Od gospođe Smilje Tišme, predsedavajuće konstitutivnoj sednici parlamenta Srbije, čuli smo njeno sećanje na posetu nadbiskupa Stepinca logoru Jasenovcu.
Već dvadeset i pet godina avgusta meseca Srbi obeležavaju godišnjicu izgona iz krajeva Hrvatske u kojima su uglavnom bili većina, a Hrvati godišnjicu uspostavljanja suvereniteta nad celom teritorijom republike. Srbi svoje godišnjice obeležavaju sa tugom i gorčinom, Hrvati svoje sa neskrivenom euforijom, kao datum značajniji od 9. maja 1945, zvaničnog dana konačnog izgona Hitlerove armade.
Obeležavali su ih odvojeno, sa pojačanom napetošću u odnosima, prisutnom inače neprekidno. Ove godine napravljen je pomak: politički predstavnici Srba u Hrvatskoj prisustvovali su hrvatskom obeležavanju tog 5. avgusta, a hrvatski velikodostojnici komemoraciji srpskim civilima stradalim u svom selu nakon okončanja borbenih dejstava. Ovaj potez političkih predstavnika Srba u Hrvatskoj naišao je na mnoge osude u Srbiji i Republici Srpskoj, naročito među Srbima prognanim iz Hrvatske 1995. godine. No, potez je odigran, i sada treba videti hoće li doneti ikakav boljitak životu Srba u Hrvatskoj, i odnosima dvaju naroda i dveju država.
Nekako u isto vreme, pažnju je privuklo i odbijanje Ministarstva kulture Republike Srbije da na spisak za otkup knjiga za popunu biblioteka uvrsti i knjigu „Jasenovac” hrvatskog pisca Ive Goldštajna, sa obrazloženjem da ne žele da finansiraju otkup knjige sa neverodostojnim navodima. Prvenstveno, to se odnosi na Goldštajnov navod o broju žrtava Jasenovca. Oko toga se digla velika galama, kao da je knjiga u Srbiji zabranjena.
To što se i dan-danas sporimo zbog broja žrtava u tom logoru, prvenstveno je srpska sramota. Bio bi red da se taj broj jednom utvrdi i bude „overen” od međunarodnih institucija, s nadom da bude što manji. Nažalost, sigurno nije toliko mali da bi se za vinovnike te neljudskosti mogla naći trunka opravdanja. Međutim, više od sedam decenija u Hrvatskoj je prisutno nastojanje da se jasenovačka tragedija ublaži iznošenjem neprihvatljivih stavova.
Da ostavimo po strani sporenje o broju žrtava, ali tvrditi da je Jasenovac bio radni logor (skoro pa preteča omladinskih radnih akcija), a ne planirano stratište, van svake je pameti. Ko je tamo dospeo više nije bio ličnost, nije imao svoje ime i prezime već je postao broj. Ta rana ljubav ustaškog režima prema digitalizaciji govori sve o prirodi tih logora i tom režimu.
Uz to ide i neprihvatljivo uporno nastojanje da se zagrebački nadbiskup za vreme ustaškog režima Alojzije Stepinac proglasi svecem. Te bio je antikomunista, te nije bio upoznat sa dešavanjima u logorima, te pomogao je da se veliki broj zatočenika spase. Srpska pravoslavna crkva izborila se da se uz blagoslov pape Franciska formira mešovita komisija dveju crkava, koja će rasvetliti sve činjenice o povezanosti nadbiskupa Stepinca sa događanjima u logorima i načinu njihovog funkcionisanja.
I sada dolazi ono ključno pitanje: Koliko je velikodostojnika Katoličke crkve u Hrvatskoj (ili u Hrvata) znalo za ovu delatnost nadbiskupa Stepinca, a sve vreme su se vatreno borili za njegovo posvećenje?
Cvijetin Mihajlović,
Subotica
Oprema: Stanje stvari