Čedomir Antić-Beseda na Krušedolskom saboru, 25. maja 2013. godine

Fruška gora je jedan od svetih bastiona srpske duhovnosti. Pored Svete gore Atoske, Lovćena, pored svete lavre u Peći, Žitomislića, Vozuće, Gomirja i Krke… U sremsku zemlju povukla se krajem 15. stoleća srpska država – da u njoj ostane do pada Ugarskog kraljevstva. Uspomena na nju doživela je snagom vere pokolenja vreme kada će čitava Južna Ugarska postati srpska zemlja. U njoj je opstala sve dok Proviđenje srpskom narodu nije vratilo državu u zamenu za gorku, stoletnu, epsku žrtvu.

Kada je 1690. propalo još jedno veliko srpsko uzdanje u Evropu – pošto su habsburške vojske napustile oblasti Povardarja i Pomoravlja – naš narod i crkva koji su se na poziv Svetog saveza ustali protiv osmanskog gospodstva i oslobodili svoje zemlje, morali su svi zajedno, pod vođstvom patrijarha Arsenija Trećeg Crnojevića, da napuste kolevku srpskog naroda – Kosovo, Metohiju, Rašku, Toplicu, Dubočicu… Iz stare Srbije prešli su u Habsburšku monarhiju gde im je neiskreni saveznik i neuspešni zaštitnik obećao verske povlastice i političke slobode. Pored sloboda prognanici su tražili i zemlju svojih istraženih ali neumrlih despota, svoga junačkog cara Jovana Crnog. Kao nagradu za stoletnu borbu za slobodu i veru, tražili su ono što im po pravdi pripada. Pre tri i četvrt veka ovi su dragulji vere bili ostrva u mnoštvu – desetina hiljada ratnika, njihovih porodica, staraca, žena i dece – što je sa sobom nosilo ikone Svetitelja zaštitnika, svetinje pravoslavne koje nikada neće napustiti, svete kosti svojih kraljeva, živu veru koja je večna… Poput Izrailja proterani su iz svoje najveće svetinje, na obode Otadžbine, kažnjeni otmicom slobode i smrću domovine.

Tako je ova sveta gora, koju zovu Frška po Francima koji su nekada do nje nekako bili došli, postala Ararat naše slobode. Ovde je sedište našla izgnana Pećka patrijaršija. Upravo ovde u Krušedolu – manastiru koju su pre pet vekova, 1509. osnovali Sveti Maksim Branković, čukununuk kosovskog mučenika svetog Cara Lazara, i sveta Mati Angelina – da u pepelu srpske propasti ostave iskru  duha i nadu oslobođenja.

Srpski narod iza sebe ima četrnaest stoleća poznate istorije. Ipak, časi naše državne veličine i nacionalne slave behu kratki u vekovima, poput bleska munje u olujnoj mračnoj noći.  Jer šta je devet godina Dušanovog carstva, šta su decenije slave velikih Nemanjića, kraljevanje Mihaila Vojisavljevića ili vladavina Petra Gojnikovića, prema stolećima ropstva, patnji i ratova bez kraja. Šta su pobede iz srpskih ustanaka i trijumf vaskrsa u Prvom svetskom ratu, prema mučeništvima i ropstvima pod tuđinima, zabludama jugoslovenstva i komunizma?

Često pomišljam da uopšte nije važno da doživimo čas velike slobode, opšte pravde i besmrtne slave… Najvažnije je, uveren sam, biti dostojan da im se nadamo. Danas, kao i u svim tim mnogim i beskrajnim vekovima ropstva i lutanja, nad srpskim narodom stoji Zvezda. „Zvezda u plavom krugu“ koju je opisao Crnjanski. Daleka Zvezda koju vidimo u vedrim noćima, a osećamo po danu i tminama oluja i mećava. Zvezda slobode, pravde, narodne vladavine, opšteg napretka i narodnog ujedinjenja. Dušmanin nije samo krvoločni zavojevač ili razbrat što služi krvniku… Dušmanin je i svaki od nas koji zaboravi na istinu i pravdu. Svako ko proda veru. Izneveri brata… Svako ko ne vidi Zvezdu ni kada je sjajnija od Sunca. Tu su Zvezdu pre tristotine godina dobro videli sabornici na Krušedolskom saboru.  Nisu se naoružani samo verom i rodoljubljem odupirali agarenskom maču, jarmu ćesarovih vlastelina i tijari licemernih papskih prozelita. Sabornici su pronašli vere, mudrosti i snage da se odupru unutrašnjem zlu – sujeti i pohlepi. Manama koje je moderna republika u Srbiji uzela za vrlinu. Dogovorili su se tada da srpska crkva ne bude podeljena i da iako rasuta u dva zaraćena – prema srpstvu i pravoslavlju neprijateljska carstva – ipak sačuva jednog patrijarha. Patrijarh je nastavio da upravlja našom crkvom iz tužne, mučeničke, porobljene Peći. Time su sabornici doneli neslućenu sreću Srpstvu i nevaskrsloj srpskoj državi.

Naša Otadžbina, Srbija, danas je pod udarom dve velike svetske sile. Njihovo je carstvo zamalena… Ipak, nadživeće nas koji danas od njih stradamo. Nije danas reč o tome da li će Severno Kosovo ostati srpsko, niti da li će srpski narod sačuvati tekovinu svog Otadžbinskog rata – Republiku Srpsku. Danas govorimo o postojanju Srbije i Srba. U naše vreme moderni nacisti tvrde da su naša kultura i istorija zaražene virusom zla i zločina. Kada nestanemo, vele, bićemo izlečeni. To govore oni čijim su precima oproštena hiljadostruka zla,  kojima je data prilika za novi početak. U svojim čudovišnim delima pridobili su deo najučenijih, najobrazovanijih, prvih ljudi našeg naroda. Ali, nije ni to prvi put: zar nisu nekada davno naši carevi „zakon pogazili“, nisu li se njihove sluge neverne „carskom krvlju okupale“, nije li se već turčilo sve što je „plaho i lakomo“? Pa, ako se to dešavalo miropomazanim vladarima one stare i stamene Srbije, zašto se čudimo što nam se to vraća u našoj miloj ali slaboj demokratiji ponikloj  na besudnom i bezbožnom komunističkom temelju?

Mogu da privremeno umore našu Otadžbinu. Da je svedu na pašaluk i dovedu ovde Ljumu i Anadoliju. Mogu da i dalje ruše našu svetu pravoslavnu crkvu, odnarođuju i preveravaju, varaju i potkupljuju… Ipak, Zvezdu na nebesima ne znaju da ugase. „Otadžbina su…“ – napisao je Nušić još one strašne i tužne 1915. godine – „…Misao i Vera, a  Misao i Vera ne umiru!“

Zato vas, oci naše Crkve, velikaši naše države, pa makar to još uvek, nažalost, bila republika, zato vas veliki i mali, blagoverni i hristoljubivi, Sestre i Braćo… danas molim i pozivam, da pobedimo po ko zna koji put… Da trijumfuju naše vera i nada. Da se odreknemo zla u sebi, ali da ne posustanemo ni pred najvećim zlom, ni pred zlom najsilnijih, najviših, čak i najbližih. Da branimo srpsku državu. Da poštujemo njegovu svetost srpskog patrijarha i njegovo visočanstvo srpskog prestolonaslednika, da branimo našu braću gde god da su u Srpskoj, na Kosovu, u Krajini, Makedoniji i u Crnoj Gori… Da pokušamo da budemo bolji i bogatiji, da budemo verniji i nesebičniji… Da se odupremo silnom i lukavom.

Neka je slava našim svetiteljma od Sv. Save do naših mučenika iz 1941. godine.  Neka je slava našim vladarima od Vlastimira i Nemanje do Petra Drugog. Neka je slava našim junacima od Miloša Obilića do Milana Tepića i Zorana Radosavljevića.

Želim vam, draga braćo i sestre, svako dobro, napredak, slobodu i sreću.

Živelo Srpstvo.

Živela Srbija.

Vezane vijesti:

7. Krajiški crkveno – narodni Svesrpski sabor „ Krušedolska zvona 2013“