Deca oluje : Ožiljci u duši i pamćenju

Roman Milomira Kragovića „Deca oluje“, u izdanju

„Novosti“, knjiga o kojoj će se glasno ćutati

ČESTO „razboritiji“ kritičari i pisci govore da o ratnim sukobima na prostorima bivše Jugoslavije nije dobro pisati jer ne postoji „distanca“ sa koje se sve to može razumno sagledati. Jedino nije jasno da li te distance treba da bude u odnosu na poslovični srpski samozaborav, istinu, tragediju, ideološka i međunacionalna „poravnavanja“ ili u odnosu na razum, koga u ratu najmanje ima. Svejedno je koji će se sinonim za intelektualni kukavičluk izgraditi.

Istini za volju, knjige koje su se na ovim prostorima (na svim stranama) pojavljivale i koje su pokušavale da dosegnu najdublji i najviši aspekt ratne tragike „čoveka koji je uvek na gubitku“ (Selimović) ili „poraženo čovečanstvo“ (Andrić) uglavnom su, uz časne izuzetke (Vladimira Kecmanovića, Miroslava Toholja, Borisa Dežulovića, Semezdina Mehmedinovića, Damjana Šinegoja…) bile na nivou malo povišenog publicističko-novinarskog diskursa. Zašto? Svakako ne zbog neprepoznavanja „distance“, mnogo više zbog neprepoznavanja granica, ne onih za koje se zdušno ginulo, već onih suštinskih – granica između dobra i zla.Oni koji su rasli na partizanskoj književnosti smatraju ih apsolutnim, oni drugi ih ne vide, „građani“ ih smatraju nepristojnim, a oni treći, koji su za njih i zbog njih postradali, ne žele da pričaju o njima. I gde je tu književnost? Možda upravo u neispričanom, u onom što se želi dočarati simbolom, osećajem, metaforom, specifičnim poznavanjem ljudske duše, karakterom tragike i tragikom karaktera.Zato je verovatno Milomir Kragović u romanu „Deca oluje“ krenuo tim neizvesnim putem osvetljavanja sudbine dvanaestogodišnjeg dečaka Dragana Miokovića (u romanu Marko Milojković) koji je u avgustovskom pogromu Srba iz Hrvatske dovezao traktor u kome je bila njegova porodica i sve ono što je ostalo od njihovih života i uspomena.Nema sumnje da Kragović u toj slici stradanja i njenom primarnom simbolu nalazi „čvorište značenja“ – put romana koji će se vešto provući između svih zamki i potencijalnih obračuna sa krivcima i jeftinog sentimenalizma. Preemotivni karakter uspomena, nepouzdanost i bolnost sećanja je smer kojim pisac vraća u prošlost svog glavnog junaka, dok prelistava porodični album, pokušavajući da ponovo odgovori na pitanja na koja mu je do tog vremena život više puta dao neporecive i eksplicitne odgovore. Ali, to nisu ni pitanja i odgovori naknadne pameti, prihvatanja kategoričkih sudova stvarnosti i iskustva, već pitanja dobra i zla, bez nacionalnog predznaka i očekivanih medijskih istina crno-bele slike rata.Samim tim što kontekst u koji Kragović smešta glavnog junaka i primarnu sliku rata nije definisan samo nacionalnom topografijom već pre svega kulturološkom determinisanošću Srba u Hrvatskoj, njihovim kontinuitetom trajanja na tim prostorima koji se upravo u tom aspektu najbolje vidi i očitava.Zato se može reći da Milojković ima dva detinjstva; prvo koje polako postaje himerična i utopistička slika nekih predela u čije postojanje više nije ni on siguran, i drugo, u koje dolazi traktorom sa ostacima bivšeg života i u kome ga čeka život u preidealizovanoj Srbiji, u kojoj često postaje krivac za ono što su drugi njemu uradili.Neporecivost sudbine i dečja i mladalačka perspektiva koju Kragović uspešno gradi upravo su najdirektnije i najtragičnije slike unutrašnjih i spoljašnjih sukoba. A u sudbini jednog „bezimenog“ stradalnika jasno se očitava sudbina čitavog naroda, detinje otvoreno i jasno, sa najdubljim ožiljcima u duši i pamćenju.

PRIČA O ISTINI“DECA oluje“ su na pravom putu otkrivanja odgovora zašto je „Oluja“ za jedan narod tragedija, a za drugi epohalna ratna pobeda? Nad kim? Nad sobom ili nad onim drugim koji je mnogo više „ti“ nego što to želi da se prizna. Zato glasovi koji se već čuju kao mazohistička potreba da „žrtva opravda dželata“; „Da ovo nije roman protiv Hrvata“ jesu smešna konstatacija koja ni sa književnošću a ni sa životom nema nikakve veze. Ne može se biti protiv naroda, bar to razuman čovek ne može i neće. Ovo je roman protiv onih koji su u drugima videli dojučerašnjeg sebe i njihovim pokušajima da tog i takvog sebe što pre ubiju. Ovo je priča o onima koji su se drugačije zvali i krstili i to je bio njihov greh i onima kojima je ta „različitost“ dala za pravo da ubijaju. Ovo je roman o onima koji znaju i onima koji su zaboravili da je Bog jedan i da se istina, pre ili kasnije, pokaže u svojoj veličini i neporecivosti.
Petar V. Arbutina

Izvor: VEČERNjE NOVSTI

Vezane vijesti:

Održana promocija knjige “Deca Oluje”