ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: Звао се Слободан Стојановић и само је хтио да нађе свог пса

Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је вријеме да крену.

У збјег. У бијег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације.

Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.

На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку…

Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко… А онда све нађача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту…

Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за дјецу.

Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.

А сутрадан, прије доручка, дјечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе…

Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско…

Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.

Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож…

Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан… Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи… Расекотине по глави… Ноге поломљене…
Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну…

Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот… Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу…

Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане – “влашче”.

Његово име је Слободан Стојановић…

Име за оно најбоље у људској души и срцу.

Од туге умрла и Слободанова мајка

На вечно почивалиште – у хумку поред сина Слободана, отишла је и његова неутешна мајка Деса Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.

Десанкин син Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. године, када је имао само једанаест година. О његовој судбини могло би се рећи: дечак је издахнуо 1992. године, а убијали су га свих ових 14 година – и њега, и његове родитеље.

– Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи – каже њен супруг Илија.

Илију Стојановиа, ота убијеног и измасакрираног једанаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта је то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли је могуће да их касније, на робији и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?

„Тешко, прије ће бити да је то страх од смрти, од одласка међу своје жртве – одговара сам себи. Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком“, рекао је једном несрећни отац кроз сузе и додао:

„Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан о Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“

После тога дјечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео“.

Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице је имала 32 године када је масакрирала Слободана, који је покушај да спасе свог пса платио својим невиним дјечијим животом. Весели је ове године суд у БиХ осудио на 10 година затвора.

Извор: intermagazin.rs / ИСКРА