Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Четврти део фељтона: Колико кошта крв са Кајмакчалана

Четврти део фељтонаУбиства и рањавања посланика ХСС (Хрватске сељачке странке) у Скупштини 20. јуна 1928. године, што је учинио посланик из Црне Горе Пуниша Рачић, сигурно су један од најзначајнијих момената који су условили стварање усташке организације. Због тога се убиство у Скупштини може назвати и нултом тачком планирања атентата у Марсељу.Шта се десило тог 20. јуна? Оштра расправа у Скупшини трајала је данима између српских, црногорских и хрватских посланика. Један од најимпулсивнијих посланика био је Пуниша Рачић. Часни, народни човек који је био учесник у четничким акцијама на Косову и Метохији пре њиховог ослобођења од Турака упуштајући се у вербалне сукобе са Хрватима, сматрао је да брани не само своју личну част већ и достојанство читавог свог народа. Хрватски посланици су неколико последњих седница редовно прекидали говоре посланика Пунише Рачића неумесним добацивањима:

„Ма ћути, Пуниша, не разумеш ти то.“

„Мани то, него причај како си обрстио манастирске шуме.“

„Доста већ једном с тим Кајмакчаланом, реците колико то кошта да платимо, па идемо даље.“

Он је због учесталих увреда упутио званичан предлог Скупштини, само неколико дана пре убиства, да се донесе закон о двобоју, којим би се регулисало право да онај кога је увредио други посланик може да га изазове, а закон принуди да изађе на мегдан. Само дан пре убиства посланика Рачић је упутио још један предлог Скупштини, и то са потписима двадесет и три посланика, а тај предлог је садржао следеће:  “Посланик Стјепан Радић да се хитно прегледа код доктора и установи његово ментално стање, ако се пак установи да је Радић ментално здрав, посланици који су потписали овај предлог захтевају да се он максимално казни због оног што изговара“. Хитност тог предлога образложио је жељом да се избегну нежељени догађаји, који иначе могу наступити услед оваквог понашања господина Радића. Тај предлог је председник Скупштине одбио, оцењујући да се не заснива на пословнику. Коначно, 20. јуна је седница Скупштине отворена у 9.40 и одмах почела расправом коју су потегли посланици ХСС-а због претњи од претходног дана да ће падати главе. Седница је прекинута на десет минута због жучне расправе хрватских и црногорских посланика. Када је седница настављена, за реч се јавио Пуниша Рачић, почео је да говори, али је био прекидан салвама увреда. Најагресивнији је био Иван Пернар, који је упадицама непрестано прекидао говорника. Рачић у почетку није реаговао и настављао је да говори све док Пернар није упутио најтежу увреду. У једном делу говора Рачић је рекао: „За ову државу ја сам крв лио…“ Пернар му је добацио: „Па добро, онда кажи колико си крви пролио, па да ти платимо у злату…“

Рачић тада прекида говор и тражи од Пернара да повуче реч. Прилази говорници и захтева од председника Скупшине да казни Пернара или ће га он казнити. Председник Скупштине Нинко Перић у том моменту прекида седницу и излази из сале. Рачић вади револвер и сав црвен у лицу виче: „Ко буде покушао да се стави између мене и Пернара, погинут ће!“ А затим Пернару: „Устани и извини се!“

Овај то не схвата озбиљно и ћути. Рачић пуца у Пернара, који пада рањен. Басаричек прилази Рачићу да га спречи и овај га усмрћује једним метком. Трећи метак погађа Стјепана Радића, који је рањен, а четврти Ивана Гранђу, који је хтео да заштити свог председника. Павле Радић прилази разјареном Рачићу да га заустави, а овај пуца и у њега. Настаје паника, посланици беже из сале, интервенишу лекари… у том хаосу и пометњи на Рачића просто више нико није обраћао пажњу. После пуцњаве, с револвером у руци, мирно је отишао са говорнице и упутио се у министарску собу у коју се улазило право из пленумске сале. Из министарске собе прешао је у скупштински бифе, а одатле у мало двориште из кога је кроз приземље зграде Министарства грађевине изашао у Масарикову улицу и изгубио се у градском метежу.

Хаос и убиства у Скупштини мирно је гледао још један човек, био је то народни посланик за град Загреб др Анте Павелић. Он је те исте вечери отпутовао возом за Загреб, а касније у бугарске планине на договор са Иваном Ванчом Михајловим о заједничком терористичком деловању против Краљевине и краља Александра.

Међутим, усташка организација од самог оснивања 10. Јануара 1929. године имала је проблем са организовањем чланства, сваки покушај врбовања у Хрватској пропао би. Они су почетком 1930. имали само десетак чланова у својим логорима. Тада су закључили да је боље да се окрену бројној хрватској емиграцији широм света. Стотине хиљада Хрвата емигрирало је из земље у потрази за послом и бољим животом. Они су живели у многим земљама Европе и у Северној и Јужној Америци. Највише Хрвата било је у Белгији, где су радили у рудницима угља. За време светске кризе (1929.) емиграција је додатно појачана, али и беспослица. Било је то идеално време за врбовање чланова. Агитатори су успели да заврбују неколико стотина људи, за које је то био чин очаја а не чин личног уверења и идеологије. Сведочанство о томе како су Хрвати били врбовани за усташку организацију, оставила је Јелка Погорелец у својим мемоарима: „Те неуке људе, од којих већина није уопће била у Југославији,увјеравали су да је стање подједнако тешко у нашој земљи као и у јужној Америци, да код нас влада исто тако незапосленост и да једино у Мађарској, и то помоћу емиграната и њихових заштитника,могу себи осигурати егзистенцију. На сличан начин варали су Јелићеви изасланици наш свијет по Белгији и Француској.“ Усташка организација била је најбројнија средином тридесетих година када је у својим редовима имала око 500 људи.

Милан Богојевић, Недељник

Везане вијести:

Први део фељтона: Умало зет руског цара

Други део фељтона: Надмашио и цара Душана

Трећи део фељтона: Како су комунисти хтели да убију краља

Пети део фељтона: Французи ништа нису предузели да спрече убиство краља Александра

Последњи чин: Анализа пропуста у обезбеђењу краља Александра

 

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: