Ćirilica na Mirogoju

Čak i oni koji su svesni da su ćirilicom ispisani svi kulturni tragovi srpskog naroda, svi važni zapisi o postojanju Srba kroz vekove, često zanemaruju ovaj deo sopstvenog identiteta. U želji da se približe drugima i budu prihvaćeni, mic po mic tako se udaljavaju od sebe samih. A ćirilica ostaje da u miru počiva jedino na zagrebačkom Mirogoju.

Piše: Olivera Radović / P-portal.net

Tri važna istorijska trenutka nameću se nekako ove godine, što zbog okruglih godišnjica, što zbog toga što ilustruju jedan važan aspekt života Srba u Hrvatskoj. Radi se o jednom od distinktivnih elemenata pripadnika srpske nacionalne zajednice na ovim prostorima i odnosu prema njemu. O ćirilici. Status ćirilice na ovim prostorima oslikavao je često i status i položaj srpske zajednice. Iako su mnogi vladari i osvajači na ovim prostorima i ranije donosili zakonske odredbe koje su se ticale jezika i pisma, pa tako i ćiriličnog, pa ga tako i zabranjivali, ona od pre tačno 80 godina ilustrativna je za ovu temu.

Zakon o zabrani ćirilice na teritoriji NDH donet je pre tačno osam decenija i, s obzirom na to da je bio praćen nezamislivo surovim zločinima i genocidom, nekako je uvek bio u senci tih zločina kao gotovo zanemariv. A zapravo je taj zakon prethodio prvoj masovnoj likvidaciji. U istom tom ratu, prvog dana rata na tadašnjoj teritoriji Kraljevine Jugoslavije, prva meta nemačkih aviona prilikom bombardovanja Beograda bila je – Narodna biblioteka. “Bombardovali smo Narodnu biblioteku Srbije jer je ona čuvala viševekovni kulturni kôd srpskog naroda”, rekao je posle rata pred vojnim sudom general kome je lično Hitler poverio ovaj zadatak. To su njegove reči, a ne reči “ćiriličara”, kako se danas u javnosti često pogrdno nazivaju oni koji govore o vrednosti i važnosti ovog pisma.

Tačno 50 godina nakon Zakona o zabrani ćirilice, odnosno pre 30 godina, nastupilo je, slobodno ga tako možemo nazvati – bezakonje (iako je bilo nekih zvaničnih naputaka za ove procese, oni su se odvijali i spontano, uz širok dijapazon eufemističkih obrazloženja). Mislimo na “čišćenje” polica školskih, gradskih i drugih biblioteka od nepoćudnih naslova i autora, a pre svega – ćirilice. Ovoga puta kao reakcija na ratne strahote i zlodela, kao instinkt nemoćnog, a željnog osvete.

U “knjigocidu” (kako je u literaturi kasnije okarakterizovan) uništena su tolika vredna dela koja nisu važna samo za nacionalnu istoriju i kulturu Srba na ovim prostorima, već za sve ljude nezavisno od nacije, pa i izvan ovih prostora. Kako je do tog trenutka jezik, makar zvanično, važio kao jedinstven, ćirilica je bila glavni razlikovni nacionalni element. Pa je u nacionalnom ratnom sukobu, kao obeležje onog drugog, onog ko je neprijatelj, i ona stradala.

Danas je 2021. godina, 21. vek. Hrvatska je deo Evropske unije i ima više zakonskih dokumenata kojima se garantuje ne samo zaštita, već i podsticanje upotrebe srpskog jezika i pisma. I Ustavni zakon reguliše upotrebu ćiriličnog pisma. Na brojnim papirima je tako pečatirana upotreba ćiriličnog pisma, a svi ti papiri mogu se predočiti svima koji u ove slobode i prava posumnjaju, strancima, telima Evropske unije… Iako je upotreba srpskog jezika i ćiriličnog pisma zakonska obaveza u 20-ak opština i gradova, i zakon je propisao na koji način ta upotreba treba da se realizuje (od materijala za sednice veća do naziva ulica), u retko kom mestu u Hrvatskoj je sve u potpunosti ispoštovano.

Tako je, dakle, tekao napredak kad je status ćirilice u pitanju – od zakona o zabrani, preko bezakonja, do zakona o upotrebi i afirmaciji. Međutim, taj napredak se mnogo bolje vidi na ulicama brojnih gradova na kojima se ćirilični natpisi zadrže tek toliko dok ih neko sa čekićem u ruci ne uoči. Čekići su, naravno, oruđe huligana, a huligani su, srećom, u manjini. Ali se postavlja pitanje koje oruđe koriste državne institucije nadležne za sprovođenje zakona. Ili još bitnije – koje oruđe koriste oni koji ćirilicu prepoznaju kao civilizacijsku vrednost i kao deo svog kulturnog nasleđa.

Na primeru nedavnih vaskršnjih praznika, ali i u mnogim drugim povodima, mnogi od nas su imali prilike da se podsete koliko je savremeni čovek na određeni način zapravo slobodan i koliko mu se izbora nudi. Bez obzira na ime i prezime, na tradiciju koja se u nekoj kući održavala vekovima, na izvod iz matične knjige rođenih/krštenicu… ko je hteo da bude korektan, morao se dobro zamisliti da li da nekom poznaniku čestita Vaskrs ili ne. U veku kada se i pol može promeniti, a kamoli vera ili nevera, nije pristojno za neka opredeljenja ni pitati, a kamoli ih podrazumevati.

Međutim, sloboda izbora nije zapravo prava sloboda ako je izbor na bilo koji način nametnut. Danas, videli smo, postoje zakoni i odredbe koji tvrde upravo suprotno – da je pravo korišćenja vlastitim jezikom i pismom u određenim zakonski predviđenim uslovima Srbima u Hrvatskoj – garantovano.

Ali postoje oni teško merljivi pokazatelji tzv. atmosfere u društvu. Postoji zvanično i nezvanično i postoji pojavno i suptilno. To suptilno često i one koji su svesni da su ćirilicom ispisani svi kulturni tragovi srpskog naroda, svi važni zapisi o postojanju Srba kroz vekove, nagoni da zanemare ovaj deo sopstvenog identiteta. U želji da se približe drugima i budu prihvaćeni, mic po mic se tako udaljavaju od sebe samih. A ćirilica ostaje da u miru počiva jedino na zagrebačkom Mirogoju i preostalim lokalnim grobljima dok i ona ne budu proglašena napuštenim.

Izvor: P- portal