Човјек који је 37 година трагао за истином о логору Даница – првом усташком логору

Данас је издан налог Заповједништву заточеничког логора ‘Даница’ у Копривници да препрате у Јасеновац дана 17. ХII. 1941. сљедеће затворенике: Јосипа Антонина, Фрању Белуловића, Анте Зорицу, Винка Аљиновића, Мирка Буковец, Луцију Борјан родј. Јурина, Ивана Беневолиа…”, на листи је још 39 имена хрватских комуниста и комунисткиња те 24 Јевреја емигранта углавном из Аустрије који су “предани у Загребу сатнику Лубурићу”, стоји у документу Равнатељства усташког редарства Независне Државе Хрватске који говори о логору Даница који се налазио у Дрњу, три километра од Копривнице.

Био је то попис комуниста већином из Далмације који су преко логора Даница одведени у Јасеновац и Стару Градишку гдје су већином убијени 1942. године. Други документ, који Јеврејска богоштовна општина у Загребу шаље 2. јула 1941. године Усташком редарству, такођер говори о логору Даница у Копривници. “Прије од прилике мјесец дана одведено је на радну службу у Копривницу 168 јеврејских омладинаца, дјеце припадника наше општине. Ови омладинци смјештени су у великој заједничкој бараки са многим политичким притвореницима. Родитељско вијеће у крилу наше општине моли, да се ти омладинци преселе у Уљару у Копривници, па је изјавило своју спремност да сноси трошкове пресељења, кухиње и да из својих трошкова плаћа потребну стражу…”. За то је било касно.

– Од те групе од 168 јеврејских омладинаца двојица су након интервенција убрзо пуштена, а један касније у Госпићу, док ће од осталих 160 бити већ 30. јуна 1941. пребачени из Данице у логор Госпић и логор Јадовно, а девет у Јасеновац. Само четворица из те групе дочекала су крај рата. Гестапо је утицао у хапшењу ових Јевреја, као и других група Јевреја – говори историчар Здравко Диздар.

Четници, режимлије и комунисти

Он је аутор књиге “Логор Даница у Копривници 1941. – 1942.: књига 1.”, прве од три књиге којих су ових дана објављене уз финанцијску помоћ Музеја града Копривнице. Са Здравком Диздаром те директором музеја, Робертом Ћимином, нашли смо се у Загребу. Та је прва књига знанствена обрада логора и логораша који су прошли кроз Даницу. Наиме, досад се често манипулирало бројем логораша Данице, наводећи и број од 30.000, као и бројем убијених у њој, највише Срба, у политичке сврхе. Сада на основи докумената и доступних извора у књизи се наводи поименично имена и презимена 4348 идентификованих логораша Данице према котаревима НДХ.

– Логор Даница налазио се на простору и у објектима Творнице хемијских производа Даница која је престала радити 1937. године. То је била главна творница за умјетно гнојиво у Хабсбуршкој Монархији. Но, успоставом Краљевине СХС/Југославије стројеви су из ње однесени у Шабац, а она је затворена те је око 600 људи остало без посла. За оно што се касније овдје догодило било је пресудно то што је творница уз велике објекте у свом кругу имала свој жељезнички колосијек – каже З. Диздар.

Једно од открића књиге показује да је одлуку о оснивању логора Даница донијело још у Италији водство Главног усташког стана на челу с др. Антом Павелићем, који је након проглашења НДХ 15. априла. 1941. године са групом усташа повратника стигао у Загреб.

– Павелић је одмах 15. априла именовао Стјепана Пижету, за политичког логорника у ‘сабиралишту’ логора Даница, док је 18. априла усташки поручник Мартин Немец постављен за повјереника Повјеренства главнога усташког стана за град и котар Копривницу, а тиме и за организацијског команданта логора Даница. Тако је основан први усташки логор у НДХ. Прва скупина, према национално-политичком критерију, од 530 Срба у логор стиже већ 29. априла из Грубишног Поља, под инкриминацијом да припремају четнички устанак против НДХ – говори повјесничар Диздар.

Међу првим ухапшеним и интерниранима у логор Даницу, како даље објашњава Диздар, били су многи Срби, представници појединих владајућих српских и југославенских политичких странака и организација бивше власти Краљевине Југославије, познати по “протухрватском дјеловању” најчешће под називом “четник” и “режимлија” те Хрвати режимлије и орјунаши. Према политичком критерију довођени су у логор Даницу и комунисти, без обзира на националну и вјерску припадност. Према расном критерију у Даницу су стигли сви копривнички Јевреји и Роми, дио Јевреја из Загреба и Карловца.

– Тих дана поред логора Даница Гестапо је у договору с Дидом Кватерником планирао да се у копривничком подручју оснује још један логор за 3000 Јевреја, код глоговачких рудника, али се од тога одустало. Тако је Даница била само привремено сабиралиште Јевреја из Копривнице, Загреба и Карловца, одакле су ишли даље на пут без повратака у Јадовно, Јасеновац… Из Копривнице су међу првима у априлу 1941. године били ухапшени истакнути Јевреји др. Жељко Селингер и професор Иво Хиршл – каже Здравко Диздар.

Његова је књига о логору Даница настајала у даљем раздобљу. Само је у уским стручним круговима познато да је она припремана, сукцесивно писана, мијењана и допуњавана пуних 37 година. Здравко Диздар истраживао је раније низ тема као што НОП, логори у НДХ, четнички злочини у БиХ (1941. – 1945.) и логор Керестинец. Овај сад пензионисани знанственик скупљао је годинама информације о теми логора Даница.

Усташки Загреб

– Радио сам у Институту за историју радничког покрета Хрватске који је прерастао у Хрватски институт за историју у Загребу. Током својих истраживања још у доба Југославије сусретао сам се с разном грађом, имао сам среће и видио сам разну грађу у архивима у Београду, Загребу и Сарајеву, дијелом и ону у СУП-у која је била тешко доступна, у томе ми је помогло познанство с Анком Берус, народним херојем и чланом ЦК СКЈ, које ми је тада отворило нека затворена врата – прича Здравко Диздар.

Радио је дуго и на теми логора у доба НДХ у сјеверозападној Хрватској, гдје је било 20-ак логора те припремао књигу с Дарком Ступарићем о логору Керестинец која никад није објављена, а рад заустављен зато што нека сазнања нису одговарале тадашњим властима.

– У Београду се често тада говорило ‘усташки Загреб’, али подаци показују да је Загреб дао око 50.000 судионика Народно ослободилачке борбе, тј. сваки четврти Загрепчанин, за разлику од Београда и Србије, гдје је прије ослобођења 1944. године било 5000 судионика НОП-а. Некима није одговарала нити чињеница да је Аугуст Цесарец, који је убијен у Дотршчини, прије смрти с ухапшеним комунистима из Керестинца у усташком затвору на зиду написао ‘Живјела совјетска Хрватска!’, а било је још тога… – каже Здравко Диздар.

Резултат његова често мукотрпног истраживања јест тај да је сада Копривница добила знанствено дјело каквога у тематици ратних жртава нема готово нитко у Хрватској, и то у доба када опет, али на други начин, није баш пожељно говорити о овим темама.

– Први пут на једном је мјесту обрађено, на основи постојећих докумената, рад, уређење логора и попис свих оних 4348 имена и презимена до којих сам успио доћи, поименце, све прецизно наведени извори – рекао је З. Диздар.

У књизи има разних података о првим мјесецима Данице. Логор је имао проблем с прехраном, дио заплијењених драгоцјености завршио је код појединих усташких команданата логора, а неки чувари су примали мито од заробљених четника и с њима се опијали… У јуну 1941. године, како каже Диздар, број се логораша попео на 2175 јер су дошли припадници других мањина, а дотад су ту углавном били мушкарци Срби.

– Логораши су тада размјештени по објектима према вјероисповијести. Посебно Срби, Хрвати и Јевреји те посебно комунисти и посебно жене. У логору су били и затвореници криминалци, који су овдје касније једини остали, нису слани даље као други те су углавном и пуштени након истека казне. Отпрема заточеника у друге логоре почела је крајем јуна 1941. године – наводи Здравко Диздар.

Од 8. јула 1941. године у логор Даница више се нису упућивали ухапшени, него у логор Госпић. До 15. јула 1941. било је 1960 логораша интернирано даље у логор Госпић, а 76 их је пуштено. У Госпић су тада отпремљени готово сви Срби из логора.

Ноћу 22./23. јула 1941. године ухапшени су готово сви копривнички Јевреји, њих 497, који су већ сљедећег дана били отпремљени за Загреб те Госпић, а дио преживјелих из Госпића у логор Јастребарско па у логор Крушчицу, мушкарци потом у новоосновани логор Јасеновац, а жене и дјеца у логор Лоборград и касније у логор Аушвиц, гдје је њих 475, или 95,5%, страдало. Тако је у холокаусту нестала јеврејска копривничка заједница. Потом су, наводи Диздар, почетком августа 1941. ухапшени и копривнички Роми те су преко Данице отпремљени у Јасеновац гдје су страдали те је и ромска копривничка заједница готово у цијелости нестала.

У почетку ухапшени комунисти, добро организовани, са знатним бројем Хрвата, додаје Диздар, нису били толико грозно третирани у логору као Срби и Јевреји. Но с обзиром на развој НОП-а те друге активности партизанских група крајем 1941. и у прољеће 1942. године на овом и околном подручју и покушаја да их њихови ослободе, из логора Даница се поступно и они пребацују у логор Јасеновац и Стару Градишку, гдје су углавном страдали, а тек их је неколицина пуштена или замијењена. Од маја 1942. године у логору Даници налазила се тек мања група од неколико стотина затвореника, углавном због криминала, и понеки сарадник НОП-а. Они остају ту до 1. септембра 1941. године, када је логор Даница расформиран. Логор је 1941. финанцирао МУП НДХ, а у 1942. Усташка надзорна служба.

Људи из логора Даница

Логораша Данице, према сполу, било је 3902 мушкарца и 369 жена те 107 дјеце. Према националности било је 2830 Срба, 812 Јевреја, 504 Хрвата, 125 Рома, 30 Муслимана, 15 Црногораца и других. Страдало је 3723 или 64 посто логораша, од којих чак 2167 за које се наводи у књизи, а за дио претпоставља, у логору Јадовно, укључујући ту Госпић и логоре Слано и Метајна на отоку Пагу, од којих су њих 1950 били Срби, 170 Јевреји, док су остали били Хрвати. Затим слиједе логори Јасеновац и Стара Градишка с око 770 страдалих логораша из Данице, углавном Рома те Хрвата, Јевреја и Срба. Око 300 логораша Данице, углавном Јевреја, изгубило је живот у њемачким логорима, посебно КЛ Аушвиц.

– Тек смо за тројицу логораша утврдили да су изгубили живот у самом логору Даница, док се за десет претпоставља. У том логору није било већих убијања логораша, вјеројатно због близине града, али је поступак усташке логорске управе и стражара највише у раздобљу од травња до августа 1941. године био врло суров – каже Здравко Диздар.

Из логора Даница и других логора, сматра Диздар, било је вјеројатно пуштено на разне начине 608 логораша, док их је 18 побјегло из логора. Од тога 375 Хрвата и 146 Срба. Њих чак 250 касније се активно укључило у партизански покрет. Било је још неких, ријетких, случајева пуштања Јевреја из логора Даница, рецимо пуштен је др. Милан Поллак, супруг кћери књижевника др. Милана Огризовића, заступника Хрватске странке права.

– За неке логораше Србе читава су села писала писма и гарантовала да нису били четници или радили за власт и тражила да се пусте из логора. За министра Стевана Ћирића интервенирао је и надбискуп Степинац код Павелића те је он пуштен. Анка Црндић из Копривнице, која је више пута интервенисала за др. Richarda Steinera и породицу, имала је и сама проблеме због тога, али је успјела спасити из логора Лоборград супругу му Силвију и дјецу Смиљана и Маријана и пребацити их у Италију, те је посмртно добила израелско признање Праведника међу народима. Већина људи која је писала молбе и сама је због тога упала у проблеме – каже Здравко Диздар.

Међу Јеврејима који су прошли кроз усташки логор Даницу био је и инг. Иво Голдстеин, власник књижаре у Карловцу (отац Славка Голдстеина), који је потом страдао у Јадовну. Постоје писма његове супруге Лотте у логор Дрње (Даница) у којем моли да га пусте. Ту је била и Марија Екер, која је преживјела рат, прва супруга Јосипа Манолића. У логору Даница био је и млади сликар Златко Прица који је пуштен, како каже Диздар, јер се показало да није био активни комунист, него се као студент дружио с некима од њих, а помогло је што му је мајка била порјеклом Њемица. Током боравка у логору Даница цртао је свакодневицу логора Даница коју је предавао супрузи Зденки те су код ње пронађени кад је ухапшена. Цртежи су касније пронађени и објављени као књига “Људи из логора Даница”. Прица је пуштен из Данице крајем 1941. године, у љето 1943. године с породицом одлази у партизане.

Готово све чланове усташке управе логора Даница, изузев логорника Стјепана Пижете, те стражаре током рата ухапсили су партизани и цивилне власти те су осуђени и ликвидирани, или непосредно након рата, међу њима и Мартин Немец који је осуђен 1947. године и јавно објешен на рушевинама Данице.

– Даница је данас прилично запуштена. Спомен-подручје Даница које се налази мало даље од правог мјеста логора, у власништву је и под помоћи музеја од 1975. године. Од 2003. године се програмски и хортикултурно одржава у границама могућности. Сматрам како ће се управо довршетком едиције о логору Даница појавити разне идеје и модели обнове и нове културно-историјске валоризације њеног простора – каже Роберт Чимин.

Аутор: Корана Сутлић

Извор: jutarnji.hr

Везане вијести:

Усташки логор „Даница“ 1941. године

Свештеници у логору „Даница“ код Копривнице 1941.

Тихомир Т. Продановић: Сећања на усташки логор „Даницу“