Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Чињенице о Сребреници – бачена рукавица

Датум објаве: петак, 8 јула, 2011
Објављено у Сребреница
Величина слова: A- A+

Сребреница

Пишу Александар Павић и Стефан Каргановић

Велики део истине о ратним догађањима у Сребреници још увек није  утврђен. У интересу је међународних фактора и многих локалних играча да те чињенице никада не буду разјашњене да би се прикрила њихова властита одговорност и да би се лажна конструкција догађаја могла користити као моћан политички инструмент за уцену Србије и Републике Српске и као средство за деморализацију српског народа у целини

Ближи се 11. јули, годишњица уласка српских снага у Сребреницу 1995. године. Искуство говори да ће, као и сваке године, на тај датум, као и уочи њега, грађани Србије – (и скоро целог екс-Ју простора) бити изложени баражној паљби пропагандних тврдњи о „геноциду“ почињеног у то време, и бројки, пресуда и „сведочења“ које те тврдње наводно треба да поткрепе. Интензитет те паљбе треба да буде довољно јак и заглушујући да надјача све покушаје да се представе чињенице које су последњих година утврђене, а или доводе у питање или побијају „званичну верзију“ догађаја у Сребреници.

Снага психолошког ефекта
У исто време, пропагандна паљба се отвара и ради психолошког ефекта, како би се једна страна – српска – непрекидно држала у дефанзиви и стално бранила од неутемељених оптужби да је не само крива за распад СФРЈ и крвави рат који га је пратио, већ и да је одговорна за најгоре и најразноврсније злочине, укључујући, разуме се, и „највећи злочин у Европи после Другог светског рата“ – како западни и регионални медији по аутоматизму квалификују дешавања у Сребреници. На крају, иста пропагандна паљба се користи и да би се на српски народ навукла трајна хипотека „геноцидности“, која би се стално могла користити за поткопавање спољног и унутрашњег легитимитета сваке српске државе. То ће поготово доћи до изражаја у предстојећем хашком суђењу генералу Ратку Младићу, преко којег ће се, на основу у најмање руку сумњивих података, настојати да се учврсти „званична историја“ деведесетих – и то од стране сила најодговорнијих за распад СФРЈ и рат који је уследио.
Самим напором да се утврди или спозна истина о сребреничким дешавањима током протеклих година, растући број људи у Србији и у иностранству, уз кључну подршку медија као што је „Печат“, ставио је до знања да не прихвата такву игру. Зато ћемо искористити ову годишњицу да представимо цењеном, растућем аудиторијуму све што је досад чињенично утврђено у вези догађаја у Сребреници, у сажетом облику, на једном месту. Најпре као „противотров“ пропаганди којој смо иначе константно изложени, а посебно у ово доба године. Али – још важније – као чин бацања рукавице свим „демократским“ медијима у Србији, а поготово оном једном, за који сви плаћамо претплату. Организујте равноправну дебату 11. јула. Позовите нас који представљамо ове чињенице на суочавање са онима који већ годинама имају резервисан медијски простор, без икаквог покрића. Омогућите да се коначно чују обе стране приче о Сребреници. То је „наше право да знамо“ – и ми од њега нећемо одустати.

Сребреница – пропаганда и чињенице
а) Број приказан на спомен-плочи Меморијалног центра у Поточарима је „8.372…“ Три тачке треба да означе да чак ни тај број није коначан. Приказани број, међутим, не представља број утврђених жртава већ број „несталих“. Како, међутим, може да се „зна“ да је број несталих једнак броју „жртава геноцида“ ако тела још нису пронађена и ако нису форензички обрађена? Одговор – не може.
б) Број досад сахрањених у Поточарима износи 3.749. Да ли ово, пак, представља број досад утврђених жртава? Не. То је само број досад сахрањених за које се тврди да су „жртве геноцида“. Међутим, током 2010. године чак су и неки муслимански званичници били принуђени да ту тврдњу доведу у питање. Мирсад Токача, председник Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је досад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава“ налази „500 живих Сребреничана“, док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима и у друго време. Уз то, директор Меморијалног центра Мерсед Смајловић и директор Центра за нестала лица БиХ Амор Машовић су такође изнели да је у Поточарима сахрањено око 50 особа које су страдале још 1992. године, а „у блиском сродству“ су са онима који се воде као жртве стрељања. Такође постоје индиције да је у Поточарима сахрањен и један број Срба.
в) Укупан број тела која су стручњаци Хашког трибунала досад ексхумирали у вези са истрагом о догађајима у Сребреници износи највише 1.923. Форензичка документација Трибунала говори о 3.568 „случајева“. Међутим, то је намерно замагљивање чињеница, у сврху надувавања стварног броја нађених тела, јер један „случај“ не значи нужно и једно тело. „Случај“ се може односити и на непотпуне остатке неког тела, па чак и на једну кошчицу нађену на одређеном локалитету. Да ли, дакле, бар број 1.923 означава укупан број досад утврђених „жртава геноцида“? Опет – не. У гробницама које су обрадили форензички стручњаци Трибунала, налази се 442 тела са повезима и лигатурама, 505 где је смрт проузроковао метак, што може указати на стрељање, али и на смрт током борбених дејстава, 627 је страдало од гранате, мине, гелера итд, што искључује стрељање, а у 1.583 аутопсијских извештаја или „случајева“ ради се о по неколико костију. У овој последњој категорији у 92,4 одсто од тих „случајева“ форензички стручњаци Трибунала нису могли да одреде узрок смрти, па се на основу њих никакви правно или форензички значајни закључци не могу изводити.
г) По процени начелника Генералштаба армије БиХ Енвера Хаџихасановића на суђењу генералу Крстићу (6. април 2001, Транскрипт с. 9532) у повлачењу мешовите колоне 28. Дивизије из Сребренице за Тузлу само војника и официра АБиХ погинуло је 2.628. У извештају Унпрофора од 17. јула 1995. године укупни губици колоне се процењују на око 3.000, а Карл Билт (преговарач Међународне заједнице током сукоба, а после рата високи представник у БиХ) у својим мемоарима их процењује на око 4.000. Имплицитно мешање много већег броја погинулих у легитимним борбеним дејствима са упадљиво мањим бројем погубљених заробљеника, који  несумњиво јесу жртве ратног злочина, један је од трикова којим се присталице званичне приче служе да надувају цифру „жртава геноцида,“ мада су и тако после 16 година врло далеко од „магичног броја“ од 8.000 који им је потребан.
д) Чињенице наведене у овој рубрици се поклапају са проценама врло озбиљних западних посматрача. Американац Филип Корвин, највиши цивилни званичник УН у БиХ у време сукоба, годинама тврди да број стрељаних у Сребреници износи „око 700“. Јосиф Бодански, дугогодишњи експерт за тероризам америчког Конгреса, тврди да је број стрељаних „неколико стотина“. Португалски официр и војни посматрач УН у БиХ, у јулу 1995. године, Карлос Мартинс Бранко тврди да је „најмање 2.000 муслиманских бораца“ страдало – али у борбама. Исти официр истиче да су српске снаге оставиле простор муслиманској војсци и цивилима да се повлаче ка северу, што указује да није постојао никакав план њиховог истребљења – за разлику од „унапред формулисаног геноцидног плана извршеног против српског становништва Крајине“.

Форензички докази
а) Утврђивање узрока смрти тела ексхумираних на ширем подручју Сребренице је од 1996. године у рукама две организације: Комисије за нестала лица БиХ (основане од стране владе Алије Изетбеговића) и ИЦМП – Међународне комисије за нестала лица, чије челнике поставља амерички Стејт департмент. Од почетка ископавања до данас, ни српски, ни други независни међународни форензички стручњаци нису имали приступ форензичком поступку над ископаним телима. То значи да је свака могућност независне провере њихових „налаза“ немогућа и да је једини начин да буду прихваћени – на веру.
б) У хашкој пресуди против потпуковника ВРС Вујадина Поповића и осталих (2010), наведено је да је помоћу ДНК узорака идентификовано „5.336“ жртава. Заговарачи званичне приче и овде рачунају на незнање већине људи о употреби и дометима ДНК анализе у криминалистичкој пракси. ДНК служи једино да идентификује посмртне остатке или да омогући реасоцијацију делова тела исте особе. ДНК технологија је неупотребљива за одређивање узрока и времена смрти, што су кључне категорије у криминалистичкој истрази овакве врсте. Такође занимљива је чињеница да и поред тога Трибунал засад одбија да објави списак имена лица наводно идентификованих путем ДНК анализе.

Пресуде за учешће у „геноциду“
а) Једина особа правоснажно осуђена од стране Трибунала за непосредно учествовање у стрељањима у Сребреници је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле који је у замену за своја вишеструко контрадикторна и нелогична сведочења добио „казну“ од укупно две године затвора за наводно учествовање у стрељању „1.000-1.200“ муслимана, као и промену идентитета и пресељење у неименовану западну земљу. Ердемовићева „сведочења“ чине основу за целу хашку конструкцију сребреничких оптужби. Међутим, у Пилици, на месту где је Ердемовић наводно учествовао у поменутом масовном стрељању, досад је нађено укупно 124 тела, од којих 72 са повезом преко очију и/или везаним рукама. Без обзира на то што материјални докази на терену демантују Ердемовићеву причу, Трибунал у Хагу и Суд БиХ у Сарајеву и даље на њој темеље своје пресуде и изричу вишедеценијске казне.
б) Поред Ердемовића, кључни сведоци сарадници Трибунала који су дали лажне изјаве о чињеницама и заузврат добили блажу казну су Момир Николић и Мирослав Дероњић. Николић је измислио причу о „прекопавањима“ и „секундарним гробницама“ да би тужилаштву Хашког трибунала обезбедио колико-толико уверљиво објашњење зашто је број пронађених тела стрељаних заробљеника у толикој мери подбацио у односу на унапред разглашену цифру од 8.000. Када се споразумевао са Тужилаштвом и да би му се додворио, Николић је чак измислио и приписао себи два убиства која је касније под унакрсним испитивањем признао да није починио. Дероњић је свој „исказ о чињеницама“ услужно мењао осам пута у складу са потребама Тужилаштва у разним предметима у којима је сведочио.
в) Од осталих правоснажно осуђених за злочине у Сребреници, у јулу 1995. године – сви су осуђени по начелу „командне одговорности“ (по којем се може осудити практично свако у командом ланцу војске за било које дело, без обзира на то да ли је издао наредбу или не, или чак знао да се оно починило). Примера ради, командант Дринског корпуса генерал Радислав Крстић осуђен је на 35 година затвора, иако је само Судско веће истакло да он није провео више од једног сата на подручју дешавања, да није издао никакву команду за стрељања и да је пред заузимање Сребренице издао наређење да се цивили и војни заробљеници третирају у складу са одредбама Женевске конвенције. С друге стране, командант муслиманских снага Насер Орић ослобођен је свих оптужби, иако су његове снаге одговорне за смрт више хиљада Срба на том простору између 1992. и 1995. године.

Докази за предумишљај у „планирању геноцида“
а) До дан-данас не постоји ниједан доказ којим располаже Трибунал, тј. ниједна наредба која би указала да је некакав „геноцид“ у Сребреници планиран или наређен. Али зато, нпр. постоји наређење генерала Толимира команди заробљеничког логора Батковић близу Бијељине да се припреми за долазак око 1.200 сребреничких заробљеника, што отприлике одговара броју муслимана из колоне које је заробила ВРС и убедљиво доводи у питање постојање у највишим структурама ВРС плана за њихово погубљење, а камоли за „геноцид.“
б) Такође, није установљена никаква повезаност у командном ланцу ВРС са стрељањима која су се без сумње десила у околини Сребренице (од стране досад још увек неутврђених починилаца, ако се изузму Ердемовић и још неколико припадника његове мистериозне јединице, 10. диверзантског одреда, које је он  именовао и ухапшени су тек недавно, 15 година после догађаја, упркос чињеници да је властима одавно познато ко су и где се налазе). Ердемовић је у сведочењима помињао тајанственог „пуковника“ који је наводно издао наредбу за стрељање, али таква особа није досад ни именована, ни поуздано идентификована.
в) Сама војна јединица која се спомиње као извршилац масовних стрељања, 10. диверзантски одред, није се формацијски налазила у структурама ВРС. Та јединица је била вишенационална (састављена од Срба, Хрвата, муслимана, чак и једног Словенца) и неки од њених припадника су се касније борили као плаћеници у Африци, под командом западне војске.

Правна квалификација  догађаја
Још један трик који користе пропагандисти званичне приче о Сребреници је да је то чињеница коју није утврдио само један међународни суд (Хашки трибунал), већ два (и Међународни суд правде у тужби БиХ против Савезне Републике Југославије, односно Србије). По устаљеном обрасцу, они нуде лажан аргуменат знајући да већина људи нема могућност да га провери. Хашки трибунал је, пре свега, ад хок политички суд који у већини случајева гони само једну страну – Србе, добили су око 90 одсто од укупних година казне које је он изрекао. Тај податак довољно говори о његовој професионалној озбиљности и непристрасности као правосудног органа. Што се тиче Међународног суда правде, уопште није самостално истраживао сребреничке догађаје него је просто преузео закључке Трибунала. Па и тако, Србију је ослободио сваке одговорности за „геноцид“ у Сребреници, а то је чињеница коју заговарачи сребреничке приче, када се позивају на пресуду овог суда, увек намерно пропуштају да помену.

Статус Сребренице уочи јула 1995.
Мада проглашена заштићеном зоном УН, још у априлу 1993. године сребреничка енклава никада није, како је споразум од 17.4.1993. године налагао, демилитаризована. На пример, генерални секретар УН у извештају од 16.3. 1994. године наводи да Армија Владе БиХ користи безбедне зоне „као локације где њене снаге могу да се одмарају, обучавају и опремају, као и да отварају ватру на српске положаје, тако изазивајући српску одмазду“. Другим речима, да би се стекла објективна слика о Сребреници потребно је узети у обзир не само догађаје који су се одиграли за три дана у јулу 1995. године, већ и из трогодишњег периода који је томе претходио. У том периоду, више од педесет српских села спаљених око Сребренице у погромима војних формација из енклаве под заштитом УН и око хиљаду побијених српских цивила оба пола узраста од 12 до преко 80 година (а не само војноспособних мушкараца, као у јулу 1995) представља језиви биланс оперативне делатности Армије БиХ под командом Насера Орића. На врхунцу своје моћи у енклави Орић је француском генералу Филипу Моријону дрско изјавио да „он нема времена за узимање заробљеника.“ Зато није ни чудо што је на суђењу Слободану Милошевићу Моријон посведочио о свом „страху да ће се Срби, локални Срби, осветити за своје мртве и за све што им је Орић учинио“ (Транскрипт, с. 31975). Они који бацају бумеранг сносе и део одговорности за штету коју им у повратку учини.

Истина и пораз пропаганде
Велики део основних чињеница везаних за Сребреницу још увек преостаје да се утврди. У интересу је међународних фактора и многих локалних играча да те чињенице никада не буду разјашњене да би се прикрила њихова властита одговорност и да би се лажна конструкција догађаја Сребреница могла користити као моћан политички инструмент за уцену Србије и Републике Српске и као средство за деморализацију српског народа у целини. Зато су поштена истрага и потпуна истина о Сребреници оно на чему ми инсистирамо.
А баш од тога пропагандисти  дискредитоване сребреничке „геноцидне“ приче систематски беже. Они знају да је ово дебата коју могу да добију под само једним условом: да су сви њихови противници искључени из јавне расправе и приморани да ћуте.
Али тога више никада неће бити. Они су контролу над сребреничким дискурсом неповратно изгубили.

Извор: ПЕЧАТ

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top