МИЛО ЛОМПАР: СМИСАО НАЦИОНАЛНЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Зашто jе важно развити свест о неопходности
културе пасивног отпора?

Захваљуjем се жириjу награде Печат времена коjи jе одлучио да моjа књига понесе годишњу награду за књиге из друштвене теориjе. Ова захвалност се природно протеже и на сам Печат, jер jе оваj недељник омогућио да моjа књига постане позната ширем кругу читалаца. Ниjе то било малено постигнуће. Јер, реч jе о књизи чиjе jе прво издање засметало њеном издавачу у настоjању да добиjе саjамску награду: рекли су му – у ова демократска и либерална времена – како његова издања заслужуjу признање, али му оно измиче зато што обjављуjе књиге „Чавошког и Ломпара“. Било ми jе жао издавача, али ми jе било драго да су ме сместили поред врсног научника и вишедецениjски дискриминисаног човека.

Овако жигосаноj књизи ниjе посвећен ниjедан неутрални или афирмативни ред у дневним новинама, било да су у државном или приватном власништву, нити jе добила и jедан секунд на толиким телевизиjама наших националних фреквенциjа. Она jе – истовремено – нападана у загребачким, београдским и сараjевским штампаним медиjима, као што jе била предмет полемичко-политичког потказивања на таласима државног радиjа.

А ипак jе – у периоду од jедне године – доживела чак три издања: непрестано проширивана новим образложењима своjих почетних теза, она се напокон поjавила у свом коначном облику. Имала jе и неколико видова подршке. Тако jу jе недељник Печат афирмисао на различите начине: критичким приказима, округлим столом коjи jоj jе посвећен, обjављивањем новонаписаних деоница. Значаjно jе што jу jе подржао jедан броj угледних критичара у стручним часописима: од Летописа Матице српске преко Књижевног магазина до Нове Зоре. Наjвећу подршку су jоj дали њени читаоци: нема нити jедне књиге оваквог научног и теориjског профила коjа би у годину дана доживела чак три издања.

1.

Ако би било неопходно да одредимо њену природу, онда бисмо могли да кажемо како jе реч о културноисториjском и есеjистичком приповедању. Оно упризоруjе особену врсту мешовитог дискурса, jер jе на делу прожимање историjских, књижевних, политичких и теориjских евиденциjа. Све оне се – на различитим нивоима општости – подудараjу у раскривању духа самопорицања као доминантог вектора наше културне политике у XX веку.

Околност да jе написана у полемичком изазову коjи су ми упутиле истакнуте фигуре нашег секуларног свештенства, открива неизбрисиву полемичност њеног становишта као наjвидљивиjи знак интелектуалног ангажмана. Ова врстакритичког становишта подразумева далеке и импресивне узоре. Јер, човек са чежњом чита такве књиге као што суЗаробљени ум Чеслава Милоша или Марксизам и jезуитизам Николе Милошевића. Поред упечатљивог осветљавања психолошких и друштвених видова стаљинизма, у Милошевоj анализи нас свакако импресионира особена приповедна проживљеност и уметничка елеганциjа дискурзивног исказа. Расветљавање дубокосежних засада марксистичког мишљења, успостављање неочекиваних континуитета између наизглед несродних теориjских подухвата, прожето jе теориjском оригиналношћу и аргументационом сувереношћу у анализама Николе Милошевића.

Шта jе, међутим, вредно у тим књигама у нашем времену? Зар ниjе минуо златни час њихове актуелности? Зар ниjе одjекнуло потоње звоно комунистичкоj идеологиjи? Зар она ниjе отправљена – како су људи некад волели да говоре – у ропотарницу историjе? Зар ниjе остао само сjаj успомена и реквизита коjи и сами постаjу буњиште историjе? Кога би могла дотаћи мисао о кетману као облику самозатаjне егзистенциjе? Кога би могла надахнути слутња о томе да ако средства нису у складу са оглашеним циљем, онда се до тог циља не може ни доћи? Зашто све то изгледа као да jе заувек отишло са нашег хоризонта? Зато што се зло променило.

Али, зло jе ту. У сазнању о злу коjе нас, мењаjући се, никада не напушта можемо пронаћи траjну актуелност књига коjе су нас надахнуле. Јер, оне – мимо своjих сасвим прецизних историjских садржаjа – доносе истанчану свест о два универзална момента човекове егзистенциjе. Оне – у свим временима – апелуjу на универзални моменатпобуне против наметнуте jеднообразности мишљења и живота. Али, оне истовремено апелуjу и на универзални моменат побуне коjа настаjе у име слободе. Околност да се бунимо против тоталитаризма и околност да се бунимо у имеслободе открива не само темеље њиховог есеjистички и теориjски блиставо уобличеног израза него и настоjање коjе jе положено у заснивање критичког становишта моjе расправе о духу самопорицања.

У књигама, пак, постоjи и настоjање да заснуjу своjе афирмативно становиште, да одреде у име ког начела обликуjу своjа тематска и историjска сазнања, да оспоље конструктивни моменат теориjског ангажмана. Ни ту нисмо лишени узора. Оличава га усамљеничка и побуњеничка егзистенциjа Александра Солжењицина: страсни и бескомпромисни критичар комунизма, изгнаник из отаџбине, он jе недуго потом – после харвардског говора у коjем jе подвргао критици западни свет – постао неомиљени усамљеник, коjи шета унутар великог и ограђеног имања, сам и све самљи, у сабирању егзистенциjалног и историjског искуства. У његовом спису срећемо реч самопорицање, као реч коjа обележава руску историjску судбину.

Сама реч има своj вертикални и мистички, као и своj хоризонтални и историjски смисао. Та два пута – како jе давно сугерисао Мирча Елиjаде – потпуно се разликуjу. Час у коjем се човек успиње на мистичкоj путањи, све до открића духа као божанског, свакако jе час самопорицања, губљења свести о себи, надилажења ориjентациjе у свету у корист расветљења егзистенциjе, jер jе то кретање коjе обележава утемељење духа у оном што му претходи. То jе пут метафизичког проналажења: пут поновног утемељења. У српскоj књижевности има jедан величанствен песнички израз овог кретања: оличава га Његошева Луча микрокозма.

Као секуларизована верзиjа овог jединственог искуства, као историjска инверзиjа духа, као неповратни пад са виса у низ, као губљење уместо проналажења сопства, самопорицање обележава час раслоjавања егзистенциjе, коjа ниjе више непрестани човеков одговор на позвање, већ нестаjе у корист ориjентациjе у свету: одрицања од себе у корист света. То jе пут метафизичке изгубљености: нестаjе сопства коjе би се могло изнова утемељити. Треба, дакле, разликовати самопорицање као начин коjим се  човек, коjи jе – по Ничеу – неутемељена животиња, jер непрестано тежи сопственом темељу, коjи jе – по Маjстер Екхарту – отвореност коjа тежи испуњењу, утемељуjе у егзистенциjи од самопорицања коjим се човек растемељуjе у свету.

2.

У моjоj расправи jе дух самопорицања осветљен као дух нашег историjског пада, као дух коjи надахњуjе jедан историjски ритам у XX веку: његово смисаоно jезгро представља вишеструко преобликовани поjам српске кривице. Осветлити идеолошке слоjеве коjи обавиjаjу оваj поjам, распознати пресудне историjске раскрснице на коjима jе он добио нове садржаjе и задржао основни правац, био jе критички циљ моjих анализа. Јер, сам поjам српске кривице обележава да jе унапред одобрено свако насиље према српским националним правима и њиховим заступницима. Оно што сам желео да афирмишем, као контракретање у односу на ритам самопорицања, везано jе за нашу националну егзистенциjу у XИX веку, jер се тадашње историjско и културно кретање одвиjало у знаку српског становишта. Управо jе таj поjам изазвао лавину критичких коментара и личних увреда коjе су се сручиле на моjу – иначе тврду – главу. Зар то не значи да сам погодио само средиште историjског ритма самопорицања као ритма коjи испуњава наше животе?

У часу када идеолошке разлике (комунистичка идеологиjа, jугословенска идеологиjа) постану онемогућаваjућимоменат у националном самопрепознавању (српско становиште) или кад се државна посебност (Црна Гора) икултурноисториjска посебност (Воjводина) претвараjу у националне посебности на делу jе дух самопорицања. Он jе у битноj вези са самим опстанком Србиjе. Јер, ниjе ли Фридрих Науман – jош 1915. године – оценио како српски народ, као и сваки народ, има право на постоjање, уколико не буде „реметилачки фактор“ на замишљеноj трансверзали немачких интереса између Берлина и Багдада. А шта уколико буде оцењен као препрека? Трагове свести о злокобности таквих замисли проналазимо на наjнеочекиваниjим местима. Тако Кашанин – пишући о Скерлићу, 1968. године – наизглед успутно помиње како се оваj велики књижевни критичар „боjао за Србиjу“, jер jе припадао народу „коjи ниjе знао да ли ће сутра живети, или ће умрети“.

Да би, међутим, дух самопорицања постао историjски вектор, неопходно jе да се кристализуjе у симболичким формама живота. Јер, тек тада се идеолошки свет психолошки и културно протеже на историjски свет. Тада настаjу – у XX и XXИ веку – нове нациjе, jезици и цркве. Како то изгледа? У Кнежевини Црноj Гори jе – на попису 1909. године – било 90% Срба, да би их – на попису 1948. године – било 1,87%. До тога ниjе могло доћи спонтаним него насилним путем. Да би историjски процес, међутим, могао постати неповратан, он jе потом морао бити непрестано идеолошки и културно надограђиван. Тако настаjе историjска формула самопорицања: све што jе српско – у прошлости, у култури, у траjању – треба свести на србиjанско, да би оно што ниjе србиjанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Куленовић, Лубарда – временом престало да буде српско.

Титоизам се, пак, поjављуjе – по први пут у нашоj историjи – као унутрашњи, делотворни и институционализовани чинилац коjи – у колективном саморазумевању Југославиjе – ствара свест о српском народу као „реметилачком фактору“. Отуд jе управо он неопходан у актуелном историjском стадиjуму коjи долази после њега. Ниjе, дакле, неопходан као остварење социjалне правде него као стратегиjска подлога за актуелну неутрализациjу српских права. Ниjе циљ моjе књиге био да изврши критику титоизма него да укаже на актуелну обнову титоизма. То ниjе иста ствар. Обнова титоизма значи да титоизам треба посматрати ван самог друштвеног поретка: као облик jедног ширег кретања у коjем се понавља сасвим препознатљива аргументациjа, сасвим прецизан распоред захтева и налога моћи. То jе jедна врста кретања коjе доводи до тога да питање о српском становишту никада не постане легитимно.

Као унутрашњи плод овог историjског наметања образуjе се – у наше дане – идеологиjа србиjанства. Она постаjерегулативни моменат актуелне државне политике. Таj процес jе у настанку. Како у светлости ових сазнања можемо проценити недавно изречену тврдњу – са места председника Србиjе – да су Срби у Босни – Босанци? Никако не треба умањивати значаj оваквих исказа: било да указуjемо на околности коjе су их изнедриле, било да смо свесни образовне и васпитне оскудности њихових гласноговорника. Јер – давно нас jе поучио Никола Милошевић – „нећемо сигурно претерати ако кажемо да дневнополитички разговори имаjу извесну теориjску позадину, чак и онда када jе они коjи у њима учествуjу нису у пуноj мери свесни“. Отуд jе неопходно осветлити културнополитичку позадину одређења коjа су се изненада – са наjвише политичке адресе – поjавила у нас. Јер, ако овакве исказе споjимо са њиховим историjским и теориjским залеђем, онда околност да се они сада поjављуjу много говори о плановима за будућност.

Ако су Срби у Босни у ствари Босанци, шта су онда Срби у Хрватскоj? Они тада мораjу бити – Хрвати. Шта то значи? То значи да се оглашава као делатна и важећа доктрина о политичком народу. Ова средњовековна представа, коjу су у Угарскоj протезали и на Србе и на Хрвате, била jе руководно начело хрватске политике током XИX и XX века. Њен основни циљ jе био поништавање српске политичке индивидуалности као увод у поништавање укупне српске националне егзистенциjе. Да ли се ова злокобна политичка замисао накнадно ауторизуjе са наjвише политичке адресе у Србиjи и, штавише, протеже на Србе у Босни и Херцеговини? Одакле потреба за овом ауторизациjом?

Други важан моменат идеологиjе србиjанства jесте – асиметрични симетризам. Јер, ако су Срби у Босни – Босанци, онда су муслимани у Србиjи – Срби, као што су Хрвати у Србиjи – Срби. Зашто и то ниjе изречено? Зато што би то изазвало оправдана и негативна реаговања. Да ли то, онда, значи да се у Србиjи образуjе поредак у коjем се оно што се не сме рећи никоме, ипак може рећи, jер се може казати Србима: као Босанцима, као Црногорцима? Ова асиметричност jе у темељу непрестаног оповргавања основних и универзалних људских права Срба. Она извире из унапред одређене спремности на самопорицање, коjе поприма облик надолазећег раскола између српства исрбиjанства.

Та спремност има своjих давнашњих засада. Зар ниjе – како jе у моjоj књизи показано – председник ЦК СК Србиjе (Марко Никезић), у години 1971, рекао како Срби у Босни и Херцеговини само у том оквиру могу захтевати своjа права? Зар jе чудно што jе хрватски председник исто то изговорио 2009. године? Зар ниjе некадашњи секретар ЦК СК Србиjе (Латинка Перовић) недавно – у маjу 2011. године – нагласила како околност да се преко Српске православне цркве и даље одржава jединство српског народа у региону представља извор врло озбиљних политичких неспоразума? Зар велики српски сликар ниjе сам признао како се у часу када jе изговорио клетву против весла коjе jе многе људе преко Дрине превезло његов дух – споплео? Зар писац Деоба ниjе недавно оценио да jе сасвим довољно ако Његошу – поводом двестагодишњице рођења – буде посвећен jедан скуп: тачно онолико колико му jе посвећено и у Паризу и у Бостону?

Као културна замисао, идеологиjа србиjанства подразумева напуштање интегралне српске културне политике. Јер, она утире пут инструментализованом тумачењу читавих векова у складу са актуелним распоредом историjских сила и у битноj несагласности са осведоченим историjским сазнањима. Она омогућава да се из српске културе уклони огроман броj историjских и културних садржаjа. Несумњиво велика државотворна традициjа српског интегрализма у XИX веку, као и тадашње црногорство, србиjанство jе – штавише – пресудан део српства.

Сама Србиjа свакако jе изнад тога: као Јакшићева „отаџбина“, као Црњансков крфски распон између покрета коjим „у Сербии зорњачу тражим“ и горког освешћења у сазнању да „умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели“, као Давичов распон између животне „песме међу народима“ и устаничке „буне међу народима“, као Десанкина „велика таjна“, као Паjићев сужањ, jер „jа сам био у Србиjи/ Србиjа jе на робиjи“. Сама Србиjа jе – у своjоj многообличности – вредниjа од сваке идеолошке представе коjа се на њу позива.

Али, само српском интегрализму припада сав полицентризам српске културе: барокни и грађански свет коjи настаjе северно од Саве и Дунава, устаничка и епска традициjа у Босни и Херцеговини и Далмациjи, градска упоришта нашег културног живота у Трсту, Бечу и Загребу, штокавски говор Дубровника, византиjска светлост косовско-метохиjских и македонских манастира, огледање сентандреjских цркава у великоj води Дунава. Да ли ћемо се одрећи српскогкултурног полицентризма у корист идеолошке конструкциjе србиjанства?

Она jе – и то ваља казати у овом часу – разорна по саму Србиjу. Не треба имати никаквих недоумица када jе о томе реч: довољно jе уочити са коjих се адреса непрестано – у свим ситуациjама – искључуjе реч српски и циљано замењуjе речjу србиjански. Јер, идеологиjа србиjанства само jе унутрашњи такт и одзив на спољашње дуготраjно симболичко и културно настоjање. Зар непрестано не траjу настоjања да се Грачаница – у оквиру УНЕСКА – упише у „косовску културу“? Зар нисмо сведоци одступања од европских стандарда када jе реч о мањинском праву на ћирилицу у Вуковару? Зар jе толико тешко уочити да jе идеологиjа србиjанства истински корелат идеологиjе воjвођанства?

3.

У чему би били улога и смисао националне интелигенциjе? Њено основно настоjање требало би да легитимизуjе српско становиште. Јер, српско становиште представља природну и нормалну последицу читавог XИX века у нас. Наjзнатниjи заступници српског становишта у XИX веку – Илиjа Гарашанин, Јован Ристић, Стоjан Новаковић, Љубомир Стоjановић – нису били никакви партикуларни, паланачки или ретроградни духови. Били су то изразити европеjци, школовани на европским универзитетима, коjи су имали jедан полет мисли и дела коjи jе – изузев у ретких поjединаца – готово потпуно нестао у нашоj интелигенциjи после 1945. године. Они су настоjали да се српске институциjе саобразе са оним налозима ума коjи у извесном смислу опредељуjу целокупно постоjање Европе.

Слободан Јовановић jе с разлогом казао како су Срби – после Првог светског рата – извршили „националну демобилизациjу“. Драма читавог тог кретања поjављуjе се као драма наше националне интелигенциjе. Често се поjам националне интелигенциjе одређуjе као немогућ поjам, као цонтрадицтио ин адjецто. Ниjе нужно да буде тако. Јер, описни придев национални одређуjе неку каквоћу и неко своjство интелигенциjе. То своjство може припадати њеним прирођеним и њеним изабраним могућностима. Она интелигенциjа коjа бира да у слободу своjих одлука и путању своjе одговорности укључи националну егзистенциjу и националну културу разложно се може назватинационалном интелигенциjом.

Она нема никаквих посебних права у односу на друге могуће изборе. Не би, међутим, требало да има ни посебних оптерећења. Јер, позив интелектуалца као да захтева од њега да не пролази глув и слеп кроз време у коjем се налази. То свакако не значи да он треба да се поистовети са тим временом. Као што не треба да све своjе мисли везуjе за њега. Јер – како jе писао Сретен Марић – култура jе у много чему превазилажење садашњег тренутка. Али, то значи да у пресудним питањима националне и државне егзистенциjе интелектуалац не би требало да се понаша као да то нема никакве везе са њим. Нити jе такво понашање у нашоj традициjи.

Превасходни циљ националне интелигенциjе требало би да буде одржање – у jавноj свести – интегрализма српске културне политике као битне компоненте државне и националне егзистенциjе саме Србиjе. Такав циљ би захтевао промену и структуре и садржаjа националне интелигенциjе. Имаjући и то у виду, предложио сам промену културне парадигме: да унутар српског становишта од одлучуjућег значаjа буде поверење у културу. Српска култура – како сам написао – треба да буде и култура разлике у односу на глобализам као идеологиjу и култура учешћа углобализациjи као светскоисториjском кретању коjе jе неизбежно.

Да би ова истанчана разлика могла да игра неку улогу у деловању националне интелигенциjе, неопходно jе обезбедити неколико предуслова. Неопходно jе заузети видљиво место у jавном подручjу. Јер, нема интелигенциjе уколико нема jавности. Како jе национална интелигенциjа – у своjим битним темама и видовима – готово искључена из манипулативне jавности коjа одређуjе нашу свест, онда jе стварање демократске jавности одлучуjућа чињеница у обликовању националне интелигенциjе. Ако глобализациjски токови подразумеваjу умрежавање на различитим нивоима, шта нас спречава да идеjу српског интегрализма учинимо делом свеопштег умрежавања? Недостатак jавности – као недостатак националних фреквенциjа, штампаних медиjа, препознатљивих адреса у jавном простору – чини да изостаjе повратни процес: у стварању демократске jавности коjа би била коректив садашњоj манипулативноj jавности дошло би до обликовања националне интелигенциjе. Она би настаjала кроз броjне естетске, политичке, идеолошке, културне разлике коjе би подразумевале начелну и претходећу одлуку о српском становишту као њеном исходишту.

Зашто би постоjање националне интелигенциjе доприносило општем добру? Зато што сада – са часним изузецима – не постоjе никаква уверења и идеjе у нашоj културноj политици: ни код партиjа и интелектуалаца на власти нити код оних у опозициjи. Јер, ако човек има левичарска уверења, онда jе нормално да подржава ону власт коjа jе у складу са његовим схватањем живота и културе: да jавно заступа оно што сматра да jе добро. Када се – вољом народа – власт промени, има ли ичег природниjег него да човек постане део опозициjе, да настави да заступа оно што сматра да jе добро? Такво понашање омогућава да се у jедноj култури временом диференцираjу леви, центристички и десни интелектуалци, да постоjи нека jасноћа на позорници, да се различитост политичког спектра успостави према идеjама и вредностима.

Како до свега тога не долази, онда jе реч о томе да jе – са становишта делатних сила – пожељан управо збуњуjући изглед културне и политичке позорнице. Јер, ако jе на позорници стање такво да се ништа не може разабрати, онда на њоj суштински делуjу неоглашени континуитети. Један такав континуитет представља титоистичка константа српске културе. Тако нас – 11. маjа 2013. године – упозораваjу и опомињу како jе мала посећеност Крлежиног музеjа на Гвозду. Какве везе то има са нама? Шта би требало да предузмемо да се сама ствар поправи? Да ли треба да организуjемо екскурзиjе у том правцу? Зашто нам ништа не кажу о посећености Гетеове куће у Ваjмару? Има ли посетилачке гужве у кући Буденброкових у Либеку? Прокишњава ли таваница на мемориjалноj Стриндберговоj кући? Као што се титоистичка хрватска културна политика увек трудила да живог Милоша Црњанског учини мртвим писцем, такопостjугословенска српска културна политика настоjи да мртвог Крлежу учини живим духом.

На шта jе мислио Слободан Јовановић када jе рекао да ми немамо традициjу пасивног отпора? Он jе подразумевао отпор jедном облику насиља коjе jе различито од насиља коjе jе спроводила Османска империjа. Сада се суочавамо са jедним церебралним насиљем коjе завршава крстарећим ракетама. Какво jе наше историjско искуство у тоj врсти потчињености? Чине га превасходно односи са Хабзбуршком монархиjом. Како немамо развиjену такву традициjу пасивног отпора, ниjе случаjно да и кад смо чињенично у праву грешимо у процедури, грешимо у драматургиjи, у егзистенциjалном саображавању са неизбежним.

Зашто jе важно развити свест о неопходности културе пасивног отпора? Улазак у Европску униjу могао би за српски народ значити оно што би значило – да jе до њега дошло – уjедињење под жезлом хабзбуршког цара: обнављање jугословенске конфигурациjе под хрватском доминациjом. То jе потпуна историjска инверзиjа наше националне егзистенциjе. Можда jе она неминовна. Морамо, дакле, заступати – на jавним позорницама – оно што сматрамо да су истине о нашоj традициjи и култури, али морамо то чинити у складу са нефер постављеним правилима игре. То jе сад jедан други облик отпора од оног коjи jе био делотворан у односу на Османску империjу. Таj вид отпора подразумева да морамо непрекидно да радимо, непрекидно да се усавршавамо како бисмо могли уопште постоjати, морамо да се не предаjемо, као што не смемо да дођемо у ситуациjу да подлегнемо зато што смоунапред дискриминисани.

То jе све више проблем наше деце, скоро да ниjе више наш проблем. Наша деца би могла видети да су у много чему способна и компетентна, али да постоjи нека невидљива препрека коjу не могу да прескоче. Могло би се десити да тек у таквом осведочењу стигну до сазнања о коjима сад говоримо. Као што многи наши људи у туђини дођу у позициjу да виде да им jедноставно нешто припада, али ипак из њима несаопштених разлога, они то не добиjаjу. И онда се jави таj горки талог искуства. Да би то можда могло да буде избегнуто, српска култура би требало да их припреми за прави позив и подвиг.

Шта jе то? Прави позив и подвиг jе учинити ову земљу – у коjоj они ипак имаjу неке предности, предности jезика, предности средине, предности родитеља – своjом земљом. То jе много егзистенциjално засићениjе – и теже (зато jе то – подвиг) – него трагати за неком земљом и неком културом коjа би тек требало да постане њихова култура. Јер, само ову културу треба стварати, док се у другу културу превасходно треба уклопити.

Све нам то показуjе да промена власти, лишена промене културне и политичке подлоге, не доноси никакву промену. Јер, свака таква промена – попут недавне промене у нас – доноси уобичаjену количину jавног и интимног разочарења. Оно се – како ми jе у приватном писму написао човек коjи ме ниjе овластио да кажем његово име – образуjе „у тренутку када се наjдубља истина Ваше… књиге, на нашу несрећу, потврђуjе на наjстрашниjи начин“. Можда jе то тренутак у коjем треба да се посветимо стварању националне интелигенциjе.

Јер, управо су нам давнашњи врхови националне интелигенциjе – по речима Милана Кашанина – подарили „модел Европљанина и модел Београђанина… због кога jе толико младог света, из свих српских краjева, заволело Београд и Србиjу“. Зашто то сада ниjе тако? Велика jе њихова заслуга „што су млади српски интелектуалци с толико одлучности дочекали ратове 1912–1918“. Зашто jе нестало и мирнодопске одлучности у нас? Они су, дакле, омогућили да сване „jедна од наjвећих епоха српске историjе – доба победа на воjишту, у науци, у књижевности, уметности, музици“, да се „у те две децениjе XX века, са Србиjом… понови историjа из античких времена – да jедна мала држава може бити велика земља.“ Колико смо данас далеко од свега тога? Онолико колико смо лишени упоришта у интегралистичкоj српскоj културноj политици, у чиjем jе средишту српско становиште.

Реч на додели награде „Печат времена“ за науку и друштвену теориjу, коjу jе добио за „Дух самопорицања – У сенци туђинске власти“ („Орфеус“, Нови Сад, 2012)

Извор: НОВИ СТАНДАРД

Везане виjести:

МИЛО ЛОМПАР О КУЛТУРНОЈ ПОЛИТИЦИ, ЋИРИЛИЦИ

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ (1) ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА (2)

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ВАРИЈАЦИЈЕ НА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ТЕМЕ (3)

Evropa i Srbi: Milo Lompar (RTS2) – 1. deo

Evropa i Srbi: Milo Lompar (RTS2) – 2. deo