Чико, могу ли с тобом

Случај Даре Секулић

Једне сам суботе у антикваријату Срце лубенице, на Опатовини, педесетак корака од тржнице на Долцу, на полици међу дебелим пјесничким антологијама пронашао пјесничку збирку Даре Секулић Грлом у јагоде. Књижица од педесет и пет страница, једва већа од длана, без текста на хрбату, случајно се ту нашла као заостатак нечије растурене кућне библиотеке. Или је то нетко умро, или се раставио од жене. Наслови сарајевских издавача, поготову ако су домаћих писаца, ријетки су по загребачким антикваријатима. Много је више београдских или новосадских књига, живље су биле овдашње везе с тим градовима. Сарајево је било далеко и затурено, затворено у себе сама и у своју књижевност. Тако је и ова књига, чији наслов памтим из оних времена, иако је никада раније нисам држао у рукама, равна неком малом чуду, довољном да испуни дан.

Грлом у јагоде била је друга самостална збирка Даре Секулић, објављена 1963. у издању сарајевске Свјетлости. Библиотека се звала Хоризонти, уредник Мурис Идризовић. На предлисту читам адресу издавача: Радојке Лакић 7/ИИ. А „За издавача“, што је административна шифра особе која одговара за књигу: Абдулах Јесенковић.

На предлисту, уврх странице, наливпером, расписаним рукописом: Матељан-Вис-мај 65. Иста је рука, истим пером, подвукла неколико стихова и један наслов у књизи, те оставила примједбу на педесетпетој страници, уз подвучена два стиха: „Хтјела сам да ми ноћи забораве дане/ и дијете да останем не видећи.“ Пише: НЕ МОЖЕ ТО! Љутит тон. Што не може.

И то је све. Нема других трагова по овој књизи, који би свједочили о пола стољећа које је провела у некој загребачкој кућној библиотеци. На Вису је, претпостављам, била кратко. Матељани нису Вишани ни Комижани. Овако о њима пише на интернету: „Матељани су Хрвати, већином из околице Озља, а према неким изворима из Затражишћа на Хвату или Кошута код Сиња, гдје се сваки двадесети становник презивао Матељан. У Хрватској данас живи око четристо Матељана у више од сто домаћинстава. Подједнако их је било и средином прошлог стољећа.“ Можда је потписани  Матељан маја ’65. био у војсци на Вису. А можда се власник књиге и није звао Матељан, него је из неког другог разлога на књизи Даре Секулић написао ту ријеч…

Дуго сам мислио што НЕ МОЖЕ ТО! у стиховима „Хтјела сам да ми ноћ заборави дане/ и дијете да останем не видећи.“ Женски, тврди и опори, типично дарински, у које је уписан траг времена, акцијашког, сентименталног и патетичног, без дубљег значења и без слике у себи. Педесет година касније та два стиха лако је прескочити. Некоћ су изгледа некоме нешто значили. То је од времена. Или од нечијег јединственог осјећаја. Тиме се поезија чита, и кад је добра и кад је лоша: јединственим осјећајем. Осјећајем који је у сваког различит, као што нам се разликује отисак прста. Али у истински великој поезији сусретну се сви јединствени осјећаји. И то је онда један од важнијих разлога за дисање…

Збирку отвара насловна пјесма, своједобно преношена по антологијама и панорамама босанскохерцеговачке поезије:

Грлом у јагоде

Град из града није што и град са брда, дошла сам као грлом у јагоде.

Грло као звоно а јагоде ни за око, како сам се грдно за шаку хлада и шаку јада ломила. Грађане рађала с крупним очима и њежним кољенима, бијелим крухом их хранила а самовала без славља и без пријатеља.

Кад бих пошла, не бих могла од града до брда побијелићу неприлагођена.

Зато дјецу из улице сазивам за дјечје рођендане и у дане обичне да ми дјеца запамте другове да се очовјече и да имају славља и пријатеље.

Замјењују цвијет кромпиров с цвијетом дјетелине али не сањају град са брда. И у живот неће као грлом у јагоде живота ми.

Тридесетак година након што је објавила ову пјесму у књизи која ће ју прославити и за коју је у тада озбиљној конкуренцији заслужила годишњу награду Удружења књижевника Босне и Херцеговине, Дара Секулић се са своје четверо унучади дала у избјеглиштво. И тако се из града у граду, којему једном је стигла, вјерујући да неће мимо своје воље и мимо путничких разлога из њега одлазити, поново нашла у граду са брда. Све се изврнуло, ријечи су се изокренуле, и више се није ишло грлом у јагоде него главом без обзира. А једна њезина пјесма постварила се на немио начин, онако како то зна бити само с добром и истинитом поезијом. Усто, живот Даре Секулић тим је избјеглиштвом задобио драматуршки смисао, заокружен је попут добре фикције и довршен као билдунгсроман с несретним крајем. (Иако ни то, срећом, није био крај.)

Иако сам скитао по књижевним вечерима, био на свакој пјесничкој промоцији на коју сам осамдесетих могао стићи, и било ме је у публици Сарајевских дана поезије, на којима је она била редовни судионик – као једна међу несумњивим класицима сувремене босанскохерцеговачке књижевности – Дару Секулић нисам упознао, нити сам је с разумијевањем читао. Био сам прочитао све њезине књиге, али нису ме се тицале. Чак ни онај њезин циклус о сарајевским улицама и топонимима – нисам га тада разумијевао.

Између ње и мене постојао је генерацијски неспоразум, а помало и неспоразум у сензибилитетима. Она је, како сам је тада доживљавао, била овисница о властитој судбини, о једноме детаљу у биографији, оном од којега је започињао њезин свјесни живот, а тај је детаљ нама тадашњима био готово неподношљиво архаичан. Наиме, Дари Секулић су усташе када је имала једанест година спалили кућу и поубијали све ближње. Рођенима шездесетих та се 1942. чинила страшно давно, а све је још увијек било удешено на 1942: и државни празници, и комеморације, и школске приредбе, Неретва и Козара, награде и признања… Осјећали смо се као да живимо у античким митовима и легендама, као да ништа од свега тога није стварно и као да све то пролази мимо наших живота. Гушиле су нас судбине претходних генерација. Уствари, гушила нас је лаж у том непрестаном понављању истога. То што је судбина Даре Секулић била истинита и што се она маниром правога писца бавила оним што су се највише и тиче, властитим случајем и његовим посљедицама, тога ћемо накнадно постајати свјесни. Онда када се нама догоди нека наша 1942, а Дара Секулић понови своја знања из страдања.

Много година касније, у љето 2014. возећи се аутом преко Кордуна, по траговима једнога ишчупаног и прогнаног свијета, покушао сам доћи до Кордунског Љесковца. У том селу на граници Хрватске с Босном и Херцеговином она је спаљена кућа. Покушај да дођем до ње као да је био исприка пјесникињи на неразумијевању. Али тог дана није се могло до Кордунског Љесковца. Пут је био одроњен, рекли су да ће га поправити за мјесец дана. Какво ли је то село које на поправак пута може чекати мјесец дана?

Одрастала је по сиротиштима, школовала се којекуда, све док се није скрасила у Сарајеву, гдје је завршила Вишу школу за социјалне раднике. Као да никада није ни изашла из сиротишта. Мисао о дјеци, оној њезиној или о дјеци из њене улице, присега да „у живот неће као грлом у јагоде/ живота ми“, није се остварила. Нема гдје их нема, само нису ту…

Прве је пјесме објавила у заједничкој књизи с Луком Павловићем и Пубом Матеовићем. Па јој је изашла прва самостална збирка Одсањани дом. Књижица Грлом у јагоде означила је мјеру њезинога пјесништва и његова значаја за књижевност Босне и Херцеговине. Дара Секулић била је од оних писаца који, што стјецајем околности, што властитим дјеловањем, није стекла славу и значај унутар матица националних књижевности. Иако Српкиња, у српској поезији остајала је неприсутна, иако родом, завичајем и судбином са Кордуна, никоме и није на ум пало да на њезино дјело гледа из перспективе цјеловитости хрватскога књижевног, земљописног и етичког простора. Припада ли хрватској књижевности пјесникиња којој су усташе спалили дом и искоријенили обитељ? Ја мислим да припада, и да је мало јачих аргумената нечијега књижевно-националног припадања.

Врло рано је, већ 1973. заслужила књигу изабраних пјесама, у канонизирајућој едицији Веселина Маслеше. Од те књиге, па сљедећих двадесет година, све до одласка из Сарајева, била је сувремени класик једне књижевности. Чврста тачка традиције усред живе, настајуће културе.

А онда се све изокренуло. Нетко ће и двадесет, тридесет година касније говорити како Дара Секулић није морала отићи. „Нитко је није тјерао.“ Могла је 1992. остати, и дијелити судбину града о чијим је улицама, ћошковима и закутцима толико писала. Био би то допринос обрани оних вриједности на којима почива и њезина књижевност. А могли су остати и њезини унуци. Можда би сво четверо преживјели рат. Можда би га и Дара преживјела. Ако и не би, ни то не би било нешто изузетно: и другима су гинули унуци, умирало се у Сарајеву све у шеснаест…

Истина је, међутим, мало друкчија. Сватко тко је отишао након што се запуцало, отишао је зато што је морао. Истина, многи су остали. Али њихов случај не доказује ништа супротно. Одласци и останци ништа не говоре о морању да се иде.

Осим тога, питања прогонства накнадно се разрјешују. У Сарајеву или било гдје другдје. Данашњи град најбољи је одговор на питање је ли се из јучерашњег града морало одлазити. И тко је морао, а тко није.

У свој стан у Сарајеву вратила се 2002. Али њезин живот у том граду, као ни животи неких других писаца Срба који су се након рата враћали, није више могао бити исти. Некоћ велика пјесникиња, добитница Шестоаприлске награде и Награде ЗАВНОБИХ-а, наједном више није име од којег је сачињена писана култура једнога града и једне земље, него је обична грађанка понешто необичног и нетипичног имена и презимена. Нема више њене књижевности, нема културне и језичне заједнице којој је припадала. Иако живи у Сарајеву, двијетисућитих Дара Секулић пјесникиња је из Републике Српске. Није то ствар њезине одлуке, него свијета који је искочио из зглоба и трајно остао такав, изглобљен.

У књизи „Грлом у јагоде“ има једна нит коју Дара Секулић није наставила у својим сљедећим књигама, нити је нарочито држала до ње, јер тих пјесама, углавном, нема нити у њезиним пјесничким изборима и инвентурама. Око ње су те 1963. расла дјеца, њезини синови, и њихови су се гласови чули у књизи. Опћенито, више је унутра дјеце него што ће их икада послије бити.

Тако и у пјесми коју никада раније нисам читао:

Дјечаци улазе без улазница ако имају очеве

Очеви носе недјељна одијела и истежу тијела као коњи на тркама

Чико могу ли с тобом.

Стадион је ужарена свјетиљка гори као очи дјечака што чекају на улазу без очеви

Чико могу ли с тобом.

Тапкају мали голаћи крај ограда. Куд пролазе гласови не могу тијела у кратким хлачама, куд пролазе дјечаци с очевима не могу дјечаци без очева.

Ријечи „Чико могу ли с тобом.“ данас су само стих Даре Секулић, али тих се ријечи јасно сјећају они који имају мушка сјећања од прије тридесетпет-четрдесет година, када су се око стадиона на Грбавици врзмали клинци, дјечаци између осме и дванаесте године, који су за рукаве потезали осамљене старије мушкарце, да их уведу на утакмицу. Данас то звучи скурилно, у ери педофилних скандала незамислив је било какав социјални однос између одраслих мушкараца и млађих малољетника. Али у оно вријеме било је нормално да те нетко уведе на утакмицу. (Ако сјећања не лажу, а може бити и да лажу, чини ми се да сам и ја барем једном тако ушао на утакмицу.)

Она је у пјесми нашла нешто друго. Куд пролазе дјечаци с очевима не могу дјечаци без очева. То је нашла. Можда је мислила на своје дјечаке. А можда је и у причи о дјечацима без очева видјела себе и своју судбину. Требало је имати око, па их видјети, и ухо па чути ту тисућити пут поновљену молбу – Чико могу ли с тобом. – која, без обзира на граматику, није постављена у облику питања. Дара Секулић је то имала. Зато и јест прави, истински пјесник.

Аутор: Миљенко Јерговић

Извор: Радио Сарајево

Везане вијести:

О бескрајино туго

Свједочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Усташе свједоче о злочину у Хрватском Благају над Србима Кордуна 6. маја 1941.

СЈЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИН 3 АПРИЛА 1942. – БЕГОВО БРДО, ЦЕТИНГРАД