Цвијета Радић: ТАКО И КОД МОЈИХ ПРЕКО

Никоме нису дуговали, никоме отели, никоме зло помислили.

У собу се завукла топлина угашеног летњег дана, а споља је долазио благи мирис зове. Разливала се слаба светлост петролејке и осветљавала само круг око стола поцрнелог од времена и употребе.

Очисти са њега Аница свако вече мрве од хлеба или курузе, опере мрљу од млека што га деца пролију или траг од масти који остаје од сечења каиша сланине. Ипак, на столу опстају жилави трагови употребе и наталожена тамна нијанса времена. У вечерњој тмини која је најгушћа у угловима собе црнио се гвоздени шпорет у коме ватра више није тињала, а на креветима испуњеним сламом и прекривеним поњавама леже Митрови покривени деловима одеће.

Деца, једно мушко и једно женско. Оном мушкићу осма, а цурици четврта година. Уз њих мати им, Аница. Исцрпео је топао летњи дан пун посла око куће, деце, блага… Носећа је. Притерала крају и сваки дан очекује порођај. И Божини су поспали. Он има троје, два дечка и цурицу. Најстарији седам година, а ови млађи пет и три. Они спавају у другој соби. Божина Душанка седела је неко време на троношцу забављена плетивом, али не задуго. И она се повукла у собу да отпочине крај деце. Ко зна шта сутрашњи дан може донети? Има посла у башти, у кући, а ако се Аница породи мораће и око ње, па и њене послове нема ко сем ње преузети, бар док се не придигне из бабина. Немају свекрву, њих две се саме потпомажу. Стричева кућа пуна чељати, али слабо ко може притећи у помоћ. 

За столом остадоше Митар, Божо и Марко. Митар је старешина. Говоре тихо. Њихова млада, сунцем потамнела лица, на којима се већ виде плитке боре које ће продубљивати време и терет брига, осветљава чкиљави плавичасти пламичак лампе. Утрнули су светлост тек да тиња, да не троше гас улудо. На свему ваља приштедети. Договарају послове за сутрашњи дан. Пред њима је жетва. Добро је понео род.

Јутро је освануло ведро. Плаво небо без облачка. Поранила браћа и са првим зрацима сунца забацили косе на рамена и право у поље. И на друге ливаде изашли људи да завршавају послове око приспеле летине. Око подне, кад су сели у хлад да отпочину и присмоче залогај хлеба и сира и залију ракијом и водом, Митар оде преко поља да се види и упита са пријатељем Милом. Прође дан као и сваки.

Негде после пола ноћи, док је ноћ црнилом притискала село, а сјале само звезде са ведрог неба, чуо је Аницу како шушка док пали патролејку и ложи шпорет да загреје воду. Из шкриње је извадила ланане чаршаве и кад је све припремила пришапнула му је да је почео порођај. Позвао је стрина Милицу да се нађе уз породиљу. Стрина је деветоро својих родила, ако не и десеторо. Тугу за оним малим, што не прегурају прву годину живота, покрију нова рађања и њих после неког времена нико више не броји. Аница је лако рађала, па је и ово треће, дечкића, родила лако и брзо. Тек је свитало, а већ је све било завршено. Рече Митар „родио нам се Јово, на понос, да род и праг ђедов шири“. Тако је дедино име понео.

Шта ли му је усуд над колевком наменио и какво ли су му клупко виле-суђаје намотале?

Наздравили су са стрицем и стричевићем, а дошле су им и прве комшије, Ђоко и Мирко. Митар је запечатио боцу ракије да, уз оне које је оставио кад се њему и Божи родише првенци и онај млађи Божин, чека у подруму свадбене барјаке момачке, па да је у весељу испију.

У понедељак су од заранка пошли у поље. И Хрвати су радили на својим њивама. Нису дуго косили. Колона возила са усташама прошла је селом у Доње поље. Убрзо је тамо избила и борба. Чули су се пуцњи, а и дим се видео. Нешто је горело. Најпре Хрвати, а онда и Срби напустише послове. Село је убрзо било блокирано од наоружаних Хрвата-цивила. Нико од Срба није могао из села и никакав разлог није био довољно ваљан да икога пусте да изађе. Били су као у клопки.

-Бежи, ако Бога знаш, склањај се неђе – узбуђена Аница говори Митру.

-Ђе ћу? Не дају из села. Ђе ћу с тобом тако слабом и овим макоњама?

-Што је с’ тобом, човече? Склањајте се ви мушки, вас ће апсити и у ланце везати. Душанка и ја ћемо издурати, не води бригу о том.

-Ђевере, добро вели Аница, склањајте се вас тројица док ово не протутњи. Ето иђу по кућама… – Душанка стаје уз Аницу.

Митар се завукао у жбуње зове и багрема иза појате. Божи је паучина у углу појате голицала лице док је рукама разгртао сено не би ли ту нашао склониште. Марко је стајао ослоњен леђима на широко стабло крушке, а сунце му је миловало теме. Није се једном скрио у воћњаку и лежећи гледао у савијене гране рода док су га браћа дозивала. Ако га ови буду тражили гледаће у зградама. Коме ће пасти на ум да се ко крије на отвореном, у воћњаку? Ту неће тражити. А и боље је да нису сва тројица на истом месту. Макар један се може извући.

Најпре су се чули гласови, бучни и претећи, а онда су крај куће наишли наоружани и мргодни људи који пред собом терају друге људе. Сви познати и ови што гоне и ови што их гоне. Из те групе са пушкама издвојила се тројица и сва тројица упадоше у кућу. Траже Митра и браћу му и претресају кућу. Завирују, поњаве разбацују, ногом ударају… Деца се расплакала. Споља се чује вика и лелек. Мушкарце терају ка школи, а за њима, на растојању од тек који метар, растегла се група уплаканих жена и деце. Најпре Божу изведоше из појате, а онда и Марка из воћњака, а на дворишту, пред својом кућом, затече се и стричевић Милан. И њега потераше. Стрина Милица плаче, па се придружи и она оној групи жена што трче за својима.

Цело село се ускомешано.

У жбуњу чучи Митар. Нису га пронашли. Тек зачет страх у њему почео је да сазрева у дрхтај. Страх за оне око себе, за децу, за себе, страх од греха и смрти или обрнуто. Од згуреног положаја утрнуло му је тело и гутао је јаук душе. Питао се шта он ради у жбуњу кад су све одвели. Чује Душанку и Аницу, чује и стричевке, децу… Сви су ту. Сачекаће још у жбуњу. Окреће мисао од страха. Кад је пошао из куће стрпао је у џеп танки свежањ новца. Није требао. Да су га нашли некако би добацио Аници. Шта ће он са новцем? Проклета сиротиња увек стрепи да не изгуби тај ситниш који некако отме од себе сама за неко исто тако убого сутра какво је и ово данас. Између појате и багремове гране паук је исплео мрежу. Ситну, правилну, као прозирна, танка завеса. На задњем зиду појате једна даска је сатрулила. Треба је заменити и на кров набацити још смреке, ова се истањила. То ће прво урадити чим се ово смири…

Одведоше људе у сеоску школу. Ту су их држали целу ноћ. Тукли су их, ударали кундаком и мотком, нагонили да једни друге ударају… Тако и сутрашњи дан све док сунце не окрену ка западу. Кап воде им нису дали, нити да отворе прозор. Гушили су се збијени један крај другог, знојави, крвави и задихани. Хватали су загушљив ваздух честим и жељним удисајима страха…

Неке су ту, пред свима, убили куршумом. Нико није ни покушао да побегне. Нада, шта ли?

Повезаше им руке жицом и изгледали су као птице сапетих крила, а онда су провукли канап и притегли једног за другог у прави људски ланац. Марко и Нико су један уз другог, испред Божо са Илијом, Милан и Лазо… Воде их Кланцем у планину.

Сваки прелива своју мисао. Неки се заваравају пустом надом, неки се мире са злом срећом… Везани ходају ка свом крају овим безнадним путем без суда и самилости и баш нико не види да су то људи без наде – мртваци. Још јутрос су били људи, а сада откуцавају њихова била последње знаке и њихова пређа се прекида без наставка. Не може их избавити нико јер нема избављења. Јама је гроб њихов без гробара, без земље која покрива тело кад у њен загрљај дође.

Како би се проживео живот пун невоље и страха да у човеку не постоји нада, вера и да вођен њима не гура напред и прегази све несреће до свог мирног дана? Да у несретном часу у човеку нема мисли, да нема мале радости и сећања на сунчани дан, где би нашао снагу да трпи оштар бол жице док покушава да извуче руку? Чиме би зауставио наду да га не напусти док гледа у отвор јаме у коме нестају ови испред њега и како би призвао веру да од овога постоји даље, да ће опет ногом прећи преко свог кућног прага?

Митар се усправио у оном жбуну кад се око његове куће разишла гужва. Протегао је ноге, па се поново спустио међу лишће и грање, али сада окренут лицем ка путу који од школе води крај њихове куће. Тако ће моћи да види ако се ко од Срба врати и ако наиђу Божо и Марко. Није се јавио Аници, нити коме другом, али га је видео комшија Перо. Хрват. Није прошло дуго улетеше тројица и право иду до иза појате. Истераше Митра ударцима. Догнаше га до пута којим је под ударцима ишла још једна мања група оних које су пронашли у скровиштима. Комшија Перо, наслоњен на довратак своје куће заврће брк, а кад их испрати погледом наставиће своју потрагу по српским двориштима и појатама.

Аница и Душанка истрчале, Рајко трчи за онима што му туку оца. Митар се окреће да пружи руку да помилује дечију главицу, али га немилосрдно ударају кундацима, штаповима, боду бајонетима, крвав траг за њим остаје. Рајка су одгурнули, дете паде. Аница трчи да га подигне и уведе у кућу. Скупило се још наоружаних. Не гледају где бију. Митра, од њихових тела и размаханих руку и штапова, Аница више не види, али га чује. Најпре је јаукао и савијао се земљи не би ли изазвао сажаљање комшија, да га не бију тако крвнички, а кад се оно, то сажаљење, није ни помолило уздигао се да смањи размак од удараца до тела и тако умањи бол. Усправио се и да не буде у својим очима тако ситан и уплашен као црв, него усправан као храст, па нека му ломе гране. Изубијаног су га гурнули у школу. Убрзо су школу почели пунити женама и децом. Најпре су утерали оне што су се затекли око школе, а потом су заређали по кућама.    

Не остављају њихову кућу на миру. Сада утерују Аницу, Душанку и децу.

Аница носи Јову и једва хода. Рајко држи сестру за руку, а она се, уплакана, другом руком придржава за скут матери. И Душанка најмлађе стегла у наручје не би ли му умирила плач, а ово двоје старијих иду пред њом. Од страха им се очи рашириле и дошле као у плахе срне, округле, невине и уплашене, али не плачу. Окаменио их страх.

Шта су они, заправо, са овим људима? До јуче комшије, делили бригу и посао, са некима и мисао. Душанка је са Мијином Маром ишла на поток да заједно веш перу и беле ноге открију кад само сунце може да их види… Некад се мало и надметале која ће бољу шару изаткати… А сада Маре нигде, а Мијо удара и виче и не сећа се шта је до јуче било. Да ли ће и овај дан отићи у нечију успомену? Неке људе нису марили, ни они њих, али су једни крај других живели без кавге. А сада су сви у једном једнаки. Сви су их горко и подло лагали и сада изливају сву накупљену мржњу.   

И њих су отерали у школу. Тамо је већ била велика група жена и деце, а још многе су са свих страна ударцима и пушкама дотеривали. Лица им избезумљена, нека плачу, некима је страх у сувим очима, некима а се из грла пролама јаук и пара до самог неба. Вриште несретне девојке, отимају се, не дају напаснику своју чедност.

Усташе ударају, кољу, секиром кидишу…

Товаре тела на кола, а кад их напуне и измешају људске ноге, руке, крв, улепљене косе и расечене вратове онда запевају песму, па низ пут, на Барјак. Тамо чекају њихове жене. Раздрагана, весела моба. Оне лопатама тела комшија, до јучерашњих другарица и њихове деце, гурају у оне јаме што су их прошле недеље пажљиво проширили и очистили и преко њих бацају шљунак. Тако се мешају вриска и јауци са песмом и смехом. Шта су ови људи једни другима?

Душанку одвлаче иза дрваре. Аници на једној руци њен Јово, на другој Душанкин Владо, а уз њу Рајко, Мара, Милојко и Драгиња. Није јој камен у грудима него меко срце мајчинско које не може оставити без загрљаја ову децу што су се крај ње рађала и расла.

Чује Душанкин крик и клетву проклето вам млеко материно и свака наша суза вас пратила док дишете. Куга вас однела...

Двојица је држе да јој обуздају ту неизрециву снагу коју је добила. Није тело њено челик да га не боле ударци и зуби и прљава рука напасника. Аници отимају децу. Пружа руку да чупа за кошуљу крвника, да му ноктима дође до очију. Не стиже јер је двојица одвлаче и бацају на пањ. Ногом јој стају на кичму. Душа није толико тврда, сломила је неправда која се не може поднети. Тежа јој је неправда што невину крв узимају него туђа нога на кичми.

А никоме нису дуговали, никоме отели, никоме зло помислили.

Од истог аутора:

Неизмишљена прича о њој

ЦИПЕЛИЦЕ

ЉУБА