Dah crnog gavrana

Ovo što je krenulo iz Tuzle, ne sluti na dobro. Motivi i zahtevi jesu socijalni, ali nigde se početni, pojavni oblici tako velikom brzinom ne pretvaraju u nešto drugo, kao u Bosni.

Ivo Andrić, taj veliki znalac i tumač Bosne i Hercegovine, ima jednu u javnosti manje poznatu pripovetku, zove se “Pismo iz 1920. godine”, koja na savršen način, precizno i neumoljivo, skida sve maske i namaze s lica onog što zovemo Bosna i Hercegovina. Na jednom mestu tog antologijskog teksta, pisanog u prvom licu Andrićevog prijatelja koji zauvek napušta Bosnu, kaže se da je to zemlja tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, zemlja nežnosti i ljubavnog žara, osećanja i nepokolebljive odanosti, ali da ispod svega toga ključaju uragani sapetih i zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas.

E, tih časova bilo je u Bosni i Hercegovini bezbroj; donosili su muku, jauke, ubijanje, potoke krvi, i pretvarali taj divni zgusnuti geografski prostor u pakao. Nepunih 15 godina po okončanju građanskog rata u BiH, tamo opet gore zgrade, mase ljudi valjaju se ulicama i sve liči na jedan od onih časova iz Andrićeve pripovetke.

Bosna je oduvek mesto patnje, nekad je ta patnja pod plaštom od okupatora nametnutog mira, ali je patnja, a nekad se javlja kroz najstrašnije ratne oblike. Ovo što je krenulo iz Tuzle, ne sluti na dobro. Motivi i zahtevi jesu socijalni, ali nigde se početni, pojavni oblici tako velikom brzinom ne pretvaraju u nešto drugo, kao u Bosni.

Samo dva dana nakon što je izgorela zgrada vlade Tuzlanskog kantona, javio se onaj crni gavran, Stipe Mesić, i kazao da je Dejtonski sporazum glavni problem sadašnje Bosne i Hercegovine. Samo jedinstvena, unitarna Bosna, bez Republike Srpske, ima budućnost, klikće Mesić. Ne objašnjava, verovatno stoga što ga niko i ne pita, zašto to rešenje, kad je tako dobro i tako spasonosno nije 1990. godine predlagao za SFR Jugoslaviju, na čijem se čelu nalazio. Onda je okolo telalio da je jedini izlaz u razlazu jugoslovenskih naroda.

Zašto danas izlaz za Bosnu i Hercegovinu nije u razlazu njenih naroda. Ne zagovaram, samo pitam. Ili, kako to da je rešenje za kosovski problem u razgraničenju između Srba i Albanaca – naravno, na štetu Srbije – a rešenje za Bosnu nije razgraničenje između Bošnjaka, Srba i Hrvata. Opet, ne zagovaram, samo pitam.

U Sarajevu je iznenada, dok su još trajali protesti, sleteo još jedan crni gavran, Ahmet Davutoglu, ministar inostranih poslova Turske i najdirektnije se umešao u celu priču. Zbog čega? Žive li u Bosni i Hercegovini Turci? Ne. Pa šta on, onda, tamo traži? Zašto izjavljuje da je Bosna državni i politički prioritet Istanbula i da kao takva mora da bude celovita. Žal za davnim vremenima Osmanlija na Balkanu, ili nešto drugo?

Podsećam da je Turska među prvih pet zemalja na svetu koje su priznale nezavisnost Kosova. Da li bi Turska priznala i eventualno proglašenje nezavisnosti Republike Srpske? Ili je zbog straha od te nezavisnosti Davutoglu i dojurio u Sarajevo.

U ovom (ne)kontrolisanom poluhaosu u BiH, Republika Srpska je mirna. Zasada. Nije Srbima baš najjasnije da li je zgrade u Tuzli, Bihaću i Sarajevu zapalio prazan stomak ili nešto što bi vrlo brzo moglo da pokaže svoje pravo, strašno lice, viđeno u BiH 1941. i 1992. godine. Ima nade da su Srbi bar tu lekciju naučili.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI