Da li je obdaništu mesto u bivšem logoru smrti

Pre dve decenije Miodrag Krsmanović je platio Spasićev paviljon dva miliona maraka, sud je potvrdio da je ugovor ništavan, a on tu, posle diskoteke, galerije, restorana i teretane, pravi „Savsko obdanište”

Plan da u nekadašnjem Spasićevom paviljonu na Starom sajmištu u Novom Beogradu, gde su bile logorska bolnica i apoteka, otvori vrtić „Savsko obdanište” mogao bi da se izjalovi vlasniku objekta Miodragu Krsmanoviću, koji je izgubio spor sa državom oko vlasništva nad tim zdanjem. Krsmanović je, kako tvrdi za „Politiku”, 1998. godine od tadašnjeg Zavoda za izgradnju grada za dva miliona maraka kupio objekat, ali je država tražila poništenje kupoprodajnog ugovora. Da je vođen spor i doneta presuda u korist države, a sud utvrdio da je ugovor ništavan, potvrdili su juče za naš list i u Državnom pravobranilaštvu. Ali Krsmanović se, kaže, prošle godine žalio Ustavnom sudu i njegovu odluku još nije dobio, a najavljuje da će ići do Strazbura.

Spor koji je vodio nije ga sprečio da duže od decenije u objektu površine 2.000 kvadratnih metara pokreće različite vrste biznisa, poput diskoteke, restorana, teretane, likovne galerije, a u poslednjem poslu – otvaranju vrtića, koji je u javnosti s pravom dočekan na nož, jer su u logorskoj zgradi masovno umirali Jevreji, Srbi i Romi, ne vidi ništa problematično. Tvrdi da je 500 kvadrata objekta i fiskulturnu salu opremio, dobio neophodne dozvole od Ministarstva prosvete i trenutno pokreće kampanju za upis dece.

– Sve radim po zakonu i za to imam papire. Objekat sam regularno kupio i izlečio ga, sačuvao od daljeg propadanja. Traže mi za porez na imovinu 1,7 miliona dinara i nemam problem da država moj ugovor proglasi ništavim i vrati mi novac koji sam uložio u Spasićev paviljon. Ali ne razumem nemar države koja duže od 70 godina ne može da od Starog sajmišta napravi memorijalni kompleks i sada je najveći problem to što hoću da otvorim vrtić. Na prostoru gde je bio logor sada živi 5.000 ljudi, porodice sa decom, i ovaj prostor sređujemo kako znamo i umemo – objašnjava Krsmanović koji, kaže, ima poslove i u Španiji.

Javnost je uznemirena zbog ovog „sređivanja”, zato što je reč o jedinstvenom primeru u celoj Evropi – da se deo logora smrti praktično privatizuje, odnosno da se prenameni u nešto što nije očuvanje sećanja na žrtve. Protivnici ove ideje kažu da mesto na kome su ljudi gubili živote nikako ne može biti „mesto gde će se vaše dete osećati sigurno i voljeno”, kako glasi reklama „Savskog obdaništa”.

Gradska Prosvetna inspekcija utvrdila je prošle godine da ova ustanova ispunjava sve uslove kad je reč o prostoru, opremi, didaktičkim sredstvima, vaspitnom osoblju i planovima za upis dece.

Dozvolu da počne da radi u oblasti predškolskog vaspitanja i obrazovanja ovoj ustanovi je, nakon inspekcijskog nadzora, dalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

– Ministarstvo ne može da utiče na izbor lokacije, to je u nadležnosti lokalne samouprave. Predškolske ustanove se otvaraju širom Srbije i lokalna samouprava ima mnogo veće znanje šta je na lokalu kulturno-istorijsko dobro, da li je zaštićeno nekim zakonom i celokupan kontekst. Uvek će lokalna samouprava imati bolje informacije o objektima bez obzira na to da li su u Beogradu, Vranju, nekom manjem mestu na, primera radi, istoku Srbije… – objašnjavaju u resornom ministarstvu.

U najmanju ruku neobično je to što Ministarstvo prosvete ne zna bez pomoći, u ovom primeru Beograda, da je bivši logor zaštićen kao kulturno dobro, a njegov „celokupan kontekst” svakako je u domenu opšte kulture.

Kada je reč o uslovima koje bi trebalo da ispuni lokacija na kojoj će se otvoriti predškolska ustanova, oni navode da je bitno da ona bude dovoljno velika – propisano je da slobodni prostor na zasebnoj lokaciji bude 25 metara kvadratnih po detetu, dok je za centralne gradske zone ili zone sa većom gustinom naseljenosti minimalno 15 kvadrata po mališanu. Mesto na kome je ovakav objekat po mogućstvu bi trebalo da je blago nagnuto na jug ili istok i da je u mirnom predelu, u blizini parkova i zelenila, i udaljeno od buke i štetnih materija. Ovakva ustanova mora da bude i dovoljno udaljena od najbližih objekata koji je mogu osenčiti i da ima odgovarajuću komunalnu i infrastrukturnu opremljenost.

U gradskom Sekretarijatu za obrazovanje kažu da bi, uprkos tome što su u slučaju otvaranja ovog objekta ispunjeni svi formalnopravni uslovi, ministarstvo trebalo da preispita verifikaciju ustanove i da, ako je bilo propusta, kazni odgovorne.

– Za specifične lokacije, kao što je ova, ipak se mora obratiti posebna pažnja, odnosno mora se imati u vidu da li je uprkos ispunjenosti svih uslova to društveno prihvatljivo i kako u tom slučaju postupati – kažu u sekretarijatu.

Ali, na pitanje da li su oni na bilo koji način mogli da spreče da obdanište bude u zgradi nekadašnjeg logora, odnosno da li osim moralnih postoje i zakonske prepreke da se vrtić nađe u kompleksu Starog sajmišta, u Ministarstvu prosvete nam je rečeno da to nije u njihovoj nadležnosti. Da li će ipak posle burnih reakcija javnosti oni preispitati verifikaciju ove predškolske ustanove?

Očigledno ne jer tvrde – ne postoji zakonski osnov.

Robert Sabadoš, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije, smatra da je nedolično bilo šta otvarati na Sajmištu jer je to stratište koje treba da bude posvećeno svima koji su na tom mestu izgubili život.

– Dečji vrtić samo je vrh ledenog brega, tamo se već nalaze i teretane i kafane… Više me vređa postojanje kafane i veselja na tom mestu stradanja – kaže Sabadoš.

On podvlači da bi na toj lokaciji napokon trebalo osnovati memorijal „Staro sajmište” gde bi se negovala kultura sećanja, a taj prostor dobio bi i edukativnu ulogu. Ove godine navršava se 75 godina od zatvaranja logora, a država uprkos brojnim pompeznim najavama još nije usvojila poseban zakon za Staro sajmište, a kamoli započela njegovu rekonstrukciju.

„Roditelj”: Nije adekvatno mesto za odrastanje dece
I u udruženju „Roditelj” smatraju da nekadašnji logor nije adekvatno mesto za odrastanje dece.

– Puno je dece koja ne idu u vrtiće jer činjenica je da u njima nema mesta i da su nam potrebni novi objekti kao i da iskoristimo već postojeće prostore… Ali, ipak, pri odabiru prostora treba dva-tri puta razmisliti. Roditelji će u ovo obdanište sigurno upisivati decu zato što moraju. Ali, mislim da ovo, baš zbog njegove istorije, svakako nije odgovarajući prostor – kaže Dragana Soćanin, osnivač i članica Upravnog odbora udruženja „Roditelj”.

Stratište za Jevreje, Rome i Srbe
Na području Srbije do Drugog svetskog rata, kada je ono postalo nemačka okupaciona zona, živelo je oko 16.600 Jevreja, kao i 1.200 jevrejskih izbeglica iz srednje Evrope. Posle izbijanja ustanka u leto i jesen 1941. u masovnim streljanjima, zajedno sa Srbima, pogubljeni su i gotovo svi jevrejski muškarci, kao i brojni Romi. Početkom decembra 1941. oko 6.400 jevrejskih žena, dece i starih zatočeno je u Jevrejskom logoru Zemun (Judenlager Semlin) na Beogradskom sajmištu. Sa njima je zatvoreno i oko 600 romskih žena i dece, podaci su iz istraživanja dr Milana Koljanina, višeg naučnog saradnika Instituta za savremenu istoriju u Beogradu.

– Logor se nalazio na teritoriji ustaške Nezavisne države Hrvatske, ali je bio pod upravom nemačke policije u Srbiji. Od kraja marta do 10. maja 1942. jevrejski zatočenici, osim nekolicine žena udatih za Srbe, ubijani su u kamionu gasnoj komori čime je okončan Holokaust na nemačkom okupacionom području u Srbiji – kaže dr Koljanin.

Logor na Beogradskom sajmištu potom je postao Prihvatni logor Zemun (Anhaltelager Semlin) i služio je za interniranje partizana, njihovih simpatizera, pripadnika rojalističkog pokreta otpora, kao i radno sposobnih osoba sa područja vojnih operacija. Zatvorenici koji su preživeli teške uslove života deportovani su u koncentracione ili radne logore u nacističkoj Nemačkoj ili u okupiranim zemljama. U savezničkom bombardovanju Beograda i Zemuna aprila 1944. logor je oštećen i stradalo je oko 120 zatočenika. Mesec dana kasnije predat je na upravu ustaškoj policiji, a krajem jula 1944. je raspušten. Prema dosadašnjim istraživanjima, napominje Koljanin, u Prihvatnom logoru Zemun je internirano 31.972 zatočenika, većinom Srba, od čega je trećina izgubila život.

Autor: DALIBORKA MUČIBABIĆ, ANA VUKOVIĆ

Izvor: POLITIKA