Да се не заборави…

Двa минутa раније добио је све потребне податке путем аутоматизованог система ВОЈИН, АС-84, ког су радари ТПС-600 и С-600 на новим измештеним ратним позицијама нахранили свим подацима о долазећим авионима и крстарећим ракетама НАТО-а из подручја северно од Крфа.

Четири холандска Ф-16 полетела су тог 24. марта 1999. у 17.45 с аеродрома Амендола, Италија. Изнад Јадрана имали су прво танкирање горива да би затим преко Албаније ушли у ваздушни простор СРЈ. Потпуковник Јон Абма летео је на челу формације од четири Ф-16, када је око 20.15 добио информацију од „авакса“ да су југословенски „мигови-29” узлетели са Батајнице и кренули им у сусрет.

Сва четири Ф-16 одбацују додатне резервоаре горива и пројектиле ваздух–ваздух типа „амрам“ чине бојевим, прелазе на пасивно праћење југословенских „мигова-29” само помоћу инфрацрвених сензора.

Потпуковнику Абми није јасно зашто „мигови-29” не користе своје авионске радаре, а већ су били у домету. Имао је топлотне карактеристике „мигова-29”, јер су њихови мотори РД-33 напросто расипали топлоту.

Три минута до сусрета у ваздуху, сва четири Ф-16 активирају АН/АПГ-68 радаре и контејнере ALQ-131 за електронско ометање.

Сви „мигови-29” из састава 127. ловачке ескадриле 204. ловачког пука већ су данима у приправности. Распоређени су на аеродромима Батајница, Ниш, Поникве и Подгорица. Приправност број један, потпуковник Љубиша Кулачин седи у кабини свог „мига-29” и чека сигнал за полетање.

Под крилима авиона има четири ракете Р-73 за блиску ваздушну борбу и две ракете Р-27Р за средње даљине, док његов топ ГСх-30 у реденику има 150 метака.

Глас из контроле летења био је миран: „Непријатељ на нивоу 17 из правца 02 улази у наш ваздушни простор.“ Било је тачно 20.10 сати. Три минута касније потпуковник Кулачин полетео је под форсажом, за њим и његови другови, мајори Небојша Николић и Зоран Радосављевић, као и потпуковник Милорад Милутиновић.

Сви на „миговима-29”. Кренули су према северу вођени жиро-компасом, летећи врло ниско да би избегли „авакс“, радио-везу нису користили, авионске радаре још нису укључили. Између Бечеја и Ечке потпуковник Кулачин је попео авион на 2.000 метара и одлучио да укључи радар РЛПК-29 и осмотри непријатеља.

У трену је схватио да његов радар не функционише, оптоелектронски сензори за откривање противничког топлотног зрачења, у случају да му је ометан радар, отказали су. Потпуковник Кулачин нашао се на небу слеп и глув.

Негова три друга летела су поред, када му је звучни сигнал указао да је радарски осветљен и да према њему јури противнички пројектил. Одмах је кренуо у оштар антиракетни маневар извлачења избацујући истовремено и ППИ-26 мамце ради ометања противничких ракета.

И потпуковник Милутиновић је са запрепашћењем установио да му не ради радар, али је ипак директно кренуо на холандске Ф-16 покушавајући да у визуелном контакту пронађе шансу за ваздушну победу.

Мајор Радосављевић је храбро улетео у формацију од десет америчких ловаца Ф-15, од којих су се два одмах сјурила у реп његовог „мига-29”.

Потпуковник Јон Абма одлучио је да нападне челни десни југословенски „миг-29”, који је управо кренуо у маневар напада на холандске Ф-16, а летео је у широкој формацији руског типа „биц“. Испалио је пројектил ваздух–ваздух типа „амрам“ и погодио ”миг-29”.

Скоро истовремено, два америчка Ф-15 лансирала су ракете „спероу“ и погодила друга два „мига-29”.

Потпуковник Кулачин је улазио у г-оптерећења које вероватно ни робот не би могао да издржи, покушавајући да избегне две ракете средњег домета са полуактивним системом навођења.

Повећао је своју брзину приближавања противнику, чиме је скраћивао време за корекцију путање ракете уз помоћ информација које она добија од авионског радара. Активирао је и радарске мамце БВП-30-26М. Два „амрама“ је избегао, „спероу“ испаљен са Ф-15 наставља да га јури.

Тренутак му је био потребан за одлуку. Обрушио је свој „миг-29” неколико метара изнад канала Дунав–Тиса–Дунав. Рефлексија велике водене површине, разлика у одразима воде и тла у пролећно вече, збунила је ракету „спероу“ и она се забила у обалу канала.

Потпуковник Кулачин је слетео на Батајницу. Мајор Николић је погођен са три ракете, катапултирао се. Потпуковник Милутиновић је погођен ракетом и катапултирао се.

Мајор Зоран Радосављевић је водио борбу са десет америчких Ф-15. Погођен је са три ракете. Није искочио. Никада се неће сазнати да ли је то могао, или није хтео. Посмртно је одликован Орденом за храброст и унапређен у виши чин.

Сви они су свесно прихватили да буду камиказе. Политичари су криви зашто су пилоти доведени у ситуацију да 1999. године буду глинени голубови…

Аутор: Мирослав Лазански

Извор: ПОЛИТИКА