Na Leskovac je 6. septembra 1944. palo 69 tona bombi, a pošto se u gradu slavio rođendan kralja Petra, došlo je i puno ljudi sa strane, pa je broj žrtava bio ogroman
Tog dana na Leskovac je u savezničkoj operaciji “Ratweek”, odnosno, “Nedelja pacova”, koja je počela u 12.18 časova, palo 69 tona tepih bombi iz 20 američkih bombardera i 28 pratećih lovaca. Od 28.000 stanovnika, poginulo je između četiri i sedam hiljada ljudi i još toliko je ranjeno. Srušeno je 1.840 objekata.
Radomir Gavrilović je u sekundi izgubio oca, majku i mlađeg brata od druge po redu bombe koja je pala na Leskovac. Preživeli su on i starija sestra, koju je video tek posle nekoliko godina i sve do njene smrti 1993. godine ni reč o toj tragediji nisu progovorili.
– Nismo mogli, strah se uvukao u nas. Godinama nisam mogao da odem na Špitaljsko groblje gde su rođaci sahranili veći deo moje porodice. Došao bih do groblja, počeo da se tresem i vratio bih se – priča on.
Kada se dogodilo bombardovanje, Gavrilović je imao 14 godina. Nešto pre 12 časova je iz dvorišta porodične kuće video dva aviona kako doleću iz pravca obližnjeg Pečenjevca.
– Nadletali su centar Leskovca i vratili se nazad ostavljajući za sobom trag u obliku krsta, a nešto posle 12 sati video sam mnoštvo aviona. Čule su se sirene. Otac i ja pobegli smo u podrum kod jednih, a majka i brat kod drugih komšija, odmah preko puta naše kuće. Ništa nisam čuo, samo sam osetio rušenje iznad moje glave i bol. Bio sam zatrpan ciglama, ceo gornji deo tela. Jedna cigla mi je skoro iskidala ruku, druga ušla u usta – priseća se.
Pod ruševinama je u polusvesti proveo 24 časa.
– U podrumu se satima jaukalo i zapomagalo, a onda se gasio jedan po jedan glas, dok sve nije utihnulo. Bilo je 12-13 ljudi; muškarci, žene, deca. Strašan je jauk i strašno zapomaganje bilo, čujem i danas, ali ih ne vidim. Spasioci su pokušavali da nas izvuku i odustali jer se kuća neprestano urušavala. Preživeli smo ja i sin vlasnika kuće – objašnjava Gavrilović.
Nekoliko dana kasnije saznao je da je ostao bez roditelja i brata.
– Svi su poginuli u trenu – kaže dok mu suze iskre u očima.
Prema kasnijim pričama, bomba koja je pala između dve kuće i dva podruma u Ulici cara Lazara bila je druga bačena bomba na Leskovac. Treća je uništila Garetovu palatu 200 metara dalje.
Tri godine je Gavrilović živeo kod bake u Vladičinom Hanu. Kada se 1947. vratio u Leskovac i zaposlio se u tekstilnoj fabrici „Zele Veljković“, zatekao je oštećenu i pokradenu porodičnu kuću. Tek pred ženidbu ju je sredio i sa sadašnjom suprugom Zlatom se uselio u nju, gde su izrodili dve ćerke.
– Nismo u Leskovcu pričali o bombardovanju, kao da je to bila zabranjena tema, ili smo hteli što pre da zaboravimo. Samo smo radili, udarnički, da obnovimo zemlju. I sada mi je teško da pričam o tome. Ni danas mi nije jasno zašto su nas bombardovali kada je u to vreme u Leskovcu bilo malo Nemaca – pita se čovek koji još nije izlečio traume stare 73 godine.
Tog 6. septembra 1944. bio je rođendan kralja Petra Prvog, a u centru Leskovca slavlje, kako opisuju savremeni istoričari.
Koliko je bilo vojnika
Napad na Leskovac objašnjen je namerom da se preseku vitalne komunikacije i oteža povlačenje nemačkih jedinica iz Grčke, koje su, prema vojnim izvorima, tada u Leskovcu imale oko 20.000 vojnika. Međutim, istoričari Momčilo Pavlović i Veroljub Trajković kasnije su izneli tvrdnju da je Leskovac u tom trenutku bio nebranjeni grad u kom je bilo tek 500 Nemaca i da je stradao uz odobrenje vrha Komunističke partije Jugoslavije. Navode i da je tadašnji visoki funkcioner KPJ i komandant Glavnog vojnog štaba Srbije Koča Popović bombardovanje posmatrao sa brda u selu Đinđuša kod Bojnika u društvu predstavnika britanske misije Ficroja Meklejna, koji je kasnije i sam ustvrdio da je bombardovanje Leskovca bilo nepotrebno.
Izvor: SRBIN INFO
Vezane vijesti:
Sami sebi neprijatelji: Leskovac sravnjen po želji Koče …