Čemu nas danas uči operacija Bljesak

LjUBAN KARAN

Operacija je bila zamisao američkih stratega, koju hrvatski generali svojataju, a samo su je realizovali uz strogi nadzor
Dok je ceo svet slavio Prvi maj, a pravoslavni hrišćani Uskrs, Hrvati su slavili nešto drugo – veliku pobedu u „Vojno-redarstvenoj operaiji Bljesak“. Ova operacija trajala je od 1. do 3. maja 1995. godine, i nema tu ništa čudno – dok bi svima, po svojoj suštini, bila na sramotu, Hrvatima služi na čast. Zato njihovo gledanje na ovu sramnu vojnu akciju, u kojoj su izvršeni teški ratni zločini i etničko čišćenje srpskog stanovništva od regularne hrvatske vojske, i nije važno jer je potpuno iskrivljeno i šizofreno. Hrvati su organizovali komemoraciju u Okučanima, koja i ne liči na tako nešto jer se pretvorila u celodnevni talambas koji je počeo ranom zorom pevanjem budilica ulicama ovog grada – pesama koje bude nacionalni osećaj Hrvata.

Tokom ove zločinačke akcije ubijeno je 238 Srba, od čega 57 žena i devetoro dece. Proterano je 18.000 lica srpske nacionalnosti. Za ove zločine nije niko odgovarao. Ustvari, dogodilo se nešto i gore od toga. Haški sud je proglasio krivim i osudio na kaznu zatvora, hrvatske generale, Antu Gotovinu na 24 godine i Mladena Markača na 18 godina zatvora. Osuđeni su što su učestvovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, koji je predvodio Franjo Tuđman, sa ciljem da se prisilno i trajno ukloni srpsko stanovništvo iz Krajine. Proglašeni su krivim za krivična dela progona, deportacije, pljačke, razaranja, ubistva, nečovečnih dela i okrutnog postupanja, a zatim, bez ikakve osnove, potpuno oslobođeni i pušteni na slobodu kao čestiti ljudi. Ako smo nekad bili iznenađeni, danas znamo o čemu se radi i ko je svojom moćnom rukom zaštitio i hrvatske generale i Hrvatsku. Tada još nismo znali da je njihova međusobna veza toliko snažna.

LOŠINE „ČETIRI DIMENZIJE“
U svojim vojnim hvalospevima hrvatski generali Bljesak nazivaju uvertirom a Oluju operom, aludirajući na nešto savršeno, prijatno i večno. Ni traga od sramote koju bi trebalo da osećaju. Tako hrvatski admiral Davor Domazet Lošo iznosi nove pojedinosti o Bljesku. On tvrdi da je to prva vojna operacija HV koja je imala sva obeležja modernog ratovanja najsavremenijih armija, gde je prvi put uvedena treća i četvrta dimenzija dejstava. Ratno vazduhoplovstvo kao treća i elektronski rat i potpune informacije kao četvrta dimenzija rata.

Kako godine prolaze i vreme odmiče, u javnost izlazi sve više supertajnih podataka o organizaciji zločinačke vojne operacije Bljesak. Znalo se već neposredno nakon ove akcije da su Amerikanci upleteni, ali se mislilo da je u pitanju logistika i indirektna pomoć. Danas su činjenice neoborive i može se slobodno reći da je kompletna akcija Bljesak delo američkih generala, planera i stratega. Sve je tu bilo američko, od oružja i opreme, izrade svih dokumenata koji čine plan operacije, obuke i štabnih vežbi oficira, obuke vojnika na terenu i uvežbavanje na poligonima za predstojeći napad, pa do samog izvođenja operacije, u kojoj su učestvovali i američki oficiri. Znači, nije to bila vojna pomoć, nego saradnja i sadejstvo u ovoj operaciji, pa tako i zajednička odgovornost za zločin.

Admiral Domazet iznosi i neke pikanterije iz kojih se vidi aktivno prisustvo američkih oficira u štabovima koji su rukovodili Bljeskom. Tako je američki vojni ataše u Hrvatskoj u to vreme Ričard Herik bio u štabu Gojka Šuška i doslovno rekao Šušku: „Mi ćemo urazumiti Srbe“. Šušak mu je odgovorio: „Ako vi nećete, mi hoćemo“. Šta je to ako nije koordiniran zajednički rad na realizaciji operacije Bljesak. Neposredno pre operacije u SAD je na obuci boravila grupa hrvatskih oficira koji će komandovati u Bljesku. Obuka je trajala četiri sedmice a završena je u aprilu. To nije moglo biti ništa drugo nego štabna obuka i uigravanje koordinacije među štabovima različitog nivoa kao i uigravanje saradnje sa američkim oficirima.

Kompletnim programom obuke i svim drugim aktivnostima rukovodila je CIA. Ustvari, sve je prikazano i maskirano tako kao da su Hrvati angažovali amerčku privatnu firmu MPRI (Military Professional Resuerces Inc.) da im pomaže u naoružavanju i uvojničavanju, ali odavno je provaljeno da je MPRI pod kontrolom CIA, i da je CIA ovu firmu i osnovala radi prljavog vojnog angažovanja kojim ne želi da prlja ruke zvanična vlast SAD. To se može zaključiti po tome što se neki aktivni generali i oficiri vojske SAD demobilišu i prelaze u ovu firmu, da bi se za koju godinu ponovo aktivirali u oružane snage SAD uz unapređenje. Tek sad je potpuno jasno zašto se ova firma pojavljivala u svim ratovima na Balkanu, uvek na strani neprijatelja Srba, jer, slobodno se može reći, da ona ustvari predstavlja izdvojeno odelenje CIA za specijalna dejstva.

RUKOPIS INSCENIRANIH POVODA
Tuđmanov i Šuškov štab (glavni stožer), u kome su sedeli i američki oficiri, doneo je odluku kada da se krene u vojnu operaciju protiv srpskog naroda u RS Krajini. Zapadna Slavonija je odbrana kao najlakši zalogaj i najslabije branjeni deo. Plan je napravljen i uvežban, i samo je trebalo odrediti datum početka operacije i izmisliti povod. Izabran je 1. maj, kada je bilo za očekivati da je većina ljudi na srpskoj strani opuštena i u slavlju. Mate Granić je svojevremeno otvoreno priznao da su planirali insceniranje povoda za napad, ali nije bilo potrebe zato što je bilo dovoljno čarki koje su mogle poslužiti u tu svrhu. Bez obzira šta Granić kaže, bilo je insceniranih dejstava po vozilima civila na autoputu, i to je iskorišteno kao povod. Ono što je Granić nesvesno rekao jeste da su oni sa Amerikancima bili voljni i spremni da vrše prljava podmetanja. Znači, sa sigurnošću možemo reći da je u svim operacijama gde su pomagali Amerikanci bilo insceniranja i podmetanja, što znači da su to proizvodi njihovih planera. Dobri primeri su Račak na Kosovu i pijaca Markale u Sarajevu, gde je trebalo Srbe prikazati kao provokatore i bezdušne napadače na civile. Danas se zna ko tu nije imao dušu – oni koji nisu žalili ni živote svojih saveznika, ni sunarodnika, ni civila, ni žena ni dece da bi izvršili težak zločin koji će se pripisati Srbima, a na koji se mora reagovati.

Zašto su ta insceniranja i izmišljeni povodi za sukobe bili tako prljavi i tako neljudski? Koji su bolesni umovi to smislili? Odgovor je jednostavan. Male ratove, kao što su bili naši balkanski građanski ratovi, ne vode američke vojne snage. One samo daju podršku i logistiku (ako uopšte treba). Ovim ratovima u potpunosti upravlja CIA kroz okupljanje, obuku i opremanje svih lokalnih i belosvetskih snaga protiv onoga ko narušava njihove interese. Ako neko sumnja da li je moguće da to realizuje jedna obaveštajna služba, neka samo pogleda godišnji budžet ove službe i angažovane snage i sredstva (za 2012. budžet je bio 40 a za 2014. godinu 68 milijardi dolara). To je ogromna ljudska, tehnička i finansijska mašinerija. Takvim ratovima je CIA nekad upravljala u afričkim, azijskim i južnoameričkim zemljama. Nažalost, mi na Balkanu smo sada u tom rangu.

Za CIA ništa nije toliko prljavo da se ne bi izvelo ako je korisno. Civilne žrtve saveznika se često ne gledaju kao nužno zlo, nego kao nešto potrebno, korisno i neophodno za satanizovanje protivnika. Krvavi masakri su za CIA samo operativne akcije ili njeni delovi gde je važna realizacija cilja, a emocije su potpuno isključeni nepotreban luksuz amatera. Istorija ove službe prepuna je prljavih ratova i prljavih akcija za koje nikad niko nije odgovarao. Zašto bi onda sada odgovarali njihovi saveznici i učesnici u Bljesku, hrvatski generali, koji su činili zlo po njihovim planovima i instrukcijama. Što je još gore, njihove veze su najjače sa političarima i generalima poniklim u ustaškom pokretu.

AMERIČKA AKCIJA OBMANjIVANjA SRBA
Vojnoj akciji Bljesak prethodila je široka i sveobuhvatna operacija obmanjivanja, opuštanja, razoružanja i razvojničavanja Srba u Zapadnoj Slavoniji, koja je u potpunosti uspela, jer je nije sprovodila Hrvatska, nego Ujedinjene nacije i međunarodna zajednica uopšte. Naravno da Srbi iz Zapadne Slavonije u tim okolnostima Hrvatima ne bi verovali. Međutim, planovima UN za uspostavljanje trajnog mira i pomirenja jesu verovali, jer su mir iskreno želeli.

Prema mirovnom planu Saveta bezbednosti UN, Zapadna Slavonija bila je jedan od četiri sektora pod kontrolom UN – Sektor Zapad, na kome su raspoređene mirovne snage pod nazivom UNCRO sa mandatom da kontrolišu ovu teritoriju. Loša procena srpske strane bila je u tome što nisu očekivali da Hrvati mogu napasti teritoriju pod kontrolom UN, a da za to ne snose međunarodne sankcije i druge teške posledice. Naravno da su se usudili kada su delovali zajedno sa Amerikancima, koji su u to vreme skoro u potpunosti kontrolisali rad UN.

Prema tom planu, Srbi su sve teško i respektivnije oružje uskladištili u magacine koje su kontrolisale snage UN. Verovali su UN i međunarodnoj zajednici i potpuno se opustili dok su se Hrvati naoružavali i uvežbavali. Pod kontrolom međunarodnih snaga potpisivani su i neki bilateralni sporazumi RSK i Hrvatske, kao na primer o odvijanju normalnog saobraćaja i protoka gasovodima. Sve je to dopunski ubedilo Srbe da su u fazi mirnog rešenja problema. Značajnu količinu naoružanja HV je dobila od koga drugog nego opet od Amerikanaca. Trideset odsto od naoružanja koje su Amerikanci dopremali Armiji BiH uzimali su Hrvati, navodno zato što je transportovano preko njihove teritorije, da im se prelazak ne bi plaćao u novcu. Sve je to bilo sastavni deo plana operacije Bljesak.

Sam plan operacije bio je vrlo prost i jedino logičan sa vojnog stanovišta. Zapadna Slavonija nije imala kopnenu vezu sa drugim delovima RSK sem preko Republike Srpske. Sva vojna mudrost bila je u tome da se ona odseče od RS na potezu uz reku Savu, koja je bila granica. Tako je i bilo – hrvatske snage su podeljene u dve grupacije, obe su vršile prodor prema Okučanima, jedna iz Pravca Novske a druga iz suprotnog pravca od Nove Gradiške. Cilj je bio da se što pre spoje u Okučanima čime bi se Srpske snage našle u okruženju bez šanse da se odbrane.

Nije to bilo ni teško, ni rizično, ni vojnički podvig, kako to danas predstavljaju Hrvati. Srpsku vojsku na tom području činili su stanovnici srpskih sela uz nešto dobrovoljaca iz Srbije, čije naoružanje je bilo u skladištima UN. Istina je da su ih napale dobro uvežbane i još bolje opremljene daleko jače hrvatske snage, kako sada sami kažu „u četiri dimenzije“. Pored jake artiljerijske pripreme i podrške napada, upotrebili su tenkove, ali i avijaciju i borbene helikoptere. Upotrebili su vazdušne snage u vreme dok je na snazi bila zabrana leta na ovom području, koju je nadgledao NATO. Zbog ove zabrane, Srbija nije smela da podigne svoju avijaciju.

„Četvrta dimenzija“ koju su im obezbedili Amerikanci bila je veoma važna. Koristili su bespilotne letilice sa vrlo kvalitetnim kamerama i zumiranjem. Tako su imali kompletan pregled i trenutne podatke o rasporedu i jačini srpskih jedinica koje su prosleđivali štabovima HV pre i tokom akcije. Tako je bukvalno svaki hrvatski vojnik znao šta je ispred njega i gde usmeriti snažnu artiljerijsku vatru, gde oklopne snage, a koje ciljeve prepustiti vazduhoplovstvu. Trenutno su imali podatke o rezultatima svog dejstva – da li su ciljevi uništeni ili bi udare trebalo ponoviti. Tokom bitke to je nezamisliva prednost koju su im omogućili Amerikanci.

Brojčano slabe, neobučene i razoružane srpske jedinice, koje i ne zaslužuju da se tako zovu jer je to bio narod koji se branio, nisu imale nikakve šanse. Takav odnos u broju i kvalitetu snaga garantovao je Hrvatima čist uspeh i nisu imali nikakvog razoga da vrše zločine. Imali su kompletan pregled situacije i mogli su to zaključiti da su hteli. To znači da su zločini planirani unapred zbog zastrašivanja civilnog stanovništva, jer je sastavni deo Bljeska bilo masovno proterivanje Srba i etničko čišćenje u skladu sa starim planovima ustaškog pokreta. Naravno da su se morali uvažavati i stavovi ustaškog pokreta, koji je imao svoje zahteve da bi uopšte učestvovao u stvaranju nove hrvatske države. Ako neko u ovo sumnja, neka samo pogleda današnju hrvatsku stvarnost.

Zbog prevare i obmane Srba, nije to bila nikakva briljantna vojna operacija, nego običan masakr i zločin nad civilnim stanovništvom koje je masovno pobijeno i organizovano proterano iz Zapadne Slavonije. Danas i hrvatski izvori govore o batinanju, mučenju i ubijanju zarobljenika sa ciljem da se otkriju i priznaju zločini koje su navodno počinili Srbi.

DVE STVARI KOJE SRBI NE SMEJU ZABORAVITI
Prva stvar je zloupotreba tako značajne institucije kao što su Ujedinjene nacije. Bez direktnog uplitanja SAD to niko ne bi uspeo. Najbolja potvrda ove tvrdnje jeste potpuni izostanak i ozbiljnije osude Hrvatke, a o nekakvim sankcijama i međunarodnim merama protiv nije bilo govora. Izostale su i političke i diplomatke mere a vojne uopšte nisu dolazile u obzir. Međunarodna zajednica, pod pritiskom SAD, dozvolila je Hrvatskoj da učini zločin bez kazne.

Blaga osuda koja nije imala nikakvog efekta usledila je samo od generalnog sekretara UN Jasušija Akašija. Američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt izveštavao je sa lica mesta iz Jasenovca da je katolička crkva srušena i uništena, a da pravoslavna stoji netaknuta i time svetskoj javnosti davao do znanja ko je tu kriv, a ko prav. Predsednik Odbora za ljudska prava UN Tadeuš Mazovjecski izjavio je da je bilo pojedinačnih slučajeva kršenja ljudskih prava od strane HV, ali ne na masovnoj osnovi.

Na osnovu takovih izjava, koje su očito bile koordinirane i orkestrirane iz jednog centra – a zna se gde je taj centar mogao da bude – donesene su potpuno nakaradne odluke. Odluka UN bila je pomalo i smešna. Iskoristili su fingirane napade i čarke u drugim sektorima RSK pod kontrolom UN, koje su bile sastavni deo plana operacije Bljesak. Tim lažnim napadima trebalo je da se stvori utisak da je celokupna RSK napadnuta, dok je stvarni napad bio smo na Zapadnu Slavoniju. Svojom odlukom UN su zahtevale da se hrvatske vojne snage povuku iz ostala tri sektora koje nisu ni zauzeli, ali nije doneta odluka da se povuku i iz sektora UNCRO – Zapad, iz Zapadne Slavonije. Time je sudbina srpskog stanovništva sa ovog područja bila zapečaćena.

Druga neverovatna stvar koju Srbi nikada ne smeju da zaborave i koja se više nikad ne bi smela ponoviti – prilikom zločinačke operacije Bljesak nisu intervenisale ni Srbija ni Republika Srpska. Srpski narod u Zapadnoj Slavoniji ostavljen je na milost i nemilost do zuba naoružanih hrvatskih bojovnika zadojenih mržnjom i željnih osvete – samo oni znaju zbog čega. Kompletna intervencija dve srpske države svela se na zbrinjavanje izbeglica i osudu vojne operacije Hrvatske.

Štaviše, utisak je, da su Amerikanci pokrenuli ovu akciju tek nakon što su stvorili uslove i potpuno bili sigurni da ni Srbija ni RS neće intervenisati. Da li je u pitanju dogovor sa Slobodanom Miloševićem, o čemu se naveliko špekuliše, ili običan strah od mogućih posledica pošto se i onda pretpostavljalo da nije u pitanju Hrvatska, nego da iza svega stoje SAD. Bilo kako bilo, zločinački Bljesak Hrvatske, ostaje i kao jedna ružna uspomena i mrlja na srpskoj istoriji, kada Srbi zbog nekih razloga nisu hteli ili nisu smeli vojno da pomognu svojoj ugroženoj braći. Takav slučaj u budućnosti ne bi smeo da se ponovi i zato Srbi Bljesak ne smeju da zaborave.

OPASNOSTI OD NOVIH BLjESAKA
Danas, dok drže pompezne proslave pobede u zločinačkoj vojnoj akciji Bljesak, Hrvati proterane i pobijene Srbe iz Zapadne Slavonije zovu agresorima. Agresorima zovu ljude koji su samo branili svoja sela u kojima su vekovima živeli. Etničko čišćenje bezobrazno zovu „manje demografske promene“ i „manje etničke promene“, i na svakoj sličnoj manifestaciji tvrde kako oni nemaju ništa sa egzodusom Srba i da oni to nisu planirali. Ono što zabrinjava jeste sledeća poruka koja se šalje sa ovakvih „komemoracija“ u vezi sa Bljeskom: „Taj osećaj ponosa moramo preneti na svoju decu“.

Sve ovo Srbi moraju dobro da upamte kako u nekim budućim političkim i diplomatskim igrama ponovo ne bi bili prevareni i nasamareni. Zbog svega što su doživeli, posebna rezerva mora da postoji prema SAD, pa i prema nekim međunarodnim institucijama kao što su UN, a koje itekako mogu biti zloupotrebljene.

Da Bljesak nije prošlost, nego da i ubuduće može nanositi zlo interesima Srba i Srbije, jasno govori jedan primer. Mnogi od američkih oficira koji su učestovali u izradi plana operacije, u obuci hrvatskih oficira i realizaciji operacije na terenu, danas su na značajnim funkcijama u politici i oružanim snagama SAD. Tako je Ričard Herik, koji je za vreme Bljeska kao američki vojni izaslanik sedeo u štabu Gojka Šuška, sada general koji koordinira rad američkih obaveštajnih službi za Aziju i Daleki Istok. Taj čovek ima šansu da sutra bude šef CIA ili neke druge američke službe, a nikom ne treba objašnjavati šta to znači. Ne verujem da nam američke ličnosti koje su direktono učestvovale u Bljesku nekad mogu biti naklonjene, bez obzira na svu njihovu često potenciranu profesionalnost.

Američka ambasada je bila veoma aktivna za vreme izbora u Srbiji – do nepristojnosti. Sada je već očito da rade na okupljanju opozicije i rušenju Vučića. Svojim jakim uticajem spajaju u isti front nespojivo. Nije sad bitno ko je od nas za Vučića, a ko je protiv, nego kakve će biti posledice. Ne verujem da će sa ovolikim procentom na izborima moći da sruše Vučića kroz parlament, alternativa je ulica i haos. Da li nam stvarno to treba? Da li je to rešenje za međusrpske nesporazume? Obojene revolucije su američki izum. Da li je to rešenje za nas? Da li nam oni žele dobro ili nam vežu oči i usmeravaju nas u provaliju, govori i ova kratka analiza zločinačke operacije Bljesak.

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

Naručeno ubistvo zbog „Bljeska“

Vojna tajna

21 godina bez kazne za ubijene Srbe u „Bljesku“