Dama iz Insbruka glavu nije pognula

Bezmalo šest decenija je bilo potrebno da Diani Budisavljević bude odato priznanje za spasavanje 12.000 srpske dece iz ustaških logora tokom Drugog svetskog rata. Iz krajnje nerazumljivog razloga, o njenoj plemenitosti, ali i velikoj odvažnosti

Po njoj su nedavno nazvane ulice u Beogradu, Kozarskoj Dubici i Gradiški, dok je u Banja Luci i Zagrebu taj predlog još u proceduri. Srpsko narodno veće iz Hrvatske ustanovilo je plaketu za humanitarni rad koja nosi njeno ime, a Sinod Srpske pravoslavne crkve prošle godine joj je posthumno dodelio Orden carice Milice.

Bezmalo šest decenija je bilo potrebno da Diani Budisavljević bude odato priznanje za spasavanje 12.000 srpske dece iz ustaških logora tokom Drugog svetskog rata. Iz krajnje nerazumljivog razloga, o njenoj plemenitosti, ali i velikoj odvažnosti, nakon rata znao je samo uzak krug istoričara, dok je šira javnost o njoj saznala tek 2003. godine, kada je zahvaljujući Dianinoj unuci Sonji Sabo hrvatski Državni arhiv objavio njene dnevničke zabeleške .

„Sva su moja djeca još živa, ali, dok smo stigli do stanice za dezinfekciju, troje mi ih je umrlo. Među njima jedan veći, lijepi momčić. I u dva druga vagona bilo je mrtvih: strašna optužba protiv Hitlera, koji je oduzeo majke; protiv ustaša, koji žele da unište djecu jednog naroda.”, zapisala je 14. juna 1942. u svom dnevniku kada joj je bilo ponuđeno da zbrine konvoj od 350 Srba, od čega je bilo dve trećine dece toliko iscrpljene da „nisu bila upotrebljiva za rad”. U protivnom, svi bi sa železničke stanice bili vraćeni u Jasenovac.

Rođena je u porodici Obekser u Insbruku, u tadašnoj Austro-Ugarskoj, 1891. U Zagreb se seli nakon udaje za Julija Budisavljevića, Srbina iz Like, kojeg istorija pamti i po tome što je na zagrebačkom Medicinskom fakultetu osnovao Kliniku za hirurgiju. Tokom tridesetih se oboje aktivno uključuju u društveni život zagrebačke elite, pa Diana od 1941. ta poznanstva počinje nesebično da koristi, baš kao i svoje austrijsko poreklo.

U jesen 1941. godine, kada saznaje za stradanja srpske dece i žena u ustaškim logorima Lobograd, Stara Gradiška, Jablanac i Mlaka, sa grupom saradnika organizuje „Akciju Diane Budisavljević”. Skuplja hranu, odeću, lekove, izvlači i zbrivanjava decu, te skuplja novac za brigu o njima. Uz dnevničke beleške, sve vreme je i pedantno vodila dokumentaciju koja je trebalo da omogući ponovno spajanje dece s roditeljima.

Nakon rata Diana je bilo primorana da kompletnu arhivu preda novim vlastima i iz njenog dnevnika se vidi koliko je bila žalosna što joj nije bilo omogućeno da završi svoj životni projekat. Akciju spasavanja malih logoraša, koju je glavom platilo jedanaest njenih saradnika, Diana više nikad nije pomenula; vratila se u rodni Insbruk gde je potpuno zaboravljena umrla 1978. godine.

Nakon ulica i posthumnih priznanja, u još jednoj nameri da se ispravi nepravda prema Diani Budisavljević, biće održan i komemorativni skup u Insbruku, početkom idućeg meseca, inače prvi od kako je Diana preminula. Istovremeno, njeno plemenito delo tema je i dva dokumentarna filma, koja se paralelno pripremaju u Zagrebu i Beogradu.

Uz, kako saznajemo, podršku kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića i predsednika Hrvatske Ive Josipovića, u Beogradu teku pripreme za početak snimanja dokumentarnog filma „Srce od svile i čelika” u režiji Dejana Živkovića i u produkciji Evroatlantske incijative. Istraživački deo projekat poveren je novinarima „Jutarnjeg lista” Slavici Lukić i Dragu Hedlu, te novinaru zagrebačkih „Novosti” Dejanu Kožulu.

Kožul za naš list kaže da istraživački deo obuhvata „kopanje” po arhivama, te potragu za preživelom „Dianinom decom”, kao najautentičnijim svedocima njenog herojskog podviga.

– Nije bilo lako, ali smo ipak uspeli da pronađemo i razgovaramo sa ljudima koji su izbegli smrt u logorima zahvaljujući Diani Budisavljević – ističe Kožul. – Usredsredili smo se na to kako je taj mehanizam spasavanja funkcionisao i ko su bili ljudi koji su joj u tome pomagali. Naša namera je da u filmu pokažemo i to da je u akciji spasavanja učestvovalo i puno Hrvata, čak i ljudi iz samog ustaškog režima, koji su zapravo bili predratni kadar koje je rat zatekao na mestima unutar raznih ministarstava.

Drugi film „Dianina lista”, s očitom aluzijom u naslovu na Spilbergovu „Šindlerovu listu” – podsećanja radi, Oskar Šindler je filmski omaž zaslužio za spasavanje 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata – pripremaju rediteljka Dana Budisavljević i njena saradnica Miljenka Čogelja. One su za svoj projekat, koji bi trebalo da bude završen do 2014, u konkurenciji 129 drugih projekata nedavno dobile glavnu nagradu na EAVE European Producers Njorkshop.

– Sudbini Diane Budisavljević može se prići iz različitih uglova, a mi smo se opredelile za intimni pristup, priču o njoj i njenim saradnicima, priču o građanskoj hrabrosti – kaže Dana Budisavljević, koja i pored rodbinskih veza sa porodicom Dianinog muža, Julija, o Diani do skora nije ništa znala.

Diana je bila žena, napominje Dana, koja je mogla pronaći brojna opravdanja da pogne glavu.

– U to vreme već je bila baka. Za vreme ustaškog režima bila je supruga jednog Srbina, a u kranjoj liniji bila je strankinja koja je slabo govorila hrvatski – kaže rediteljka filma „Dianina lista”. – Uprkos svemu, bila je spremna da ugrozi sopstveni život, i živote ljudi koje je volela kako bi pomogla drugima. Ta njena sudbina je upravo ono što želimo da pokažemo.

Denis Kolundžija

Izvor: dnevnik.rs

Vezane vijesti:

Diana Budisavljević – Otrgnuta od zaborava

Istina i pomirenje