Da li proslava, obeležavanje, ili obnova ratne atmosfere Sarajevskog atentata i Prvog svetskog rata 1914 – 1918?(2 dio)

S obzirom na okolnosti sa kojima je počeo ovaj esej, neophodno je da se u pojedinostima razmotre one tri zavere, u kojima je istorijska nauka rešavala pitanje odgovornosti za svetski rat i odgovornosti za ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914.

Naučna istraživanja su u svakoj od te tri zavere otkrila nešto novo koje ranije nije bilo poznato, pa je lakše da istraživači uplaste ono što je pokošeno. Samo po sebi se razume da taj zadatak zadugo neće biti završen, jer je ova nauka o ratu i atentatu 1914. toliko opterećena predrasudama, starijim nego što su događaji 1914. One se najsporije rastaču i iščezavaju, ako je uopšte danas razumno očekivati da će predrasude o odgovornosti Srbije za izbijanje rata 1914. ikada nestati. One su toliko duboke i toliko opšte da se samo one uzimaju kao istina. U otkrivanju istorije postoji i američka turistička šala, koja u svim okolnostima ima nešto zajedničko. Šala je da je vodič kroz poprišta u Građanskom ratu 1861 – 1865, na svakom mestu naglašavao kako su južnjaci naterali Jenkije na bežanje. Kad mu je neko rekao da su ipak severnjaci u tom ratu pobedili, on je odgovorio da – sve dok je on vodič na tim mestima – to nikada neće važiti. U svakoj od tri zavere, na koje je Pjer Renuven 1928. podelio celu nauku o izbijanju rata 1914, do sada je otkriveno ponešto novo, pa ih zbog toga ovde treba ponoviti.

Policijska zavera

Ona se sastoji od određenih optužbi koje su se pojavile odmah nakon pucanja u Sarajevu. Okrivljen je general Poćorek, šef Zemaljske vlade u Sarajevu, u isto vreme i zapovednik kasnijeg fronta protiv Srbije i zamenik šefa generalštaba, da je on kriv za ubijanje prestolonaslednika. Bilo je uočljivo da je broj policajaca i vojnika u Sarajevu 1914, bio daleko manji nego u vreme dvorske posete Bosni i Hercegovini 1910, koju je vodio sam car. U toj poseti je najpre bio određen kao njen vođa prestolonaslednik Franc Ferdinand, ali zbog pretnji iz Mađarske da će biti ubijen, od toga se odustalo.

Protokol zaštite 1910. je bio isti kad je najpre planirano da se odnosi na zaštitu prestolonaslednika, kao i nakon odustajanja od toga kad je sam car određen da to obavi. Kad 1910. car sa svojom svitom prolazi kroz Mostar (kasnije kroz Sarajevo) na svakih desetak metara je bio vojnik, sa puškom i bajonetom nagotovs, okrenut leđima carskoj povorci. Sem toga, bilo je manje zaustavljanja i uzgrednih poseta, nego u vreme atentata 1914, kada je pored učešća na vojnim manevrima, glavni deo prestolonaslednikove posete trebalo obaviti u samom gradu Sarajevu i gradskoj većnici na kraju te putanje.

U Sarajevu 1914, general Poćorek, organizator te posete, je više polagao na političku stranu zbivanja. Srbiji je trebalo dati upozorenje da su manevri, moguća prethodnica rata protiv nje. Generalštab i celo vojno vođstvo su živeli u uverenju da je rat protiv Srbije jedini lek da se monarhija spasi. To kaže u više navrata i sam šef generalštaba Konrad Hecendorf, kao i general Poćorek. Prvi je upozoravao da se sa Srbijom trebalo obračunati još 1908, u vreme Aneksije, jer je tada Srbija mogla mobilisati vojsku od 200.000 vojnika, ali efektivne snage za vođenje rata nisu bile više od 20.000. Britanski vojni ataše iz Beča, je izvestio da se manevri 1914. održavaju pod punom ratnom spremom i da predstavljaju upozorenje Srbiji, da do rata zaista može doći. Ataše je u drugom izveštaju opisao da bečka štampa, vodi političku kampanju protiv Rusije za uzavrelu situaciju na Balkanu posle pobede Srbije nad turskom vojskom 1912. To je podloga kasnijoj optužbi, posle atentata, da je za njega kriva Srbija i Rusija koja je stajala iza nje.

Poćoreku je zamerano i to što nije dozvolio ponuđenu zaštitu prestolonasledniku od strane katoličkih i muslimanskih stanovnika grada. Hteli su da na određenim mestima trotoara postave zaštitni zid. Najgora optužba je lakomislenost u odbijanju upozorenja da do atentata može doći. Jedan je član vlade u Beču Poćoreka nazvao bolesnikom od progresivne paralize. Ona je karakteristična za ljude u poodmakloj fazi napretka venerične bolesti. Poreklom Slovenac, ili bolje reći, zbog porekla, naglašeniji etnički Nemac nego drugi. Hvaljen zbog „natprirodne radne energije“, vrednoće i predanosti poslu.

Nije Poćorek bio jedini na koga se odnosi većina optužbi u ovoj grupi zavera. Sam izbor srpskog nacionalnog praznika, Vidovdana i prolaženje prestolonaslednikove povorke oko podne kroz središte grada bili su svima upadljivi kao demonstracija moći. S jedne strane da se dokaže da je srpski značaj u Bosni i Hercegovini daleko manji nego se misli i odanost većine stanovništva režimu znatno viša. Ipak, to je u podređenom značaju pred činjenicom da se prestolonaslednikovo paradiranje trebalo da tumači kao demonstracija sile i pretnji srpskom protivniku. U krugu ove literature o zaveri, treba računati i na činjenicu da je predsednik mađarske vlade optuživan da je on kriv za uspeh atentata, a o tome pisane i knjige. Grof Tisa se nije slagao, na sednici vlade kad se odlučivalo o ultimatumu Srbiji, pod neprihvatljivim okolnostima. Kao krivnju za atentat je navođeno da nije odobrio veća sredstva za zaštitu.

Za ovu „Policijsku zaveru“ su najznačajniji dokumenti koji su otkriveni posle objavljivanja knjige Pjera Renuvena 1928. Radi se o upozorenju habzburške obaveštajne službe 20. oktobra 1913. da su saznali, iz nekih razgovora na bosanskoj železnici, da se Gavrilo Princip sprema za ubijanje prestolonaslednika. Ovaj dokumenat potvrđuje da su glavni krivci za Sarajevski atentat policija i bezbednosne snage pod upravom generala Poćoreka u Sarajevu.

Dokumenat je u sarajevskom Državnom arhivu otkrio Vojislav Bogićević, sa uverenjem da je našao ključni dokaz za istoriju Sarajevskog atentata. Nažalost, umro je pre nego je to uveo u svetsku nauku, pa se tako desilo da sam ga ja prvi objavio u „Stvaranje Jugoslavije 1790 – 1918“, (Beograd 1989, II tom, strana 689). Vojislava Bogićevića treba smatrati glavnim istoričarem u svetu za istoriju atentata 1914. I sam je bio mladobosanac, uhapšen od policije 1914. i ispitivan, ali zbog sporednog značaja pušten. Proveravao je svaku pojedinost koja bi imala nekog značaja za ovu temu. Napravio čak i intervju sa profesionalnim dželatom koji je vešao osuđene. Poreklom Bečlija, kao dželat po zanimanju, svoj je zadatak obavljao u zvanično propisanom odelu, frak, prugaste pantalone, lakovane cipele i cilindar. Kao konopac koristio isključivo sirovu svilu, jer se nije kidala pod težinom osuđenika. Intervjuisao i devojku, koja se neposredno pred atentat upoznala sa Gavrilom Principom. Jednog jutra se češljala na otvorenom prozoru prizemnog stana. Kad joj je ispao češalj, sa druge strane bašte Gavrilo je iskočio kroz prozor i dodao joj ga. Kao i svaki intervju i ovaj je prepisan učitko i dat na potpis intervjuisanom, da je sve tačno zabeleženo. Susret sa devojkom, izgleda nije otišao daleko od početka, ali su se videli večer pred atentat. Princip nosio pelerinu, za koju kažu da je bilo lako prepoznatljivo obeležje radikalnih mladobosanaca. Kraj juna (27. juna) nije uvek u Sarajevu bio toliko hladan da bi se prigrnula pelerina. Devojka mislila da je on stiskao otvor da ona ne vidi kako nosi neopranu košulju.

I u svim drugim pojedinostima radovi Vojislava Bogićevića se moraju smatrati klasičnom naučnom literaturom za istoriju „Mlade Bosne“ i ubistvo prestolonaslednika 1914. Nastojeći da iz dana u dan rekonstruiše ponašanje atentatora i samog Gavrila Principa, on je saopštio jedno od svojih glavnih otkrića da je odluku o pucanju Princip doneo sam, o tome obavestio Danila Ilića i pukovnika Apisa. Većina mladobosanaca, u užem krugu atentatora, to isto tvrdi. Mnogi nisu ni znali za rad tajne organizacije „Crna ruka“, a vrlo retki susreli pukovnika Apisa. Uloga tih srpskih oficira u atentatu je prenaglašena i bila daleko manja od učinka samih mladobosanaca i atentatora.

Ne sme se poricati da je oficirska zavera zaista postojala, kao ni uloga značajne organizacije „Narodna odbrana“ u celoj toj istoriji. Ono što srpska diplomatska građa pokazuje je činjenica da „Narodna odbrana“ nije u celini bila tako radikalno srpsko nacionalističko jezgro kakvom je prikazuje deo literature. Vođa matične organizacije, istoričar Stojan Novaković je, u nacrtima zadatka organizacije koju je vodio, na prvo mesto stavljao rad na „silama bestelesnim“, rad na kulturi i duhovnom unapređenju srpskog naroda. Organizacija je stvarana po ugledu na slične organizacije u tadanjoj rumunjskoj i italijanskoj istoriji. Stojan Novaković je habzburškom poslaniku u Beogradu rekao da bi i Srbija mogla stupiti u Habzburšku monarhiju.

U srpskoj diplomatskoj građi su značajni dokumenti o grupi ljudi u Šapcu koji su stvorili svoju „Narodnu odbranu“ i pokušavali da budu u vezi sa centralom u Beogradu. Šabačka organizacija je obavestila da će raditi na pomaganju nacionalne revolucije u Habzburškoj monarhiji, davati pomoć prijateljima na bosanskoj strani, pomagati im da lakše prelaze granicu i dobivaju potrebno oružje.

Ovo otkriće dokumenta Vojislava Bogićevića, kao i njegovo ubeđenje da je otkrio pozadinu odgovornosti za Sarajevski atentat, treba smatrati tačnim. Ostalo je pitanje zašto policija nije pratila Gavrila Principa u dane pred atentat, kad je o tome imala upozorenje još od 20. oktobra 1913. Glavni dokumenat se nalazi u bečkom Ratnom arhivu. Kad sam tamo istraživao taj problem, meni nije dozvoljeno da vidim dokumenat od 20. oktobra 1913, pod opravdanjem (Peter Broucek) da on nema taj značaj koji bi se mogao tumačiti. Ostaje činjenica da dokumenat postoji, da potvrđuje naučno stanovište u literaturi da je traljavost sarajevske policije i generala Poćoreka u celoj priči ključna. Ja ne znam da li je taj dokumenat iz bečkog Ratnog arhiva objavljen, posle moje posete pre oko 25 godina. Ako jeste, onda ne treba lupati glavu ko je odgovoran za atentat. Ako nije, onda u ovoj sumornoj atmosferi danas, u kojoj se ne zna da li neko slavi, neko obeležava stogodišnjicu Sarajevskog atentata, ili učestvuje u njegovom obnavljanju, treba zaključiti da svako drugačije tumačenje i priče o odgovornosti srpske vlade za atentat jesu svesno činjeni falsifikat. Svesno skrivanje dokumenta bi bilo gore od falsifikata i spada u krivična dela.

Mađarska zavera

„Mađarska zavera“ se odnosi na činjenicu da su postojali nesporazumi unutar Dvojne monarhije, ne samo između raznih naroda i pokrajina, nego na prvom mestu između koncepcija o daljem proširenju monarhije na istok prema Solunu, nego i pokreta u samoj Mađarskoj, za jačanje njene uloge. Mađarsku politiku treba pratiti do ideja o osamostaljenju. Na prvom mestu je osnova tom novom mađarskom samopouzdanju demografski rast njihovog stanovništva. Oko 1910. oni su prvi put u istoriji postigli da na teritoriju zamišljene velike Ugarske, od Rijeke do ondašnje moldavske granice, mađarsko stanovništvo prelazi 50% ukupnog naroda. U vreme revolucije 1848. imali su samo trećinu. To ne znači da su i u pojedinim pokrajinama dobili takvu većinu, ali su apetiti da se nacionalna granica obeležava tvrđavom Gardoš u Zemunu, kao i svuda okolo granica srednjovekovne Ugarske, u XX veku počeli da opasno rastu. U zajedničkoj vladi Austrijanci i Mađari se ne ponašaju uvek na isti način. Postoji određeni stepen razumevanja između mađarskog držanja i hrvatskih predstavnika u vreme Riječke i Zadarske rezolucije 1905. i 1906. Postoji neslaganje oko pitanja kojem delu monarhije pripadaju Bosna i Hercegovina, jer su delovi u srednjem veku bivali u okviru mađarske kraljevine. Hrvate 1905. ohrabruju pojedine partije, tajno.

Najviše nesporazuma dolazi od pitanja mogućnosti uzajamne saradnje mađarske i južnoslovenske strane, bez uvida u te poslove vlade u Beču. Mađarska je izgledala kao da će početi da gori zbog unutrašnjih atentata na državne i javne dostojanstvenike. Katolički listovi pozivaju da se omladina ne ugleda na mađarsku omladinu zbog olakog hvatanja oružja za individualno ubijanje. Drugim rečima, atmosfera poverenja u atentate je značajnija na mađarskoj, nego južnoslovenskoj strani, ali se dva biljna organizma hrane na nevidljiv način zajedničkim podvodnim sokovima.

Pri takvom stanju stvari postoji saradnja između mađarskih i srpskih masonskih organizacija. U Beograd je došao francuski mason, kao učitelj mačevanja i francuskog jezika. Atentatorima iz „Mlade Bosne“ je on pribavio revolver iz belgijske fabrike, kojim je ubijen u Sarajevu habzburški prestolonaslednik. Saradnja sa masonskim središtem u Parizu nudi više stranputica, nego ispravnih rešenja. Te tajne organizacije ne otkrivaju svoj rad na površini, pa su istoričari skloni da ga precenjuju. U srpskoj diplomatskoj građi postoji dokumenat, nekog lica izvan Ministarstva inostranih dela, da su u vreme Aneksije 1908. predstavnici mađarskih masona tajno dolazili u Beograd i sporazumevali se o zajedničkom nastupu u odnosu na politiku vlade u Beču. Da je srpsko ministarstvo obavešteno o tome od nekog spoljnog lica, samo svedoči da ministarstvo nema svoje masone. Ova bliska saradnja nije jasna za vreme od 1909. do 1914. Kaže se da je ova saradnja prestala u međuvremenu, a u svakom slučaju nema dokumenta da su pred atentat srpski i mađarski masoni imali neki susret, koji bi vodio do atentata u Sarajevu. Tako ova mađarska teorija ojačava zaključivanje nekih istoričara da je, preko ovih veza, srpska vlada kriva za atentat, a iza srpske vlade i francuska, sa svojim koncima do masonskog središta. Ovo je vreme kad u srpskoj omladini dominira ljubav prema Francuskoj. Prema Rusiji je ona konstantna, ali je na prvom mestu Skerlićev savet da je Rusija autokratska, Nemačka kaplarska, Austro-Ugarska klerikalna i Britanija plutokratska. Ostaje samo Francuska kao uzor demokratske države koji treba slediti. Taj „Zakon života“, kako ga je Skerlić nazvao, se oseća svuda u svim javnim i tajnim porama srpskog društva. A tu počinje i crta iza koje stoje istoričari da su preko srpske, ruske vlade za izbijanje rata 1914. krive sve sile Antante.

Sile Antante, naravno ne vode masoni, bez obzira koliko se neko na to pozivao, nego interesi svake članice (Francuska, Rusija, Velika Britanija) da se moraju ujedinjavati protiv sve veće moći Nemačke. Od posete Istanbulu 1910. lorda Kičinera, slabe strahovi Britanije od ruskog uticaja na Južne Slovene i njenih težnji da oslobodi prestonicu pravoslavlja na Bosforu. Ujedinjene flote Nemačke, Austro-Ugarske i Turske će gospodariti Sredozemljem. Optužbe da su sile Antante odgovorne za izbijanje rata, da su iza Aneksije Bosne i Hercegovine 1908. i pristanka turske vlade da pokrajinu proda za habzburške zlatnike, imale su za posledicu da je turska vlada upozorila vođe bosanskih muslimana da će se svaki od njih smatrati izdajnikom, ako bude sarađivao sa Srbima. Do tada su muslimanski vođi stvorili savez (od 1901. sporazumima u Kiseljaku i Slavonskom Brodu) da im je zajednički cilj da se održi narodni referendum u Bosni i Hercegovini i zahvali Austro-Ugarskoj na onome što je radila po mandatu Berlinskog kongresa 1878. Tada je dat mandat Austro-Ugarskoj da privremeno reši revoluciju u Bosni i Hercegovini i pacifikuje teritorij. Traženo je da Austro-Ugarska reši agrarno pitanje i tako umiri srpsku nacionalnu pobunu u Bosni i Hercegovini (1875 – 1878). Na Vidovdan, 28. juna 1876, je proglašeno ujedinjenje Bosne sa Srbijom, Hercegovine sa Crnom Gorom, a dve srpske kneževine su se u Veneciji sporazumele da stvore federativnu srpsku državu, sa dve dinastije na dve strane.

Nikola Pašić je 1907. savetovao da Srbi i muslimani traže da se sazove novi evropski kongres, koji bi revidirao odluke Berlinskog kongresa 1878. Na prvom mestu okupacija habzburška nije bila privremena nego stalna, a agrarno pitanje nije bilo rešeno, nego ostavljeno da srpski kmetovi i dalje moraju oprispiti kad se obraćaju begu i agi. U sporazumima 1901. (i 1902.) muslimanska strana je zahtevala da se priznaju kao deo srpskog etniciteta, da se ćirilica usvoji i bude zvanično pismo, kao i srpski jezik. Najglavnije je da se zahtevalo da se katolički doseljenici, naseljavani u Bosni, sa namerom od 1878. da se promeni etnička i verska struktura pokrajina, moraju proterati nazad, odakle su došli.

Odluke turskog sultana i njegove vlade 1909. da će se smatrati izdajnikom ko bude i dalje zastupao ove ideje podelile su muslimanski blok. Oni su bili zadovoljni što su se Srbi i dalje s njima slagali da će u slobodnoj Bosni i Hercegovini sultan ostati na čelu države. Od 1909. se muslimanska omladina priključuje Srbima. Na ključnim mestima, kao redakcije đačkih listova srpskog usmerenja, muslimanski mladi intelektualci. Jedan najradikalniji deo, do i u atentatu 1914, nose muslimanska imena. Od kada je Lajoš Taloci iza 1912. pisao da se na Balkanu javlja nova, muslimanska nacija, i ovi muslimanski omladinci se zaklinju da treba ostati veran srpskoj državnoj i nacionalnoj ideji i boriti se protiv ove ponuđene muslimanske nacije.

U okvir ove „Mađarske zavere“ spadaju i oficirske zavere da se stvara revolucionarna organizacija. Istorija srpskih oficirskih organizacija počinje od kada je stvorena prva grčka, krajem XIX veka, pa za njom turska oficirska organizacija. Istoričari su imali na raspolaganju malo građe za rekonstrukciju srpske oficirske organizacije. Više je izvora za pojačavanje rada iza 1907, a posebno 1912. kada se oglasila „Crna ruka“. U ovoj oblasti naučnih istraživanja je istorijska nauka došla do novih izvora i saznanja, koja ne potvrđuju tezu o odgovornosti srpske i ruske vlade za atentat u Sarajevu. Deo istorijske nauke, a austrijska u celini, zagovaraju tezu da su srpska i ruska vlada odgovorne za izbijanje rata 1914. Ta se optužba prenela iz kampanje koju su bečke novine – po izveštaju britanskog poslanika iz Beča – pre izbijanja rata i atentata vodile protiv Rusije. U ruskoj nauci je istoričar N. P. Poletika („Sarajevsko ubistvo“, Lenjingrad, 1930.), optuživao i srpsku i rusku vladu za atentat. Pre njega je vodeći ruski istoričar toga vremena M. N. Pokrovski, na nemačkom jeziku (Berlin, 1925.), objavio da ruski istorijski izvori upućuju na zaključak da je samo pukovnik Apis, u ime srpskih zavereničkih oficira, davao takav savet. Državni sekretar Nemačke Jagov je izjavio britanskom poslaniku u Berlinu, par dana pre početka rata, da je Austro-Ugarska rešena da objavi rat Srbiji i da joj to ne treba onemogućiti. Izričito kaže da srpska vlada nije umešana u atentat, ali snosi delimičnu odgovornost, jer nije zauzdala srpsku radikalnu štampu.

Klasična dela ruske nauke, rađena na izvorima ne potvrđuju ovu tezu. U novije vreme (1999.) je J. Višnjakov, u novopokrenutom vojnoistorijskom časopisu, objavio nova dokumenta o vezama carske vlade sa srpskom oficirskom zaverom „Ujedinjenje ili smrt“. U prvom izveštaju je vojni ataše V. A. Artamonov izvestio da je za formiranje „Crne ruke“ najpre saznao iz novina. Cilj oficira je bio da formiraju partiju. Tajnu organizaciju je stvorio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis sa namerom da se suprotstavlja srpskoj vladajućoj „Radikalskoj partiji“. Kad je predstavnik te organizacije došao ruskom vojnom atašeu, tražeći rusku zvaničnu podršku, bio je odmah odbijen. Značajan je izveštaj Artamonova od 17. januara 1912, gde ima više pojedinosti o srpskoj oficirskoj zaveri i njenim ciljevima. Tu se kaže da su u prvo vreme toj organizaciji davali podršku princ regent, mitropolit srpske crkve i neki članovi vlade, ali odmah odustali, kada su čuli da organizacija ne sarađuje sa Rusijom. Zaverenici su nameravali da pokrenu i političku stranku.

Od ovog pitanja veza srpskih i ruskih predstavnika vlada sa srpskom oficirskom zaverom je značajnije pitanje uticaja Rusije na socijalni razvoj u Bosni i Hercegovini. Revolucija u Rusiji 1905. je podsticajno delovala na pojave ideja da od reči treba preći na dela. List glavne srpske stranke u Sarajevu je pisao kako u omladini vlada atmosfera da sa reči treba preći na sablju. Književnik i član parlamenta Petar Kočić pravi nacrte revolucionarne organizacije 1905, 1906. Nema traga u izvornoj građi da je i on otišao dalje od reči i prelazio na dela. „Generalni štrajk“ 1906. radnika Bosne i Hercegovine je i sam naziv dobio iz ruskog iskustva revolucije 1905. U julu 1910. se organizuje „Agrarni štrajk“ seljaka severne Bosne. Zvali su te demonstracije, koje nisu prolile krv, „Suhom bunom“. Hiljade seljaka su dugačkim kolonama išle od sela do sela, („U slogu, Amin“), pozivajući na slogu. Imali su seoska veća, ako bi policijski izveštaj o „Dorfmedzlissen“ trebalo tako prevesti. Zaključak je nametljiv, da se Sarajevski atentat na Vidovdan 28. juna 1914, odigrao u revolucionarnoj atmosferi, koja je bila u porastu. Najviše je ključalo agrarno pitanje i nasilno menjanje etničke strukture stanovništva Bosne i Hercegovine. Dolazilo vreme da se mora zaboraviti na reč oprispiti. To je glavni faktor atentata.

Politički zločin

Pjer Renuven je ovo uzimao kao jednu od tri zavere u kojima je svetska nauka tražila

korenove odgovornosti za atentat na habzburškog prestolonaslednika i izbijanje rata 1914. Politički zločin je lično podnošenje sopstvenog života za oslobođenje svoga naroda. Politički zločin nije obični zločin. Atentator je izvršio delo kao žrtva tiranoubistva koji stoji na putu. Politički zločin se individualno kažnjava, ali u svim nacionalnim pokretima se atentator smatra nacionalnim herojem i kao takav slavi. Kad sam davnih dana prvi put bio u Milanu, stajao sam na sredini jedne avenije koja je presecala grad. Verovao sam da lepše u evropskim gradovima nema, (ako je dopušteno da govorim i o stvarima koje ne znam). Kad bih gledao na jednu stranu, ne bih ugledao početak, kao i kad bih okrenuo glavu na suprotnu stranu, gde nisam nazirao završetak. Nosila je ime jednog atentatora na Napoleona III 1858, (Feliće Orsini, giljotiniran), jer je okončao rat za oslobođenje Lombardije i stvaranje Kraljevine Italije. Takvih ulica u Trstu ima dve, a verovatno i više po raznim evropskim velikim gradovima. Drugim rečima, svetska nauka je dala mandat nacionalnim i oslobodilačkim pokretima da svoje junake slave kao heroje pale u poduhvatu tiranoubistva. Od pepela današnjih debata o Sarajevskom atentatu i odgovornosti za njegove posledice u ratu, ostaće samo ovo što spada u zaveru „Politički zločin“ Pjera Renuvena 1928.

Pogrešno je „Mladu Bosnu“ nazivati organizacijom. To je bio samonikli pokret, a ne organizacija, za ujedinjenje srpskog naroda i stvaranje osovine za podizanje jugoslovenske državne zajednice. Kao i u svakom drugom pokretu, uputnije je upitati ko nije spadao u njega, nego ko je spadao. Radilo se o omladini gimnazijskog uzrasta. Bosna i Hercegovina nema univerziteta, ali ima velike gimnazije, koje kao karijatide nose tada postojeću, i onu koja dolazi, kulturu. U toj omladini vlada atmosfera da se treba okaniti reči i samo reči, pa prihvatiti sablju. Postoji velika literatura o „Mladoj Bosni“. Ime je nastalo 1907, po ugledu na četiri godine stariju „Mladu Hrvatsku“, pored nje i „Mladu Dalmaciju“. Pored omladinaca pravoslavne vere, poplava je i mladih intelektualaca katolika i muslimana. Tu su se gnezdili pilići čelnika buduće jugoslovenske kulture. Ivo Andrić je bio najveći srpski pisac, Tin Ujević najveći hrvatski pesnik. Pesme je pisao i Gavrilo Princip.

Naučnici koji se pitaju zašto je južnoslovenska omladina pre 1914, dala otpor habzburškoj državi koja je, ipak, bila nosilac evropske civilizacije na Balkanu, trebalo bi da pročitaju pesmu koju je hrvatski atentator Luka Jukić napisao u zatvorskoj ćeliji 1912. („Stvaranje Jugoslavije 1790 ‒ 1918“, II, 479). U stihovima je opisao razgovor devojke Kulture i sedog starca u Hrvatskoj. Kultura se žali što je ne uvažavaju, jer je Hrvatska bila pusta, pre nego je ona došla. „Nije znala šta je svila i da dragulj sja“, a gradila je puteve i železnice, kopala zlato. Starac joj kaže da Hrvati na tim putevima „kola vuku i po cesti kamen tuku, put ti prave u svoj dom, ubio ih lude grom“. Poručuje joj da beži daleko od njegovog doma, „napudrana ti si ptica, ja poštenjak svijetla lica“. Danas se, po tekovinama razvoja, vidi da evropsku kulturu i uspon civilizacije nije na Balkan unosila habzburška administracija, devojke Kulture koje su došle iz Beča, nego đaci poletarci u uzvitlalim pokretima „Mlade Bosne“, „Mlade Hrvatske“. „Mlada Bosna“ je bio širok pokret, formalno samo omladine, a u stvari celog društva koji je stao da harmonizuje unutrašnju versku podelu na zavađene verske sastojke. Civilizacije ipak harmonizuju, uvlače se jedna u drugu, a ne vode između sebe ratove, kako se danas to obično kaže.

Muslimani su prvi stvorili svoju ideologiju i neuhvatljiv pokret koji se naziva „Panislamizmom“, ili danas skraćeno „Islamizmom“, ili „Vahabijskim skupinama“. Izvorno „Vahabiji“ su danas „Vehabije“ iako ne bi trebalo cepidlačiti šta je ispravnije. U svetskoj literaturi još nije rešeno pitanje kako je nastao izraz i pokret iza njega, koji se naziva „Panislamizmom“. Oba su vezana za istoriju Bosne i Hercegovine. Kad je zagrebački novinar Franc fon Verner, usred srpske revolucije u Bosni i Hercegovini 1876, počeo da šalje dopise za „Agramer Zeitung“, on je prvi upotrebio izraz Panislamizam. Mađarski orijentolog Vamberi ga je1879. preneo u jedan londonski list, pa se takav naziv održao do danas. Srpski istoričar u Švedskoj, Dušan Topalović, je otkrio da se reč Panislamizam javljala i ranije, kao kolokvijalni izraz u različitim novinskim napisima. Franc fon Verner je posmatrao ponašanje muslimanskih vernika, po bosanskim varošima, kad je sredinom 1876. kroz bosanska mesta pronošen „pokrov sa prorokovog groba“. Kako se ne zna za prorokov grob, verovatno se radi o jednom prorokovom barjaku, koji se čuva u sultanovim odajama i iznosi na ulicu samo u slučajevima rata, kada carstvu preti opasnost.

Izveštaji ruskih diplomata iz Carigrada, nakon Berlinskog kongresa 1878, pokazuju kako je organizovan „Panislamizam“, na osnovu novčanih priloga koje su skupili muslimani Rusije, nakon aprila 1877, da pomognu tursku vojsku. Nakon primirja sultan nije smeo da taj golemi novac upotrebi za dalje ratovanje, u strahu da će se velike sile lako složiti o podeli Turske imperije – Tunis Francuskoj, Egipat Britaniji, Bugarska i deo Jermenije Rusiji i BiH Habzburškoj monarhiji. Umesto toga, u razne delove carstva se šalje novac i oružje za oružani otpor na lokalnoj osnovi. Pomagane su četiri Lige. Najpre Prizrenska (Albanska), a žestok oružani otpor okupacionim trupama 1878. i ustanak Srba i Muslimana u Hercegovini 1882. su se nazivali Četvrta (ili Bosanska liga). Do 1912. se govorilo o naciji Muslimana na Balkanu, od preostatka otomanskog stanovništva od pre 1878. Katolici u Bosni i Hercegovini se organizuju u dve partije. Još 1876. turske vlasti su pokušale da stvore jednu „Latinsku legiju“, protiv srpskog ustanka i proglašenja ujedinjenja sa Srbijom 28. juna 1876. Jedna od dve stranke pre 1914. teži, ne samo nacionalizovanju katolika nego i druge dve veroispovesti u katoličku celinu. Krug tih „dekadenata“ je bilo gnezdo iz koga će se razviti ustaški pokret, a pre 1914. je bio jedna od osnova na kojoj se drži politika Franca Ferdinanda.

Gledano iz te perspektive, „Mlada Bosna“ je po broju i istorijskom značaju bila demokratski pokret za oslobođenje Jugoslovena oko srpske postojeće države. Većina te dece je sanjala o demokratskom socijalizmu.

Nije dovoljno reći da su mladobosanci sanjali da od reči pređu na sablje radi okupacije. Postoji nešto više od toga, jer pored nezadovoljstva što nisu poštovane odredbe Berlinskog kongresa da će okupacija biti privremena, da će se rešiti agrarno pitanje i uvesti mir, od početka je cilj bio da Austro-Ugarska preko okupiranih pokrajina ostane tu trajno, kao glavna odskočna daska za dalji skok prema Solunu.

Nemoguće je razumeti „Mladu Bosnu“, niti početi ikakvu priču o njoj, pre nego se baci pogled na kartu, o etničkom menjanju pokrajine u korist katolika i, posebno, Nemaca. Ono što su sve više videli, Bosanci su strahovali da se pred njihovim očima ojačava nemačka etnička manjina. Sve se više na ulicama varoši govorio nemački jezik i sve više na zidovima bilo nemački pisanih firmi trgovačkih i zanatskih radnji. Bio je običaj da se pred večer izlazi na šetnju glavnom ulicom, a tu dolaze i odrasli ljudi. Po jeziku koji bi se tu čuo, stranac bi zaključio da se radi o nekoj nemačkoj varoši.

Evo te karte, bez koje je nemoguće shvatiti zašto su se bunili članovi „Mlade Bosne“:

Vladajućim krugovima Habzburške imperije nije bio cilj samo okupacija Bosne i Hercegovine, a pogotovo ne onakva kakvu je propisao Berlinski kongres. Tada su predstavnici velikih sila odredili da okupacija bude privremena, a ne otvaranje vrata daljeg prodora na istok. Još u istorijskoj nauci nije ovladao zaključak da su 1844. na Balkanu stvorena tri Načertanija, a ne samo ono srpsko Ilije Garašanina. Prva verzija srpskog je objavljena u Londonu i Parizu 1843, na engleskom i francuskom jeziku. „Katoličko Načertanije“ je 1844. doneseno u knjizi pisca i ideologa Čezara Balba „Le Speranze d’Italia“, u Parizu 1844. Treće je grčki projekat oslobođenja grčkog naroda, poznat po nazivu „Velika ideja“ (Megali idea). Predviđao je oslobođenje Grka na zapadu do Skadra, sa celom Albanijom, odatle na istoku iznad Skopske crne gore, pa preko Plovdiva na crnomorsku obalu sa grčkim gradovima, a odatle celi obalski prostor Anadolije, sa Konstantinopoljem kao središtem. Ovi projekti nisu bili ni tajni ni revolucionarni, kako se barem za srpski pisalo. Od sva tri projekta, samo je katolički do 1943. bio uspešan i zbog toga bio deo dubinskog uzroka Prvog svetskog rata 1914.

Čezare Balbo je rešavao pitanja evropskih nacija, za koje je pretpostavljao da će se zbližavati, barem u obliku nekih saveza. Umesto oslobođenja nacija, kao i svi katolički projekti oko revolucije 1848, ovaj također predviđa stvaranje Evrope regija. Obnavljanje tih ideja danas, samo govori u prilog da danas niti slavimo, niti obeležavamo godišnjicu Sarajevskog atentata, nego obnavljamo atmosferu krize i nasilnog menjanja granica, kao u vreme oko izbijanja Prvog svetskog rata 1914. Čezare Balbo je predviđao neminovnost civilizovanja slovenskih naroda, bez priloga Rusije u tome. Kako se Nemci tada rađaju više nego ikada u modernoj istoriji, on savetuje da se ne sele u Ameriku, nego iz Pruske da naseljavaju poljski teritorij uz granicu, a na jugu Bosnu i Hercegovinu. Kad je taj program napisan (moja knjiga „Dijalog prošlosti i sadašnjosti“, 2002.), nije se videlo koje snage, sem katoličke crkve, iza njega stoje. Od izgubljenih ratova do 1866, on postaje državna strategija Habzburške monarhije, prema kome je usklađivano sve što je habzburška vlada radila.

Nakon Berlinskog kongresa 1878, dok se još potpisi na toj hartiji nisu bili osušili, nemačka politička stranka, „Zentrum Parthei“, pod vođstvom Ludvika Vindhorsta (Windhorst), odmah prva daje inicijativu da se počne kolonizacija Bosne i Hercegovine. Tek posle toga, u tu praktičnu politiku se uključuje habzburška vlada u Beču. „Partija Centra“ je bila stranka nemačkih katolika. Stvorila je koaliciju sa nacističkom strankom 1933, pa tako omogućila dolazak Hitlera na vlast. U vreme Berlinskog kongresa je bila opoziciona stranka režimu kancelara Bizmarka. Iako su se dve stranke slagale u strahu od južnoslovenske države oko Srbije, a ujedinjenje Bosne i Srbije bilo i proglašeno u bosanskim šumama na četiri mesta, „Partija Centra“ je bila znatno radikalnija. Dok je Bizmark odustajao od učešća u rešavanju Istočnog pitanja, „Partija Centra“ je mislila da od toga zavisi ishod pitanja ko će vladati budućim svetom – Germani, ili Sloveni. Odmah su 1878. počeli sa sakupljanjem novčanih priloga za kupovinu slobodnog zemljišta u Bosni i Hercegovini, gde bi se naseljavali nemački kolonisti. Poslat je najpre jedan čovek u dolinu Vrbasa da bi uspostavio vezu sa begovima koji su bili spremni da dopuste stvaranje nemačkih naselja. Jedan je list u Nemačkoj posebno zagovarao ovo iseljavanje Nemaca u Bosnu i Hercegovinu. Od prvih izaslanika za kupovinu zemlje videlo se da srpski susedi popreko gledaju ovaj posao. Nemački katolici su se tešili da je bolje da doseljenike prožderu i vukovi, nego da umiru od gladi.

Prvo naselje koje je stvoreno u dolini Vrbasa su nazivali imenom šefa katoličke partije u Nemačkoj Vindhorstom. Došli su sa plugovima i veštinom da kuće grade od pečene cigle, a ne od turske ćeramide, gline pomešane sa slamom. Prvi počinju upotrebljavati veštačka đubriva, a i obična znaju veštije raditi nego lokalno stanovništvo. Kasnije će se izračunati da su na hektar svoje zemlje proizvodili 6,5 puta više žita nego susedni seljaci. Ulogu stvaranja ovih kolonija brzo preuzima vlada u Beču. Postojale su dve vrste kolonija, privatne i državne. U oba slučaja, doseljenici kupuju zemlju uz pomoć države i njenih zajmova, dobivaju privilegiju korišćenja šuma i lova divljih životinja.

Paralelno sa ovim doseljavanjem teče proces iseljavanja lokalnog stanovništva iz Bosne i Hercegovine. Izračunato je da se od 1878, do Balkanskih ratova 1912, iselilo 130.000 muslimana (negde 140.000). Nakon što je i Srbe uhvatila „iseljenička“ groznica od 1902. i broj Srba koji odlaze trbuhom za kruhom u američke rudnike se polako približava ovom muslimanskom rekordu.

Za to vreme se broj useljenika polako ubrzava. Još 1872. Julius Andraši, kao ministar spoljnih poslova monarhije, traži od svog generalnog konzula u Sarajevu S. Teodorovića da savetuje turskim vlastima da u Podrinju naseljavaju muslimane i katolike, kako bi prekinuo srpski etnički kontinuitet na obe strane reke Drine. Teodorović je, kao i A. Orešković, bio visoki funkcioner novouspostavljene obaveštajne službe u Beču.

Politika kolonizacije Nemaca u Bosni i Hercegovini se ubrzavala odlukama 1907, a posebno pred i u toku rata 1914. Pred izbijanje rata je, kao posebni zadatak lokalnih trupa Schutzkorps, popularno zvanih Šuckori, predviđeno da iseljavaju srpsko stanovništvo iz Istočne Bosne, preko reke Drine. Krajem rata je predviđano da se zemljište u Podrinju podeli u latifundije, što znači da više nisu imali poverenja da će muslimani biti dobra zaštita etničke granice. Izračunat je broj porodica (Kapidžić Hamdija, Šljivo Galib, Mikić Đorđe). Gavrilo Princip nije pucao u čoveka Franca Ferdinanda, nego u „tihi genocid“ nad Srbima. Do izbijanja rata 1914, useljeno je u Bosnu i Hercegovinu 240.000 nemačkih doseljenika. Pored njih su tu još i delimično poljski (Galicijani), italijanski iz austrijskog Tirola. Ovi poslednji su stvorili veliko naselje Mahovljani kraj Banjaluke. Naša nauka nije obaveštena da je sporazumom grofa Ćana i Milana Stojadinovića 1936. bilo predviđeno preseljavanje ovih Italijana u Italiju. Danas su kroatizovani, ali neki od mojih studenata iz tog mesta su dobro govorili italijanski jezik.

Ovako visok broj doseljenika je brzo počeo da menja etničku i versku strukturu Bosne i Hercegovine od 1878. do 1914. Jovan Cvijić je 1908. pisao da „poglavito varoši dobijaju tuđinski tip i katoliciziraju se“. Vršio se jedan, istorijski dugačak, tihi genocid nad srpskim narodom. Taj proces do danas nije okončan. I zbog toga se današnji svet uzbuđuje oko pitanja odgovornosti za rat 1914. Mrak lebdi nad nama.

Naši savremenici su krajnje oskudno obavešteni o procesu germanizovanja Bosne i Hercegovine. Ti su doseljenici, nakon poraza pod Staljingradom 1943, povučeni sa Balkana. Propali su pusti nacistički snovi da će istočna granica Nemačke posle poraza Sovjetskog Saveza biti na Uralu, pa se počelo spasavati što se još moglo spasiti. Doseljenici iz Bosne i Hercegovine su ubrzanim tempom preseljavani u područje oko Poznanja, da se ojača nemačka manjina u toj oblasti. U Drugom svetskom ratu su ulazili u dobrovoljačke SS jedinice. Odatle praznina u svesti današnjih ljudi da je „Mlada Bosna“ rasla u zemlji pod pritiskom punog germanizovanja. Nešto malo nemačkih uzrečica, reči i naziva nekih jela su još tu, ali iz glave današnjeg Srbina je isparila svest da su u Bosni nekada živeli i Nemci. Izgubili su se, kao da ih nikada tu nije ni bilo. To je razlog nedoumicama oko prirode cele generacije koja se zvala „Mlada Bosna“.

Dok su ti mladići hodali zemljom i bavili se mišlju kako da reči zamene sabljama, u njihovim selima i varošima u kojima su se rađali, nad nebom je vladalo kobno pitanje – ko će vladati budućim svetom, Germani, ili Sloveni. Hteli mi ili ne hteli, to pitanje je danas i nad našim nebom. I mi se rvemo sa kobnom nedoumicom ko će vladati budućim svetom. Nekome smetamo, kao što smo smetali 1844. i 1878.

Danas se svet nalazi pred sličnim izazovima, kakvi su postojali u vreme rađanja i delovanja „Mlade Bosne“. Kao i onda, danas je svet zasićen atmosferom rata. Sjedinjene Države idu putem kojim su nekada išle Nemačka i Austro-Ugarska. S druge strane, izrasta nova Kina kao izazov koji nije kopija starih stanja od pre 1914. Kao Austro-Ugarska pred 1914, današnja Amerika gubi veru u sebe da može nositi taj teret budućnosti. Ona sve više gubi karakter supersile. Odatle dramatizovanje spoljne politike, ratovi za uništenje malih, nezavisnih država, kao svedočanstvo da američka moć nije iščezla.

Proslava stogodišnjice Sarajevskog atentata i Velikog rata 1914 – 1918 nije zadržala karakter naučnih rasprava, nego je tkivo atmosfere ratovanja. Današnjoj Americi spoljnu politiku određuje oružje, a ne obratno. Nema naroda na zemlji koji bi bio uveren da mali ratovi, iza kojih uvek stoje interesi Sjedinjenih Država ne određuju i budućnost njihove kože. Nema nikakvog značaja pitanje koje rešava nauka, kako je i zašto došlo do Sarajevskog atentata i velikog svetskog rata potom. U današnjoj polemici najmanje odlučuju naučnici i istoričari koji traže istinu. Kolo vode televizijske kamere i novine, mali neobavešteni ljudi koji mese testo atmosfere ratovanja u kojoj danas živimo. Značajnije je šta će o Gavrilu Principu napisati neki novinar za vodeće američke televizijske mreže, ili ugledne novine, nego šta kažu američki naučnici koji su celi život naučno istraživali ta pitanja. Ne postoji samo američka brza hrana, nego postoji i američka brza nauka, koja stvara ideologiju svetske politike. I mi smo mali čvarci u tom globalnom prženju.

Sad kad je neophodno da se uplasti ono što je do sada pokošeno, treba zaključiti da stogodišnjica Sarajevskog atentata i izbijanja Prvog svetskog rata ne liči na klasičnu proslavu tih datuma. Mnogo je žuči i starih optužbi za odgovornost Srbije i Rusije za te nesreće. Nije u pravom smislu ni obeležavanje, jer tako netolerantne rasprave koje su počele više od godinu dana pre prave godišnjice, ne odgovaraju ni karakteristikama koje imaju obeležavanja. Ovo je prizivanje iz mrtvih atmosfere ratova.

Treći svetski rat nije na vidiku. Niti su snage za njegovo vođenje stale na svoja mesta, niti je glavni podsticatelj za ratnu atmosferu, Sjedinjene Američke Države, ubeđen da bi svetski rat mogao dobiti. Amerika će ratnu atmosferu i dalje obnavljati nevladinim organizacijama u protivničkom taboru, televizijskim kamerama, elektronskim informisanjem i špijuniranjem. Treći svetski rat bi bio plaćen glavama, ne samo polovine čovečanstva, nego polovicom biološkog života na zemlji.

Od tri zavere koje je klasična nauka, najviše u delima Pjera Renuvena 1928, Frica Fišera 1962, ustanovila, ostaje ono što nameće obavezu da se Nemačka smatra glavnim krivcem za rat 1914. „Policijska zavera“ je prva po značaju za uspeh Sarajevskog atentata. „Mađarska zavera“ je postojala, ali nije sigurno da bi uspela u atentatu, da nije postojala prva pomenuta okolnost. Atentat je delo treće zavere koja se naziva „Politički zločin“, u kome ubistvo tirana za izvršioca ubistva znači kaznu, a za njegov narod herojsko delo. Neposredne posledice ove hajke protiv Srbije i Rusije, koje su plod preuranjene kampanje oko stogodišnjice svetskog rata, mogu biti u ojačavanju onog dela muslimanskog vođstva u Sarajevu da destabilizuje Republiku Srpsku. „Albanska dijagonala“, kako je Musolini nazivao ulogu albanskog pokreta u osvajanju Balkana, će biti drugi veliki plod.

Fobija je grčka reč za strah, ali u moderno vreme nema karakter pasivne radnje straha, nego aktivnih napora protiv nekih naroda. Preko fobija, a najveća je bila Antisemitizam u doba nacizma, agresivne vlade nastoje da pridobiju svoje narode u politiku koju vlada vodi, najčešće veliki ratovi. Današnja srbofobija, kao rukavac rusofobije, vrši tu funkciju kako se po prvim rezultatima vidi, vrši je uspešno.

U većini slučajeva ovakve fobije imaju iza sebe religioznu pozadinu. Jednako kao pre 1914. katolička crkva je ponovo „Instrumentum imperii“ ne više nemačke, nego američke imperije. „Sveta alijansa“ Amerike i Vatikana, konačno stvorena sporazumom pape Vojtile i predsednika Regana 1984. razorila je jugoslovensku državu. Ona će i dalje vršiti tu funkciju, najviše na Balkanu.

Mladobosansko pucanje na Vidovdan, 28. juna 1914. je otvorilo vrata stvaranju demokratske Evrope pod vođstvom Francuske. Nije čudo da je Versajski poredak na meti današnje američke politike. Kada je Margaret Mak Milan, 1961. objavila prvo izdanje svog obimnog dela „Pariz – Šest meseci koji su promenili svet 1919“, (London, 2001, 2002.), obiman predgovor je napisao Ričard Holbruk, tvorac rušenja jugoslovenske federativne države. Citira najpre Klemansoa, da će Versajski mir za decenije i stoleća izazivati razne međunarodne krize. Holbruk za Jugoslaviju veli da je „izazvala četiri rata kada se krpljačina stvorena 1919. raspala rano 1991“. Veli da je, u vreme kada je vodio pregovore o rešavanju krize zbog ratova na području Jugoslavije, „sa svojim prijateljima pravio šale da je naš cilj da rasklopimo (undo) ostavštinu Vudrou Vilsona. Kada smo prisilili vođe Bosne, Hrvatske i Federativne Republike Jugoslavije da zajedno dođu u Dejton, Ohajo, novembra 1995. i rešavali pitanje rata, u stvarnosti smo sahranili još jedan deo Versaja“. Pašić je bio slabo obrazovan čovek, koji je „voleo samo dve stvari – vlast i Srbiju… Njegova mala zemlja je imala velike snove koje je i on delio sa ostalima. Snovi su Velika Srbija, koja na istoku teži do Crnog mora, a na zapadu Jadrana, postavljena na velike kopnene puteve od Srednje Evrope do Egejskog mora“. Citiram Nikolasa Ruzvelta, „mladog rođaka velikog Tedija“ (Teodora Ruzvelta): „Oni su inferioran svet, i hoće li ih Sjedinjene Države anektirati“.

Rušenje Versajskog mira, sveta demokratije pod vođstvom Francuske je srušilo dve Jugoslavije, onu 1941, kao i drugu 1992. Kao i 1914. danas su mnogi ubeđeni da su za sve to krivi „Mlada Bosna“, srpska vlada, narod i država iza nje. Od velike buke i starih dana, danas ne razabiramo ništa drugo

Piše Milorad Ekmečić

Vezane vijesti:

Da li proslava, obeležavanje, ili obnova ratne atmosfere Sarajevskog atentata i Prvog svetskog rata 1914 – 1918?