Даница Праштало

Рођена 14. марта 1933. године у селу Агинци, Босанска Дубица

Свједочи:

Давне 1933. године рођена сам 14. марта у селу Агинци, Козарска Дубица. Ту је поро­ди­чно имање Будимира, гдје се мој отац Милош бавио земљорадњом. Он је рођен 1900. годи­не. Моја мајка Анђа је рођена 1908. године у селу Влашковци. Као земљорадници, узгајали смо разну врсту стоке: коње, краве, свиње, овце, гу­ске, патке и кокоши. Имали смо велику кућу у ко­јој смо имали и дућан. Потом шталу и магазу гдје смо држали машину за вршидбу пшенице, а на спрату магазе, жито. Иза куће се налазио велики воћњак са обрадивом земљом, а поред тога смо имали и шуму.

У домаћинству нас је било десеторо, од то­га двије бабе, татина мајка Јока и мамина мај­ка Марица, брат Милорад (1934), сестре Милица (1938) и Љубица (1940). Са нама су били и по­лубрат Срето (1918) и полусестра Перса (1924). Године 1942, у јуну мјесецу, тадашња власт Не­зависне Државе Хрватске из Козарске Дубице нас је протјерала у села Кошића, па у Мљечаницу, потом у Елезовачу. Имање је опљачкано и за­паљено, а стока отјерана.

Нисмо се могли вратити на имање до авгу­ста мјесеца 1945. године. Тадашња власт Неза­ви­сне Државе Хрватске је била формирана од му­сли­мана и Хрвата из Козарске Дубице, а пошто је наше село било искључиво српско, нико није присту­пио у ту власт.

Ратне 1942. године Нијемци и Хрвати су нас похватали на Козари и одвели у логор Церовљани код Хрватске Дубице, село удаљено десет кило­ме­тара од Козаре гдје смо били на отвореном простору без хране, воде и без икаквих услова за живот. Након неколико дана су нас одвели у логор Јасеновац гдје смо остали мјесец дана. Тад сам имала девет година. С мамом су били брат од осам, сестре од осамнаест, четири и двије године. Затим, наши родитељи и наше баке, док нај­старији наш брат, Срето, гине у рату. Након мје­сец дана дошли су непознати људи и жене и из логора издвојили нас, те смјестили нас у воз у којем смо били ми дјеца са нашом мајком, док је отац са бакама остао у Јасеновцу гдје се завршава њихов живот у мукама.

Били смо затворени у вагону читав дан и ноћ и најзад смо стигли у Сисак. Прво су нас увели у халу гдје су нас шишали до гола и купали заједно и жене и дјецу. Одјећу су дезинфиковали и вратили нам је, док обуће нико није ни имао. Не­далеко од хале су биле четири бараке у које су одвели само дјецу. Ту смо били и ми, моје сестре и брат, док су старију сестру и мајку одвојили од нас и смјестили испред барака у бодљикаву жицу. У бараци где смо били смјештени, имали смо са­мо сламу на којој смо спавали. Имали смо један прозор који је гледао према логору, гдје су биле смјештене наше мајке, али нисмо смјели гледати, јер кога су ухватили да гледа, злостављале су га часне сестре које су нас чувале. Сјећам се да се поред бараке налазила пруга и доста сточних ва­гона. Једном дневно су долазиле часне сестре са мало хљеба и чорбом од које смо често по­враћали и имали прољев. После оброка изводили су нас иза бараке гдје су биле ископане рупе са да­скама гдје смо вршили нужду. Ако би се десило да се неко дијете упишки у бараци, старије дијете поред њега би ту сламу морало по казни жва­кати. Након пар дана сву дјецу су смјестили у ва­гоне гдје су дјеца плакала и дозивала мајке. Као по највећој казни, одвајају нас од мајки и одвозе у Загреб. Све жене су остале у жици још не­колико дана и онда су отпремљене сточним вагонима за Њемачку. У Загребу су нас до­че­кивале нове часне сестре са ознакама Црве­ног крста и одвеле нас у дрвене бараке гдје смо добили један кревет на нас четворо. Свих петнаест дана смо добијали редовно храну и но­ву одјећу и обућу. Једном касно у ноћ дошли су нам непознати људи са батеријама (јер су нам ту ноћ намјерно угасили свјетло) и прозивали нас старију дјецу. Прозвали су мог млађег брата и мене, док су наше млађе двије сестре остале у кревету. Нас су одвели камионима у Копривницу гдје смо остали само један дан на жељезничкој станици. Касно навече смо смјештени у воз и од­ве­зени у село Дрње и ту смо били смјештени код неког попа гдје смо преспавали у штали. Послије доручка довезли су коњску запрегу која је раз­возила дјецу по селу и викали: „Стигли су Босанци, стигли су ушљивци!“ Тако је свака кућа у селу морала да прими по једно српско дијете. То је било понижавање и малтретирање, јер тако су нас нудили по кућама и могли су да раде са нама шта су хтјели. Тада је мог млађег брата Милорада узео човјек Игнац Верхуци и код њега је остао до завршетка рата. Имао је своје мало мјесто у штали гдје је чистио и чувао сваки дан разну сто­ку. Тад су мене пребацили у село Сигетац гдје ме узео Фрањо Калаварић. Лијепо сам примљена у кући, радила сам са газдарицом на њиви и мо­рала сам ићи у католичку цркву сваке недеље.

Након пола године сам сазнала да је мој млађи брат у селу Дрњу, па сам пронашла начин да га посјетим. Наш сусурет је био јако дирљив. Тада сам била срећна јер сам мислила да више ни­кад нећу видјети никог од своје родбине. Наше млађе сестре које су остале у баракама у За­гре­бу биле су пребачене у Јастребарско и тамо су остале, док нашу најмлађу сестру Љубицу која је тад имала свега три године, нисмо нашли. Ни уз сву муку мајке, која је покушавала да је про­нађе преко Црвеног крста, нисмо је могли нигдје пронаћи. Никад нисмо сазнали за њену судбину.

По завршетку рата мајка је дошла из логора у Њемачкој и потражила нас. Брата и мене је до­вела у село Агинце, пошто је сво наше имање било спаљено. Одвела нас је код своје сестре Миље Бјелић у село Међувође, а онда се она вратила у Загреб по Милицу. Остали смо код тетке годину дана. У јесен 1945. године брат, сестра и ја смо кренули у школу. Послије завршене основне школе брат Милорад и сестра Милица су остали у селу Агинцима и засновали своје породице гдје живе и данас. Наша најстарија сестра Перса живи у селу Ле­бане код Лесковца (Србија).

Послије завршене основне школе у Дубици отишла сам у Лакташе и завршила средњу школу, смјер – дјечија његоватељица. Запослила сам се у градски диспанзер у Сарајеву и радила годину и по дана. Затим сам ишла на војни курс за везу и почела да радим на телефонској централи у Држа­вној болници на Кошеву. Послије двије године сам се удала за Праштало Милана, капетана ЈНА. По­што је био рањен у рату, посљедице су учиниле своје и морао се демобилисати. Тада смо се нас двоје преселили у Сански Мост, гдје смо направили кућу и стекли двоје дјеце, која су сада већ одра­сли људи: сина Душка (1955), који са породи­цом живи у Љубљани и има сина Данијела (1980) и моју кћерку Душицу (1957), која има двоје дјеце – Александра (1980) и Бојану (1983), обо­је рођени у Санском Мосту. Због рата, Сански Мост смо напустили 1995. године, потом смо прешли да живимо у Бању Луку гдје смо и данас. Почетком 2000. мој супруг Милан је преминуо. Од тада ја живим са кћерком и њеном породи­цом.

Рат 1942. одузео ми је дјетињство, а рат 1992. године убио је моју старост, тако да сам губитник у оба рата.

<Милош Ћирић                                                                   Садржај                                                            Бранко Граонић>