Дубоко потресен неопростивим изгредима и насилним нападима, извршеним 1902. године у Загребу против свега што jе српско, Стоjан Новаковић jе поднео оставку на чланство у Југославенскоj академиjи у Загребу. Обjаснио jе своj чин сазнањем да се противи настоjању по коjем „цео свет, па и Хрвати и Бугари, хоће од Србиjе… коjа jе само део српства (по ономе pars pro toto) да начине гроб а не огњиште српства.“ Зар ниjе страшно ово осећање усамљености? Оно jе ипак веће од нашег данашњег противљења изборима на Косову и Метохиjи: премда лишени подршке међу парламентарним чиниоцима, jер jе код нас на делу политичко jединство засновано на идеjи националне издаjе, премда скраjнути у закутке jавног и медиjског простора, премда притиснути захтевима западног света, ослоњени само на притаjену свест устрашеног народа, ипак препознаjемо знатан део земљиног шара коjи ниjе потонуо у равнодушност када jе реч о нашим правима на Косову и Метохиjи.
Зашто нам то не даjе морални основ да поновимо Новаковићеве речи: „Мени се чинило да jе, у интересу општем, нама Србима, заставницима народносне борбе, дужност да бранимо и своjе племе и своjу земљу и прави смисао њихов у историjи“? Јер, ниjе реч ни о каквом интелектуалном поистовећивању са политичким налозима, већ jе реч о дубоко аутономноj свести о дужности коjа проистиче управо из универзалног – „у интересу општем“ – неслагања са разобрученим насиљем – државним, културним, медиjским – коjе jе само наговештаj онога што долази.
Зашто смо лишени свести о том насиљу? Зашто га прикривамо идеjама и идеологиjама? Зашто замућуjемо неугодност самог призора? Зашто подлежемо идеолошким рационализациjама у титоистичким оквирима кривотворене културе сећања? Стоjан Новаковић ниjе то чинио. Он jе сматрао да, иако jе Србиjа – као држава – слаба да би затражила, а камоли добила сатисфакциjу због насиља над српским народом, можда баш због таквих околности, jача индивидуална дужност интелектуалаца: „Томе сам jа хтео да додам своjу демонстрациjу, коjом сам хтео да покажем Србиjанцима: да треба чим се год може бранити племе своjе свуда – а осталима: да за њих Србиjа ниjе равнодушна кад су у невољи.“
Тако jе било 1903. године. Ниjе тада Србиjа била ни већа, ни привредно jача, ни воjно jача, ни броjниjа у људима него што jе данас. Ниjе Стоjан Новаковић био никакав ратни хушкач нити какав пламтећи говорник, неодговоран, нити jе био животно неискусан, jер jе иза себе имао дугу научну кариjеру, филолога и историчара, дугу политичку кариjеру, председника Владе и посланика у Цариграду и Петрограду, и дугу кариjеру родољубивога деловања у духу националне интелигенциjе. Таква jе била Србиjа.
А данас? Данас српска влада тражи – налаже, захтева, намеће – нешто што никада ниjедна влада у историjи Србиjе ниjе тражила. Не рачунаjу се комунистичке Владе коjе су силом наметнуте, коjе никад нису слободно биране, коjе нису имале никакву легалну опозициjу и коjе су – 1959. године – потпуно произвољно и доследно злонамерно прошириле административну териториjу Косова и Метохиjе. Било jе, међутим, српских влада коjе су се приклањале диктату силе, коjе су кршиле законе земље, коjе су jе доводиле у вазални положаj, коjе су присиљаване да руше њено достоjанство. Али, никада ниjе било овакве владе. Јер, ниjедна влада у српскоj историjи ниjе тражила од свога народа да изађе из Србиjе: да напусти Србиjу. И ниjедна српска влада ниjе тражила од свих нас да срећу своjе деце потражимо у несрећи оних коjе гурамо од себе, противно сваком закону, сваком моралу и сваком поштењу.
Ниjе овде реч ни о каквом Дамокловом мачу коjи jе наднесен над човекову главу, као што ниjе реч ни о каквоj оданости партикуларним интересима. Јер, реч jе о универзалном праву људи да боjкотуjу изборе ако их не желе, ако мисле да их они обезвређуjу и ако су уверени у то да им такви избори доносе несрећу. Зашто jе противљење овим изборима уклоњено из наше jавне свести? Зашто су сви коjи позиваjу на демократски, миран и пасиван отпор изложени порузи и ниподаштавању? Зашто људи – противно сваком демократском налогу и обичаjу – мораjу да изађу на изборе? То да мораjу казуjе им се на десетине различитих начина: медиjским привилеговањем, економским застрашивањем, притаjеним и отвореним претњама.
* Данас српска влада тражи – налаже, захтева, намеће – нешто што никада ниjедна влада у историjи Србиjе ниjе тражила. Не рачунаjу се комунистичке Владе коjе су силом наметнуте, коjе никад нису слободно биране, коjе нису имале никакву легалну опозициjу и коjе су – 1959. године – потпуно произвољно и доследно злонамерно прошириле административну териториjу Косова и Метохиjе. Било jе, међутим, српских влада коjе су се приклањале диктату силе, коjе су кршиле законе земље, коjе су jе доводиле у вазални положаj, коjе су присиљаване да руше њено достоjанство. Али, никада ниjе било овакве владе. Јер, ниjедна влада у српскоj историjи ниjе тражила од свога народа да изађе из Србиjе: да напусти Србиjу. И ниjедна српска влада ниjе тражила од свих нас да срећу своjе деце потражимо у несрећи оних коjе гурамо од себе, противно сваком закону, сваком моралу и сваком поштењу.
* Зашто, дакле, тражимо од људи да порекну себе? Таj захтев ниjе само главни одговор на питање зашто не треба изаћи на изборе коjи, угрожаваjући сам темељ Србиjе, нападаjу сáмо начело слободе. Јер, оваj захтев нам открива шта значе такви избори. Они обележаваjу увод у jедан дуготраjан и сложен процес коjи се назива променом свести, коjи се намеће мерама вишеструке принуде и коjи сасвим чудовишно – преко jавне свести – тежи да обухвати читав народ. Ако страни чиниоци траже да променимо свест, онда њихова намера – као збир њихових различитих интереса – остаjе нескривена.
Зашто, дакле, тражимо од људи да порекну себе? Таj захтев ниjе само главни одговор на питање зашто не треба изаћи на изборе коjи, угрожаваjући сам темељ Србиjе, нападаjу сáмо начело слободе. Јер, оваj захтев нам открива шта значе такви избори. Они обележаваjу увод у jедан дуготраjан и сложен процес коjи се назива променом свести, коjи се намеће мерама вишеструке принуде и коjи сасвим чудовишно – преко jавне свести – тежи да обухвати читав народ. Ако страни чиниоци траже да променимо свест, онда њихова намера – као збир њихових различитих интереса – остаjе нескривена. Шта, међутим, значи када носиоци наше власти – попут председника и потпредседника српске владе као владе какве никад ниjе било у нашоj историjи – непрестано понављаjу таj захтев?
То не значи да треба да променимо мишљење о некоj ствари. Јер, променити мишљење не значи променити свест. Човек коjи – у складу са сопственим осећањем за мене времена и поjава – промени мишљење jе слободан човек. Он jе ступио у изабрани и нови час сопствене егзистенциjе. Отуд он нема потребу да друге људе тера да га следе: он им ништа не намеће, ни на шта их не присиљава, нити им било чиме прети. Али, човек коjи jе променио мишљење зато што jе подлегао некоj присили, или страху, или наметању, или очекивању, или хтењу, носи у себи свест да jе подлегао оном горем у себи. Он има потребу да сви око њега промене мишљење. Јер, само тако његов пад остаjе непрепознатљив и невидљив. Отуд захтев за променом свести jесте захтев да се изjедначимо у паду. Основно начело људске слободе налаже да том захтеву не подлегнемо. Зато jе – како каже Берђаjев – слобода тешка а ропство лако. Јер, пад подразумева потчињавање силама гравитациjе, док слобода налаже да се одупиремо тромости духа и сили теже.
Као политичко настоjање, као програмирани друштвени и културни инжењеринг, као насилно и инструментално изведена операциjа коjа уклања постепено и природно мењање прилика и менталитета, промена колективне свести доноси упозораваjуће знакове тоталитаризма. Она тежи да индивидуалну патологиjу претвори у друштвену патологиjу. Отуд она обухвата кључне моменте културног обрасца. Како то изгледа?
Зато што jе промена свести почела да нам се институционално и медиjски намеће, зато што су њен политички израз ови избори на коjе људe – противно свакоj демократскоj садржини – присиљаваjу да изађу, нисмо били достоjни да обележимо двеста година наjвећег српскога песника – Његоша. То jе неупоредив културни подвиг ове српске владе: чак су и комунистичке владе обележавале песникове претходне годишњице. Али, како бисмо могли обележити сећање на песника коjи jе певао “Оj Косово, грдно судилиште “ – премда ниjе само то певао него jе певао у разуђеноj палети тонова и значења – и да у исто време позивамо наше сународнике на Косову и Метохиjи да изађу из Србиjе?
Ниjе, дакле, реч о настоjању власти коjе jе тренутно, поготово коjе jе небитно, нити о нечем што треба истрпети док не прође, већ jе реч jе о нечем што тражи да се промени сам основ нашег препознавања међу народима.
* Косовска компонента српске политике jе њена непроменљива константа у свим временима. И када jе Косово било у српскоj држава, и када jе било окупирано: као што jе сада окупациjу извршио НАТО-пакт. Отуд jе наивно очекивање српских политичара да ће признањем државе Косово – а сви потези у Бриселу воде у том смеру – отклонити косовску компоненту српске политике. Они jе могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, jер смо постигли политичко jединство на идеjи националне издаjе.
* Човек коjи jе променио мишљење зато што jе подлегао некоj присили, или страху, или наметању, или очекивању, или хтењу, носи у себи свест да jе подлегао оном горем у себи. Он има потребу да сви око њега промене мишљење. Јер, само тако његов пад остаjе непрепознатљив и невидљив. Отуд захтев за променом свести jесте захтев да се изjедначимо у паду. Основно начело људске слободе налаже да том захтеву не подлегнемо. Зато jе – како каже Берђаjев – слобода тешка а ропство лако. Јер, пад подразумева потчињавање силама гравитациjе, док слобода налаже да се одупиремо тромости духа и сили теже.
* Само опомињемо: одрекнемо ли се слободе неће бити ни хлеба.
Јер, косовски мит, завет и опредељење, представљаjу матично место српске културе: и као налог, и као норма, и као разочарење, и као трагични, и као метафизички, и као комични, и као световни израз српске књижевности. Свих тих момената – разнородних, некад противречних, некад напоредних – има у српскоj књижевности. Отуд широка лепеза могућих значења косовске традициjе представља прирођени и унутрашњи моменат српске културе. То се не може напустити, jер би нестало саме српске културе. То ни не треба напуштати, jер су европске вредности у нас везане за ту традициjу: средњовековни записи о косовском боjу, њихова спиритуалност и метафизичка дикциjа, величанствена епска артикулациjа народног гуслара, синтеза свих тих традициjа у Његошевом индивидуалном таленту (Обилићев величанствени подвиг – у сjаjу косовске традициjе – треба разумети у духу Његошевог стиха „Одбрана jе с животом скопчана“), Андрићева историjска имагинациjа и лирска рефлексиjа Црњанског. Зашто бисмо се тога одрицали?
Косовска компонента српске политике jе њена непроменљива константа у свим временима. И када jе Косово било у српскоj држава, и када jе било окупирано: као што jе сада окупациjу извршио НАТО-пакт. Отуд jе наивно очекивање српских политичара да ће признањем државе Косово – а сви потези у Бриселу воде у том смеру – отклонити косовску компоненту српске политике. Они jе могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, jер смо постигли политичко jединство на идеjи националне издаjе.
Управо се такво jединство тражи од нас. Они коjи кажу да удовољавање том захтеву треба да нам омогући хлеба следе великог инквизитора коjи – код Достоjевског – каже да људима ниjе потребна слобода зато што им jе потребан хлеб. Нико од нас не тражи да се људи коjи се противе овим изборима – и на коjе апелуjемо да на њима не гласаjу – одрекну хлеба. Нико од њих – нити од било кога у Србиjи – не тражи да се одрекну онога што им jе наjближе. Само апелуjемо на основну људску и националну солидарност у jедноj одсудноj историjскоj одлуци. Само молимо да се на универзалним основама људска права примене и на Србе. Само осуђуjемо српску владу коjа тежи да порекне читаву нашу историjу. Само опомињемо: одрекнемо ли се слободе неће бити ни хлеба.
Обраћање Мила Ломпара на протесту против лажних избора на Косову и Метохиjи
Извор: ФОНД СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ