација, посебно у Хрватској, више нико и не реагује.

У повратку према Београду, у осећањима се преплићу емпатија према малим пострадалим дивовима, туга због њихове патње, понос према вредностима Диане и других хуманих људи, али и нека врста љутње, беса, разочараности, неизмерне забринутости.

Важној, „округлој” комеморацији, и сећању на пострадалу децу, незабележену у европским оквирима, Европи чијој се припадности дичи Република Хрватска, није присуствовао ниједан званичник, ни испред институције председника државне, владе, нити Сабора Републике Хрватске. Тешко ми је да изговорим шта бих све могао, а мислим и осећам о тој чињеници, јер све што кажем, може и биће претворено у неку чињеницу за нечији интерес.

Разумео бих да постоји култура сећања, установљена кроз вишедеценијски антифашизам, да се можда ове године тако поклопило да нико не дође, разумео бих да у школским уџбеницима постоје лекције преко којих се учи и васпитава о вредностима, разумео бих када би постојала непорецива критика злочина усташа, и када би постојала непорециво утврђена, свима доступна и разумљива фактографија. Да се некоме догоди пропуст да не дође или пошаље представника. Мада, искрено, ни то не бих разумео, али не бих осећао толику бол за недостатком тих гестова које данас, у повратку са Дечјег гробља из Сиска осећам, бол и тугу због недостатка емпатије и поштовања према деци жртвама.

Више ме слама свест о том неподношљивом игнорисању сећања на најневинија бића, жртве, од самог зла које се догодило. Не мислим да је оно везано само за оне који нису данас били, већ и на оне који би требало да буду на том месту страдања и места на којем почивају тела тих малих анђела. Мислим и на представнике Републике Србије, који морају да учине много више када је реч о комеморацијама на местима страдања представника српског народа и других народа у временима зла. Данас сам представљао институцију председника Републике Србије, али мислим да је на Дечјем гробљу данас морао да буде представник сваке важније институције државе Србије, бар у немом одавању почасти, полагању беле руже и обележавању годишњице и датума, сећања на ужасна времена.

Не верујем у сећање из конфронтације са актуалним политикама, јер то није ни емпатија ни одавање пијетета, не верујем ни у тешке речи које се користе у актуелним препуцавањима, а који потежу термине из страшних времена, злоупотребе која представља трајну дискредитацију правих имена за почињено зло од пре 80 година. Не верујем у називање усташама оних који данас представљају Републику Хрватску, само због тога што нам се не свиђају неки потези актуелних представника ове земље. То дубоко девалвира зло које су починиле усташе током Другог светског рата. Kао што не верујем исправност и смисленост тога да се представници Србије називају четницима, што производи исте ефекте.

Не верујем у одсуство било какве комуникације између Србије и Хрватске, на првом месту када је реч о хуманитарним питањима, као што су нестали, као што су питања патње грађана наших земаља, везаних за ратове деведестих. Не верујем у одбијање да се сарађује на добробит грађана наших земаља и нашег региона.

Више година имам снажан осећај да се представници Републике Хрватске осећају вреднијим због чињенице да су део Европске уније. И да су политички и други потези неодвојиви од патернализма, према свима у региону који су ван ове уније, која је заснована на принципима који су често потпуно обрнути од праксе Републике Хрватске. Не видимо тај непоколебљиви антифашизам на којем су установљени темељи Уније, не видим двосмерну отворену економску сарадњу, не видим да се непоколебљиво спречава ревизија чињеница везаних за злу прошлост.

Kада је Хрватска постајала делом европске заједнице, очекивао сам да постане прави интегративни лидер у региону, који ће помоћи да Западни Балкан брже усваја стандарде, и да буде генератор убрзања процеса интеграције, прво унутар самог региона, а онда и унутар Европске уније. Уместо тога, гледамо и живимо потпуно обрнуте процесе. Због чега то Европу не интересује, друго је питање.

Званична Србија има своју снажну партиципацију у никада лошијим односима. Али ништа од тога не може оправдати све оно о чему сам писао на почетку овог текста.

Често говорим о потреби договора између две земље, две најјаче политичке гарнитуре, два најјача политичара у ове две земље. О томе да за свако решење мора постојати заједнички напор, пажљиво одабраних посвећених експерата и политичара, представника мањина наших народа, уз снажну подршку европских или других међународних институција. И годинама спирала у односима иде у негативном смеру. За мене необјашњиво, у ситуацијама у којима елите на власти имају снагу и моћ, добијену кроз изборе који им омогућавају да направе искораке због којих иначе често мисле да ће изгубити одређене нивое подршке код своје гласачке базе.

Kада се размишља о трендовима евроскептицизма, онда треба озбиљно размотрити овакве ситуације и трендове. Наше земље и друштва, гледано и кроз егзактне податке, које добијамо из пописа, остају без супстанце неопходне за све у шта се националне елите заклињу.

А у корену свега, налази се наш однос према патњи најслабијих, мањина, националних и свих других, наша ксенофобија, и склоност популистичким идејама којима решавамо питања квалитета живота наших грађана, занемарујући реалност у немаштини или опасности које тек следе. И најмањи проблем је што је Анте Томић данас заустављен и тркељисан од стране граничне полиције Србије, враћајући се са књижевног фестивала из земље у којој је изузетно популаран, и као новинар и као књижевник, у земљу у којој га поливају говнима. И то што су преживели и њихови потомци Дечјег логора задржани на уласку у Хрватску из Босне и Херцеговине, тако да су закаснили на комеморативни програм јер су, ипак, своју мисију обавили. Најозбиљнији проблем су трендови који обухватају успостављање нових снажних граница између народа који су живели деценијама заједно, између породица, између званичне и незваничне Европе. И то што са миром сви на то гледамо, одобравамо, и што на то гледају, са истим миром и незаинтересованошћу, Европа и Америка. И што исто тако гледа и онај којег се назива Створитељем, прво гледајући зло према најмлађим логорашима у концетрационом логору за децу, и према патњама најнемоћнијих.

Ништа није у реду ни са нашим владама, ни са нашим верама, ни са нашим праксама. Ипак, сећајући се невероватне хуманости, племенитости и пожртвованости Диане Будисављевић и других, гледајући устрајност којом преостали Срби у Хрватској са својим пријатељима Хрватима развијају културу сећања, као културу мира и еманципације од зла, пишем ово у вери да зло не сме добити прилику да још једном победи и да постане поново реалност наших простора и света.

Извор: ЈАВНИ СЕРВИС