Черкези наступају према мосту

Стеви Лабанту приђе један од она два друга и нешто причају. „Крећите одмах. И то – што брже“, чујем из тога разговора. „Узимајте ствари и одмах у реду за мном“, рече Стево. И ми кренусмо путем некуда у Мађарску. Журимо, потрчавамо да пратимо чело колоне. Послије неког времена, Стево се враћа и каже да идемо за осталима до села које није далеко. За нама у растегнутој колони иду они који силазе са моста. Кад смо стигли до села, стојимо на путу, танцамо да нас ноге не зебу. Одједном, негдје низ Драву поче пуцњава. Чују се пушке, али рафали везу без престанка. Оштра пуцњава. Живко вели да му је Стево рекао да смо се морали одмакнути од Драве јер одоздо иду Черкези и остала банда. Сигурно ће доћи до борбе. Ови војници у нама непознатим униформама су све Бугари. Њих су ту поставили Руси у ровове да не дозволе свој тој банди прелазак преко Драве. То су се они сукобили. А можда и наши са оне стране не дају да се приближе мосту? Почеше падати мине и са ове стране Драве. Лијепо се види како се зацрни мјесто у снијегу гдје падне. Није нам право што нас чувају Бугари, а још је горе што Руса нисмо ни видјели. О Мађарима знамо све најгоре. Па докле ћемо тако? Испаде да тај враг, који нас цијелог рата прати, ни овдје не спава. Опет тресну нека мина, сад нешто ближе, а они наши што пристижу у колони застадоше, а неки и полијегаше. И ми смо се узнемирили, узвртили. Питамо се шта да радимо. Ускоро прође Стево у неком ауту са Бугарима. Одвезоше се некуда лијево путем низ село. На повратку ауто је стао и Стево изађе ван. Бугари одоше. Сви смо се окупили око њега и он нам саопћи да идемо даље одавдје. Каже да ћемо се возити саоницама које вуку волови. Саоница није дошло пуно тако да нас је у свакима било доста. Вожња је потрајала до пред ноћ. Гурали смо се у саоницама, уз велике напоре изравнавали ноге, мијењали страну на којој смо лежали… Кад ноге озебу, ишли смо и пјешице уз саонице. Коначно видимо неке велике зграде. Изгледају као велике штале. Нетко рече да је то нека пустара, да Мађари тако зову салаше. Још се нисмо до краја ни објаснили, а стигосмо до тих зграда. Видимо да нам ту ништа није по вољи, али, тамо негдје даље, из два димњака излази дим и то сви опазисмо и узесмо некако под своје – то у овој ситуацији не може бити ничије него наше! Ништа нас друго не занима, него само та просторија из које иде дим. Тим прије што снијег шкрипи и ведрина наговјештава хладну ноћ.

Надамо се и некаквој вечери. Нисмо ништа јели од јутрос рано.

< Драматичан прелаз преко моста                                         Садржај                                  Смјестили смо се на пустари >