Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Дара Бановић, из села Велико Паланчиште, општина Приjедор, Република Српска, jе живи свjедок покоља коjи су извршиле усташе над становништвом села Паланчишта и Горњи Јеловац, 22. и 23. октобра 1942. године. У покољу jе убиjено 650 људи, махом жена и дjеце, а Дара jе своjим очима видjела масакр над око 300 жртава.
Дара Бановић са 29 ожиљака од убода ножем преживjела jе оваj усташки покољ, али њена дjеца, четворогодишња Радославка и двогодишњи Бошко — нису.
Она jе jедан од свjедока коjи jе наjвjеродостоjниjе испричао одвиjање покоља. Њен лик на малим екранима видjели су милиони гледалаца широм бивше СФРЈ, приликом откривањаспоменика на Мраковици, 1972. године. Дара jе том приликом уручила предсjеднику Јосипу Брозу Титу, коjи jе открио споменик, поклоне по традиционалном обичаjу свога краjа.
Ноћ покоља
Само jедном Дара jе смогла толико снаге да исприча своjу судбину. О том свом наjстрашниjем доживљаjу она каже:
»За вриjеме офанзиве на Козари са фамилиjом ниjесам бjежала у Козару, већ сам остала код своjе куће. Радила сам код куће као и обично. Усташе, коjе су се туда кретале, говориле су нам да не бjежимо никуда, да нам се неће ништа десити. Ми смо им вjеровали и мислили смо да нам се заиста ништа неће догодити. Једне вечери, била jе мjесечина као дан, мjесеца октобра десило се оно што jе наjстрашниjе. У сам залазак сунца дошле су усташе у село.
Чини ми се да их jе било око двадесетак. Код мене у кућу дошла их jе четворица. Чим су банули у кућу, строго су нам заповjедили да треба одмах да идемо, да ће нас они склонити, jер ће ноћас доћи друга воjска. Кад сам ћела да покупим нешто ствари и понесем мало ране, пошто сам имала двоjе мале дjеце, дjевоjчицу од 4 и сина од 2 године, усташа, коjи jе био у кући, рекао jе да не треба ништа да носим, jер они тамо имаjу доста ране за нас.
Моjа мала Радославка, када смо пошли из куће, заплакала jе говорећи: „Драга маjо, они ће нас побити“!
Кад се циjело село искупило, повели су нас у заселак Вучковића, а затим су нас одвели до Вуjћића, гдjе смо преноћили jедну ноћ у воћњаку под шљивама. Други дан навече, око 10 сати, почели су да одводе jедну по jедну групу говорећи нам да те групе иду своjим кућама. Пошто се ниjе чула пуцњава, мислили смо да ће нас стварно пустити.
Кад сам jа дошла на ред са своjом дjецом, мени су рекли да треба да ме спроведу до куће. Довели су ме до мjеста звани Салиjевац, до jедне високе међе и тада су од мене тражили да им дам све паре што имам код себе па ће ме водити до куће као своjу сестру. Имала сам свега 300 куна код себе. Док сам тражила паре, jедан усташа jе рекао:
„Маjку jоj њену, извадиће бомбу и бацити на нас.“ Када сам им дала паре, jедан од њих jе викнуо: „Стоко партизанска, зар да те jа водим до куће за свега 300 куна?“
Други усташа тражио jе од мене чарапе, а jа сам му рекла да имам код куће, нека ме тамо воде, па ћу им дати. Потjерали су нас према потоку Чикаре, више jедног млинчића. Кад сам угледала поклан народ и видjела шта ће с нама бити, рекла сам им:
„Па, браћо, зар ћете нас поклати?“ Тада ми jе моj Бошко пао на руке и они су га почели отимати од мене говорећи:
„Маjку ти твоjу, нећеш га дуго носити!“
Тада сам им опсовала и рекла да ћу умриjети са своjом дjецом. Од jада сам пошла с њима око десетак метара. Када смо дошли до неких врба, jедан од усташа ме зграбио за врат, ишчупао нож и почео да ме коље. Кад ме jе ударио ножем трећи пут, пала сам, али сам jош увиjек била при свиjести. Двадесет и девет рана су ми задали. Била сам сва заливена крвљу, али сам све jош видjела, иако сам била непомична. Наjтеже jе било гледати када су крвници клали моjу дjецу. Моjу малу Радославу ударили су ножем у главу, а затим jе бацили краj мене и проболи ножем уза земљу. Мога Бошка тако су исто изболи ножем и бацили поред мене говорећи:
„Ето ти маjке, кад се пробуди, нека те подоjи.“
Пошто jе мали Бошко jош био жив и jаукао, онаj исти усташа што jе мене клао, подигао jе малог на кољена и са неколико удараца ножем осjекао му главу. Тада jе настала препирка међу кољачима ко jе од њих уморниjи. Чула сам гдjе jедан каже:
„Уморих се док сам их поклао толико, а нисам се толико искрвавио као код ове, маjку jоj српску.“
Била сам jош дуго при свиjести и све сам гледала. Доводили су нове групе коjе су убиjали сjекирама, кољем и маљевима. Мушкарци су били повезани, те су им тако повезаним расиjецали главе. Када jе покољ завршен, онда су ишли по групама да виде да ли jе jош ко жив, да би га дотукли. На краjу су се крвници скупили и веселили као на каквоj гозби или свадби.
Послиjе отприлике два сата почео jе да пири jак вjетар и да пада киша. Тада сам се онесвиjестила. Када сам поново дошла свиjести, пошла сам према селу Орловцима код своjе сестре. У кући Јовице Матиjаша, од пуне куће чељади нашла сам само њега и његову маjку Станку.«
Тако jе завршила своjу причу Дара Бановић.
Архив воjно-историjског института 44/7-2, 162
Везане виjести:
One Response
Ja zivim u Sydney I sticajom okolnosti sam radila sa jednom hrvaticom. Pita me odakle sam ja kazem Makedonka a ona meni ,,sto si se ti tako fina zena udala za Srbina “ Da je ona videla mog muza pa bi rekla mozda se njoj moj muz ne svidja ali na nevidjeno pokazati toliko mrznje??? Zalosno je da ona ne moze da svati da sam I ja Pravoslavne vere!!!!