Стајали смо у тишини и слушали друга Тита

„Новости“ у посети Даници Дани Милосављевић (90), једином живом учеснику формирања Прве пролетерске бригаде 21. децембра 1941. у Рудом

ПАМТИМ то као да је било јуче. Рудо под снегом. Низ брда, са свих страна, долазе партизанске јединице. Сливају се батаљони – Први и Други црногорски, Краљевачки, Крагујевачки… Први шумадијски батаљон, са мојом Трећом ужичком четом већ је био стигао. Чекали смо другове из Београдског батаљона, али они због тешких борби код Сјенице нису стигли. У строј се слило 1.186 претежно младих бораца из свих крајева Југославије. У муклој тишини стајали смо постројени, устрептали, узбуђени, горди што ћемо бити борци Прве пролетерске.

Овако се народни херој Даница Дана Милосављевић (90), за „Новости“, сећа дана када је пре 74 године, у Рудом, формирана Прва пролетерска нардноослободилачка ударна бригада. Говори видно узбуђена, уздигнуте главе и једнако горда као што је била и тог децембарског дана 1941. Данас једини живи учесник овог историјског догађаја, сећа се, чини се, сваког тренутка из Рудог. Прича како се постројеним борцима, око 11 часова обратио Филип Кљајић и прочитао им наредбу Врховног штаба народноослободилачких партизанских одреда Југославије. Из ње су сазнали и да им је командант Коча Поповић.

– А онда је пред нас изашао друг Тито – наставља Дана са неким посебним сјајем у очима. – Строј се претворио у уво. Говорио нам је да ми пролетери морамо бити пример храбрости, пожртвовања и поштења, јер ћемо једино тако придобити народ. Да народу морамо објаснити да стварамо ново, хуманије друштво у ком ће владати равноправност, а сваки човек одлучивати о свом животу. Тита смо пажљиво слушали, упијали сваку реч. Кад је завршио, проломило се: „Живео друг Тито! Живела КПЈ!“ Затим смо се веселили до дубоко у ноћ. А, већ ујутру, 22. децембра, на данашњи дан имали смо прву жестоку борбу против Италијана и прву победу Прве пролетерске. То је касније слављено као Дан ЈНА.

Даница у Босанској Крајини 1942.

Како је било у првом окршају, каже наша саговорница, тако је било и до краја „ратног пута“ Прве пролетерске.

– Са сваким новим даном испуњавали смо циљеве задате у Рудом – поносно прича Милосављевићева. – Да бисмо их остварили носили смо и књигу и пушку. Описмењавали смо и себе и народ, а својим понашањем уверавали смо људе да смо стварно народна војска. Јели смо само оно што су нам домаћини добровољно дали. Ни воће, које би богато родило, нисмо брали без дозволе. Више смо гладовали него што смо били сити.

И што је најважније, каже, разбијали су пропаганду која се водила против партизана и комуниста да су црвене немани којој ништа није свето. Народ је све више био уз њих.

– Окупатори су Прву пролетерску посебно имали на оку и тежили су да је униште, јер како је наш командант Коча волео да каже, били смо људи посебног кова, „необични као револуција, а обични као народ“ – сведочи Милосављевићева, која је при формирању Прве пролетерске постала борац-болничар Ужичке чете Шумадијског батаљона. – Где год смо прошли, придруживали су нам се нови борци. А, ми „оснивачи“ из Рудог, смо се радовали и „правили“ се важни.

Ова Ужичанка заиста посебног кова, са 16 година, 1941. постала је члан СКОЈ. По стварању Ужичке републике, прве ослобођене територије у поробљеној Европи, почела је да ради у Ужичкој партизанској болници, а потом одлази у Трећу чету Ужичког партизанског одреда. После битке на Кадињачи, са главнином партизанских снага повукла се према Рудом. Чини се да је највише „боли“ што са саборцима из Прве пролетерске није дочекала крај рата, јер је почетком 1942. постала борац Друге пролетерске. „Секира“ је и дан-данас и то што је са Сремског фронта по налогу КП „повучена“ на службу у Београд.

– Увек сам више волела да будем војник и 1944. имала сам чин потпоручника, али против одлуке ЦК нисам имала куд – наставља Дана. – Тако сам, не својом вољом, слободу уместо на фронту дочекала у канцеларији. Јуна 1946. сам демобилисана а отпремнину од 12.000 динара сам дала за лечење сестре Емилије.

МЛАДИ ТЕЖЕ СЛОБОДИ И ПРАВДИ

ПАЖЉИВО пратим све што се дешава код нас и у свету – прича Даница Милосављевић. – И победиће човечна људска мисао и тежња за слободом и правдом. У то нисам изгубила веру, али нисам ни у заблуди да ће то бити убрзо. Али, свакако у томе ће бити пресудна улога младих. Јер, они по својој природи теже идеалима слободе и правде.

ОДЛИКОВАЊЕ И ОД ПУТИНА

ОВЕ године, председник Русије Владимир Путин, одликовао је Дану Милосављевић, Медаљом поводом 75 година од победе над фашизмом. Носилац је и бројних југословенских одликовања, а Орденом народног хероја Југославије одликована је јула 1953. године. Саборци су је описивали као жену изванредне храбрости. У борбама за Ливно, децембра 1942. била је тешко рањена, али се брзо опоравила и вратила у борбу. Учествовала је у биткама на Купресу, у Јајцу, Вакуфу, Бугојну, на Сутјесци…

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Злочини у Фочи и околини 1945.

Како је у Србији одбијена предаја Немаца 1944.