Ni slobode ni hleba

Datum objave: petak, 4 oktobra, 2013
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+
Milo Lompar
Milo Lompar

Duboko potresen neoprostivim izgredima i nasilnim napadima, izvršenim 1902. godine u Zagrebu protiv svega što je srpsko, Stojan Novaković je podneo ostavku na članstvo u Jugoslavenskoj akademiji u Zagrebu. Objasnio je svoj čin saznanjem da se protivi nastojanju po kojem „ceo svet, pa i Hrvati i Bugari, hoće od Srbije… koja je samo deo srpstva (po onome pars pro toto) da načine grob a ne ognjište srpstva.“ Zar nije strašno ovo osećanje usamljenosti? Ono je ipak veće od našeg današnjeg protivljenja izborima na Kosovu i Metohiji: premda lišeni podrške među parlamentarnim činiocima, jer je kod nas na delu političko jedinstvo zasnovano na ideji nacionalne izdaje, premda skrajnuti u zakutke javnog i medijskog prostora, premda pritisnuti zahtevima zapadnog sveta, oslonjeni samo na pritajenu svest ustrašenog naroda, ipak prepoznajemo znatan deo zemljinog šara koji nije potonuo u ravnodušnost kada je reč o našim pravima na Kosovu i Metohiji.

Zašto nam to ne daje moralni osnov da ponovimo Novakovićeve reči: „Meni se činilo da je, u interesu opštem, nama Srbima, zastavnicima narodnosne borbe, dužnost da branimo i svoje pleme i svoju zemlju i pravi smisao njihov u istoriji“? Jer, nije reč ni o kakvom intelektualnom poistovećivanju sa političkim nalozima, već je reč o duboko autonomnoj svesti o dužnosti koja proističe upravo iz univerzalnog – „u interesu opštem“ – neslaganja sa razobručenim nasiljem – državnim, kulturnim, medijskim – koje je samo nagoveštaj onoga što dolazi.

Zašto smo lišeni svesti o tom nasilju? Zašto ga prikrivamo idejama i ideologijama? Zašto zamućujemo neugodnost samog prizora? Zašto podležemo ideološkim racionalizacijama u titoističkim okvirima krivotvorene kulture sećanja? Stojan Novaković nije to činio. On je smatrao da, iako je Srbija – kao država – slaba da bi zatražila, a kamoli dobila satisfakciju zbog nasilja nad srpskim narodom, možda baš zbog takvih okolnosti, jača individualna dužnost intelektualaca: „Tome sam ja hteo da dodam svoju demonstraciju, kojom sam hteo da pokažem Srbijancima: da treba čim se god može braniti pleme svoje svuda – a ostalima: da za njih Srbija nije ravnodušna kad su u nevolji.“

Tako je bilo 1903. godine. Nije tada Srbija bila ni veća, ni privredno jača, ni vojno jača, ni brojnija u ljudima nego što je danas. Nije Stojan Novaković bio nikakav ratni huškač niti kakav plamteći govornik, neodgovoran, niti je bio životno neiskusan, jer je iza sebe imao dugu naučnu karijeru, filologa i istoričara, dugu političku karijeru, predsednika Vlade i poslanika u Carigradu i Petrogradu, i dugu karijeru rodoljubivoga delovanja u duhu nacionalne inteligencije. Takva je bila Srbija.

A danas? Danas srpska vlada traži – nalaže, zahteva, nameće – nešto što nikada nijedna vlada u istoriji Srbije nije tražila. Ne računaju se komunističke Vlade koje su silom nametnute, koje nikad nisu slobodno birane, koje nisu imale nikakvu legalnu opoziciju i koje su – 1959. godine – potpuno proizvoljno i dosledno zlonamerno proširile administrativnu teritoriju Kosova i Metohije. Bilo je, međutim, srpskih vlada koje su se priklanjale diktatu sile, koje su kršile zakone zemlje, koje su je dovodile u vazalni položaj, koje su prisiljavane da ruše njeno dostojanstvo. Ali, nikada nije bilo ovakve vlade. Jer, nijedna vlada u srpskoj istoriji nije tražila od svoga naroda da izađe iz Srbije: da napusti Srbiju. I nijedna srpska vlada nije tražila od svih nas da sreću svoje dece potražimo u nesreći onih koje guramo od sebe, protivno svakom zakonu, svakom moralu i svakom poštenju.

Nije ovde reč ni o kakvom Damoklovom maču koji je nadnesen nad čovekovu glavu, kao što nije reč ni o kakvoj odanosti partikularnim interesima. Jer, reč je o univerzalnom pravu ljudi da bojkotuju izbore ako ih ne žele, ako misle da ih oni obezvređuju i ako su uvereni u to da im takvi izbori donose nesreću. Zašto je protivljenje ovim izborima uklonjeno iz naše javne svesti? Zašto su svi koji pozivaju na demokratski, miran i pasivan otpor izloženi poruzi i nipodaštavanju? Zašto ljudi – protivno svakom demokratskom nalogu i običaju – moraju da izađu na izbore? To da moraju kazuje im se na desetine različitih načina: medijskim privilegovanjem, ekonomskim zastrašivanjem, pritajenim i otvorenim pretnjama.

* Danas srpska vlada traži – nalaže, zahteva, nameće – nešto što nikada nijedna vlada u istoriji Srbije nije tražila. Ne računaju se komunističke Vlade koje su silom nametnute, koje nikad nisu slobodno birane, koje nisu imale nikakvu legalnu opoziciju i koje su – 1959. godine – potpuno proizvoljno i dosledno zlonamerno proširile administrativnu teritoriju Kosova i Metohije. Bilo je, međutim, srpskih vlada koje su se priklanjale diktatu sile, koje su kršile zakone zemlje, koje su je dovodile u vazalni položaj, koje su prisiljavane da ruše njeno dostojanstvo. Ali, nikada nije bilo ovakve vlade. Jer, nijedna vlada u srpskoj istoriji nije tražila od svoga naroda da izađe iz Srbije: da napusti Srbiju. I nijedna srpska vlada nije tražila od svih nas da sreću svoje dece potražimo u nesreći onih koje guramo od sebe, protivno svakom zakonu, svakom moralu i svakom poštenju.

* Zašto, dakle, tražimo od ljudi da poreknu sebe? Taj zahtev nije samo glavni odgovor na pitanje zašto ne treba izaći na izbore koji, ugrožavajući sam temelj Srbije, napadaju sámo načelo slobode. Jer, ovaj zahtev nam otkriva šta znače takvi izbori. Oni obeležavaju uvod u jedan dugotrajan i složen proces koji se naziva promenom svesti, koji se nameće merama višestruke prinude i koji sasvim čudovišno – preko javne svesti – teži da obuhvati čitav narod. Ako strani činioci traže da promenimo svest, onda njihova namera – kao zbir njihovih različitih interesa – ostaje neskrivena.

Zašto, dakle, tražimo od ljudi da poreknu sebe? Taj zahtev nije samo glavni odgovor na pitanje zašto ne treba izaći na izbore koji, ugrožavajući sam temelj Srbije, napadaju sámo načelo slobode. Jer, ovaj zahtev nam otkriva šta znače takvi izbori. Oni obeležavaju uvod u jedan dugotrajan i složen proces koji se naziva promenom svesti, koji se nameće merama višestruke prinude i koji sasvim čudovišno – preko javne svesti – teži da obuhvati čitav narod. Ako strani činioci traže da promenimo svest, onda njihova namera – kao zbir njihovih različitih interesa – ostaje neskrivena. Šta, međutim, znači kada nosioci naše vlasti – poput predsednika i potpredsednika srpske vlade kao vlade kakve nikad nije bilo u našoj istoriji – neprestano ponavljaju taj zahtev?

To ne znači da treba da promenimo mišljenje o nekoj stvari. Jer, promeniti mišljenje ne znači promeniti svest. Čovek koji – u skladu sa sopstvenim osećanjem za mene vremena i pojava – promeni mišljenje je slobodan čovek. On je stupio u izabrani i novi čas sopstvene egzistencije. Otud on nema potrebu da druge ljude tera da ga slede: on im ništa ne nameće, ni na šta ih ne prisiljava, niti im bilo čime preti. Ali, čovek koji je promenio mišljenje zato što je podlegao nekoj prisili, ili strahu, ili nametanju, ili očekivanju, ili htenju, nosi u sebi svest da je podlegao onom gorem u sebi. On ima potrebu da svi oko njega promene mišljenje. Jer, samo tako njegov pad ostaje neprepoznatljiv i nevidljiv. Otud zahtev za promenom svesti jeste zahtev da se izjednačimo u padu. Osnovno načelo ljudske slobode nalaže da tom zahtevu ne podlegnemo. Zato je – kako kaže Berđajev – sloboda teška a ropstvo lako. Jer, pad podrazumeva potčinjavanje silama gravitacije, dok sloboda nalaže da se odupiremo tromosti duha i sili teže.

Kao političko nastojanje, kao programirani društveni i kulturni inženjering, kao nasilno i instrumentalno izvedena operacija koja uklanja postepeno i prirodno menjanje prilika i mentaliteta, promena kolektivne svesti donosi upozoravajuće znakove totalitarizma. Ona teži da individualnu patologiju pretvori u društvenu patologiju. Otud ona obuhvata ključne momente kulturnog obrasca. Kako to izgleda?

Zato što je promena svesti počela da nam se institucionalno i medijski nameće, zato što su njen politički izraz ovi izbori na koje ljude – protivno svakoj demokratskoj sadržini – prisiljavaju da izađu, nismo bili dostojni da obeležimo dvesta godina najvećeg srpskoga pesnika – Njegoša. To je neuporediv kulturni podvig ove srpske vlade: čak su i komunističke vlade obeležavale pesnikove prethodne godišnjice. Ali, kako bismo mogli obeležiti sećanje na pesnika koji je pevao “Oj Kosovo, grdno sudilište “ – premda nije samo to pevao nego je pevao u razuđenoj paleti tonova i značenja – i da u isto vreme pozivamo naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji da izađu iz Srbije?

Nije, dakle, reč o nastojanju vlasti koje je trenutno, pogotovo koje je nebitno, niti o nečem što treba istrpeti dok ne prođe, već je reč je o nečem što traži da se promeni sam osnov našeg prepoznavanja među narodima.

* Kosovska komponenta srpske politike je njena nepromenljiva konstanta u svim vremenima. I kada je Kosovo bilo u srpskoj država, i kada je bilo okupirano: kao što je sada okupaciju izvršio NATO-pakt. Otud je naivno očekivanje srpskih političara da će priznanjem države Kosovo – a svi potezi u Briselu vode u tom smeru – otkloniti kosovsku komponentu srpske politike. Oni je mogu samo zatomiti neko vreme. Njihova sramota pripada svima, jer smo postigli političko jedinstvo na ideji nacionalne izdaje.

* Čovek koji je promenio mišljenje zato što je podlegao nekoj prisili, ili strahu, ili nametanju, ili očekivanju, ili htenju, nosi u sebi svest da je podlegao onom gorem u sebi. On ima potrebu da svi oko njega promene mišljenje. Jer, samo tako njegov pad ostaje neprepoznatljiv i nevidljiv. Otud zahtev za promenom svesti jeste zahtev da se izjednačimo u padu. Osnovno načelo ljudske slobode nalaže da tom zahtevu ne podlegnemo. Zato je – kako kaže Berđajev – sloboda teška a ropstvo lako. Jer, pad podrazumeva potčinjavanje silama gravitacije, dok sloboda nalaže da se odupiremo tromosti duha i sili teže.

* Samo opominjemo: odreknemo li se slobode neće biti ni hleba.

Jer, kosovski mit, zavet i opredeljenje, predstavljaju matično mesto srpske kulture: i kao nalog, i kao norma, i kao razočarenje, i kao tragični, i kao metafizički, i kao komični, i kao svetovni izraz srpske književnosti. Svih tih momenata – raznorodnih, nekad protivrečnih, nekad naporednih – ima u srpskoj književnosti. Otud široka lepeza mogućih značenja kosovske tradicije predstavlja prirođeni i unutrašnji momenat srpske kulture. To se ne može napustiti, jer bi nestalo same srpske kulture. To ni ne treba napuštati, jer su evropske vrednosti u nas vezane za tu tradiciju: srednjovekovni zapisi o kosovskom boju, njihova spiritualnost i metafizička dikcija, veličanstvena epska artikulacija narodnog guslara, sinteza svih tih tradicija u Njegoševom individualnom talentu (Obilićev veličanstveni podvig – u sjaju kosovske tradicije – treba razumeti u duhu Njegoševog stiha „Odbrana je s životom skopčana“), Andrićeva istorijska imaginacija i lirska refleksija Crnjanskog. Zašto bismo se toga odricali?

Kosovska komponenta srpske politike je njena nepromenljiva konstanta u svim vremenima. I kada je Kosovo bilo u srpskoj država, i kada je bilo okupirano: kao što je sada okupaciju izvršio NATO-pakt. Otud je naivno očekivanje srpskih političara da će priznanjem države Kosovo – a svi potezi u Briselu vode u tom smeru – otkloniti kosovsku komponentu srpske politike. Oni je mogu samo zatomiti neko vreme. Njihova sramota pripada svima, jer smo postigli političko jedinstvo na ideji nacionalne izdaje.

Upravo se takvo jedinstvo traži od nas. Oni koji kažu da udovoljavanje tom zahtevu treba da nam omogući hleba slede velikog inkvizitora koji – kod Dostojevskog – kaže da ljudima nije potrebna sloboda zato što im je potreban hleb. Niko od nas ne traži da se ljudi koji se protive ovim izborima – i na koje apelujemo da na njima ne glasaju – odreknu hleba. Niko od njih – niti od bilo koga u Srbiji – ne traži da se odreknu onoga što im je najbliže. Samo apelujemo na osnovnu ljudsku i nacionalnu solidarnost u jednoj odsudnoj istorijskoj odluci. Samo molimo da se na univerzalnim osnovama ljudska prava primene i na Srbe. Samo osuđujemo srpsku vladu koja teži da porekne čitavu našu istoriju. Samo opominjemo: odreknemo li se slobode neće biti ni hleba.

Obraćanje Mila Lompara na protestu protiv lažnih izbora na Kosovu i Metohiji

Izvor: FOND SLOBODAN JOVANOVIĆ

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top