Дарко Адамов: Партизанска пропаганда у „Клетовом“ уџбенику историје за осми разред

Иако је тржиште уџбеника у Србији тешко више десетина милиона евра, очито да издавачима новац није довољан плен…

Нови уџбеник историје за 8.разред основне школе издавачке куће Клет враћа нас у стара комунистичка времена интерпретације догађаја из Другог светског рата.

Објашњавајући догађаје око битке на Неретви, аутор уџбеника каже:

Немци су дејствовали заједно са својим савезницима и сарадницима Италијанима, снагама НДХ и четницима. ( стр.116)

Ефектно преобликована прича – четници „дејствују заједно“ са усташама и нацистима… а шта је са партизанима? Знамо да они управо тада воде преговоре о примирју са Немцима и истичу да су им главни непријатељи не Немци већ четници.

Извор: Снимак екрана

Аутор елегантно заобилази ову тему, као што не спомиње ни немачко заустављање офанзиве пред Неретвом.
Ево како српски издавач Завод у издању из 2010. године говори о истом догађају:

„После преговора партизанске делегације на високом нивоу и нижих представника немачких окупаторских власти договорено је примирје. Партизани су истицали да су им главни непријатељи не Немци већ четници.“

Друго, старије издање Заводовог уџбеника из 2007. године још ефикасније описује догађаје око битке на Неретви које нам Клет искривљује и прећуткује:

„Најважнији догађај у контактима партизана и Немаца догодио се марта 1943. године, за време битке на Неретви („Мартовски преговори“). Ови преговори умногоме објашњавају и зашто су Немци обуставили офанзиву на партизане баш код Неретве. На састанку са Немцима у Горњем Вакуфу, почетком марта, висока партизанска делегација (Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит) предлагала је обуставу непријатељстава „у обостраном интересу“. А обострани интерес и партизана и Немаца у том тренутку био је да не дође до искрцавања Енглеза на јадранску обалу. Делегација је захтевала обуставу непријатељстава како би партизани свој главни удар усмерили на четнике. Најзначајнија карактеристика ових преговора био је став партизанске делегације да ће ратовати против западних савезника због ускокласних интереса: победе у грађанском рату.”

На стр. 122 приказана је слика „заробљених припадника квислиншких покрета (усташе, домобрани, четници, љотићевци и други) на словеначко – аустријској граници маја 1945. године.“

Извор: Снимак екрана

После овога запрепаштеним ученицима остаје само да кажу: Ауу, какви су издајници били ти четници..

Аутори Заводовог уџбеника ове заробљене јединице називају „војницима поражених војски“ и „антипартизанским снагама“ (Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр.150), што је коректан и прецизан израз, али их Клетова историја лаконски сврстава у исти кош квислинга.

Остало је само да се свеукупни утисак о војсци Драже Михаиловића појача сликом неког стравичног злочина (стара, испробана тактика) – на стр. 123. приказано је како су

„у ноћи 20. на 21.12. 1943. године припадници Авалског четничког корпуса убили 67 мештана села Вранић… у три изолована напада на куће породица за које се сумњало да се чланови истих налазе у партизанима побијени су скоро сви затечени мушкарци, жене и деца.”

Све иде уз слику где „мештани села Вранић у Београдском процесу 1946. год. показују колевку у којој су четници убили четворомесечно дете.“

Извор: Снимак екрана

Иако нико не спори овај четнички злочин (упитан је број убијених људи, као и догађаји који су претходили овом масакру, али је тешко очекивати од аутора да као критички историчар посумња у неке делове Београдског процеса), очекивало би се у најмању руку да издавач објави и слику неког од партизанских злочина, макар као привид објективности. Ништа од тога.

Заводов уџбеник за осмаке каже:

„Постојао је страх од партизана чији преки судови и не трепнувши осуђују људе на смрт. Свако је могао бити оптужен да је црноберзијанац или издајник. У спровођењу револуције предњачили су млади партијци, они који су били дисциплиновани борци КПЈ и све задатке извршавали без поговора. Тајна и јавна убиства угледних људи или обичних сељака, убиства из освете, као и убиства оних чланова КПЈ који су се томе супротстављали, били су скоро свакодневна појава.“ (Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр.146)

У даљем тексту ученици се доводе у заблуду кроз сугерисање јефтине и упрошћене слике о разлозима савезничке подршке партизанима:

„Припадници партизанског покрета показали су велику борбеност и спремност за герилску борбу против окупатора. То је био главни разлог зашто су их савезници признали као једину снагу на простору Југославије” (стр.123).

Извор: Снимак екрана

Нису савезници признали партизане због њихове борбености, праве разлоге објашњавају нам аутори Заводовог уџбеника:

„САД су искључиле четнике из својих планова у лето 1943. год. Томе је допринела основна идеја америчке политике да се оствари победа над фашизмом и нацизмом уз помоћ СССР… Стаљин се оштро противио инвазији преко Балкана, јер су јединице Црвене армије већ биле кренуле у офанзиву према Средњој Европи и Балкану. Тада се амерички председник Рузвелт приклонио Стаљиновом тумачењу и изјавио да у Југославију неће слати никакве трупе. Штавише, дао је пристанак на стварање совјетске интересне сфере у источној Европи. Уз оцену да убудуће треба помоћи партизане, подразумевало се да је Југославија постала део совјетске интересне сфере.“ (Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр.148)

У истраживачком путоказу на стр.116 поставља се питање за наше младе ђаке – истраживаче:

„Зашто су савезници подржали партизански покрет, а одбацили сарадњу са четницима?”

И, наравно, кад би се аутори Клета питали, верујем да би пожељни одговор младог ученика био отприлике:

Па, наставниче, као што видимо и у уџбенику, партизани су се борили бескомпромисно и јуначки, а четници нису, и логично је да су савезници подржали партизански покрет.

Као закључну оцену карактера Југословенске војске у отаџбини, аутор износи типичну партизанску анализу:

„Са друге стране, четнички покрет, који је у почетку деловао као антиокупациони и антифашистички, ушао је у колаборацију са окупатором. Припадници четничког покрета починили су више злочина над цивилним становништвом на различитим окупационим подручјима на којима су деловали. Одлука Драгољуба Михаиловића да након слома устанка у Србији 1941. године. избегава отворене сукобе са окупатором док савезници не постигну заједничке резултате на светским ратиштима – показала се као погрешна.“ (стр.123)

Извор: Снимак екрана

Овако смешан и наиван закључак приличи историји из периода комунистичког једноумља, али нам га као најновији и најнапреднији уџбеник сервира немачка издавачка кућа Клет.

По свим релевантним проценама тржиште уџбеника у Србији тешко је неколико десетина милиона евра, а највећи део тог колача узимају стране издавачке куће. Очито да им новац није довољан плен…

Аутор је наставник историје

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везани прилози:

Душан Ј. Басташић: Шта ученици у Србији (не)уче о страдању …