Дан пoбеде – мисија остаје иста

Шта данас представља прослава 9. маја? Шта је за Србе и Србију 9. мај?

“Имате ли у рукама акт о капитулацији? Познајете ли садржај акта?  Пристајете ли да потпишете акт?“ – “Да, пристајемо“. Ово је био разговор генерал-фелдмаршала Вилхелма Кајтела и маршала Жукова пре тачно 70 година у једној официрској мензи у Карлсхорсту, предграђу Берлина. Овим речима је на тлу Европе формално завршен најкрвавији сукоб у историји света. У ноћи између 8. и 9. маја капитулацијом Немачке, победници су досањали сан, сањан у ноћима под Брестом, Севастопољом, Лењинградом, Стаљинградом, Москвом. Наравно на страни победника стајали су и други народи који су се нашли под нацистичком чизмом, тако да се 9. маја славило широм ослобођене Европе. Зато је данас, можда као никад пре, важно подсетити се значаја 9. маја.

Пре свега, прослава 9. маја, не значи прославу победе једне идеологије над другом. Овде није реч о победи комунизма над нацизмом, већ о победи у заштити отаџбине од освајача. Нарочито ако се зна да Совјетски савез из 1939. није Совјетски савез из 1945. Наиме, 1941. године док су немачки панцери били у Химкију, предграђу Москве, догађа се нешто незамисливо. На паради у част Бољшевичке револуције, одржане на Црвеном тргу, Стаљин у свом говору позива војнике на одлучну и одсудну борбу против нациста, али не у одбрани комунизма, већ у одбрани отаџбине. Тада позива војнике да се угледају на славне претке, Александра Невског, Александра Суворова,Михаила Кутузова, Димитрија Донског, Кузме Мињина… хероје царске Русије. Ти војници су одмах након параде упућени на фронт. Москва је била одбрањена.

Даље, Митрополит гора Ливанских Илија послао је писмо Стаљину у ком је саветовао да буду отворени сви храмови, манастири, духовне академије и богословије. Да се почне са вршењем службе Божије. Да се изнесе Казанска икона Богородице, на фронтове око Лењинграда и Стаљинграда. Да та икона касније прати руску војску све до руских граница. Тако је и било. Пред операцију деблокаде Стаљинграда  назване “Уран“, икона је пронета кроз саме прве борбене редове, као некада пред битку код Бородина. Такође, постоје сведочења да је један руски монах Серафим Вирицки, провео хиљаду дана у бдењу и молитви ради спасења Русије. И мноштво је других примера, попут оног да је лично Жуков захтевао да се Берлин освоји до 6. маја, Ђурђевдана и његовог имендана, који показују да се није радило о идеолошкој борби, већ о борби руског духа са духом запада. Као 1242, 1612, 1812, 1914, угрожена је била цела једна цивилизација, са својим погледом на свет, са својим начином схватања живота и смрти, са својом философијом постојања… угрожено је било само биће евроазијца, чији су корени у духовности, а не материјализму, и само зато није било важно то што се ратује под петокраком. Дакле, када славимо дан победе важно је имати на уму, да се не слави победа српа и чекића над свастиком иако је и то неизоставни елемент 9. маја, већ се слави победа идеје непристајања на окупацију, ропство и нестанак.

Следеће, оно што ће обележити овогодишњу прославу Дана победе, јесте положај и став тадашњих савезника СССР. Тако се на бини на Црвеном тргу, неће наћи водећи политички представници САД, Француске, Велике Британије, али ни оних држава које су стајале на страни победника Пољске, Чешке, Словачке… Они данас стоје на супротним странама, они данас подржавају про-фашистички режим у Украјини, они данас стоје у оним рововима који су копани пре 22. јуна 1941. Они ће славити Дан Европе, дан који је на предлог Немачке усвојен као дан сећања на 9. мај 1950. године када је Роберт Шуман својом декларацијом ударио темеље данашње ЕУ. На страну то, што се Дан Европе поистовећује само са државама чланицама ЕУ, као да они који нису део те наднационалне творевине нису Европа, много је значајније у каквом контексту се он слави. Нимало случајно 1985. године, када је Немачка полако постајала “локомотива европе“, усваја се празник једне организације на чијем челу стоји Немачка. Симболично, 9. маја. А да светом владају симболи и знакови, а не речи и закони давно је рекао Конфучије.

И управо у тој симболици обележавања два различита догађаја истог дана, лежи кључ разумевања свега онога што је било, јесте и биће. Сергеј Јесењин за време боравка у једној европској земљи, 1922. године у писму свом пријатељу пише следеће:  “Душу овде на Западу због интереса лицемерно продају за долар или као непотребну робу мењају за бездушност. Нека смо ми и сиромашни, нека нас притиска хладноћа и глад … али зато имамо душу која није за продају“. И није он једини који је говорио о вечитом непријатељству запада према Русији.Од Тјучева ,који за време Кримског рата пише да је Русија у сукобу са читавом европом која се ујединила против ње, до нашег савременика Солжењицина који је у једном свом интервју истакао да је запад непријатељски настројен према Русији и када је она царска Русија и када је комунистичка Русија, препознаје се тај вечити сукоб Ничеовог “натчовкеа“ и Достојевсковог “свечовека“. Због тога је битно да се контекст прославе Дана победе и Дана Европе схвати на једној онтолошкој основи, која се манифестује у ова два јубилеја.

На крају, шта је за Србе и Србију 9. мај? Питање које за собом отвара неисцрпан низ питања. Неулазећи у идеолошку конотацију 9. маја и шта је идеја комунизма донела,односно одузела српском народу, важно је 9. мај схватити кроз другу призму. То је дан, када је српски народ, као и много пута у историји био на истој страни са руским, борећи се против заједничког непријатеља. Идеал слободе и одбране огњишта као нешто око чега нема компромиса, је била нит која нас је и тада повезивала. Заједнички дух наша два народа је тада био јачи од идеолошких разлика и зато са поносом треба истицати да је победа 9. маја и наша победа. Она је још један у низу симбола дубоке повезаности судбина српског и руског народа.

У времену, које све више подсећа на доба када су исти били на истим странама , потребно је остати веран свом духовном, културном, историјском коду како бисмо разумели и потомцима преносили речи “Слава вам војници Великог отаџбинског рата. Слава народу победнику. Срећан вам Дан победе! УРА!“

Филип Живановић; Српски академски круг