Чедомир Антић: О природи сукоба из 1918. године

Зашто је баш током неколико претходних година власт у Црној Гори толико снажно и са много неразумне страсти почела да критикује ступање Црне Горе у састав уједињене српске и нешто касније југословенске државе?

Понекад ми се учини да је 1918. уствари била пре две или три године. Као да четврт века касније није наступио Други светски рат у коме су црногорски сепаратисти практично нестали пред два југословенска, у суштини српска покрета.

Како то да после 1945. однос према уједињењу из 1918. никада није био тако негативан као данас? Да ли је могуће да они који су блискост са Србијом потврђивали више пута током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година.

Управо они који су деведесетих прихватили заједништво са Србијом и по цену међународних санкција и рата, који су два пута – 1992. и 2003. гласали за какво-такво државно заједништво са Србијом…

После сукоба са политичким родитељима из Србије 1997. године, када су их подржали српска опозиција у Црној Гори и демократска опозиција у Србији; референдума из 2006. – када су добили нему потпору од званичне Србије и доношења Устава из 2007. године, када их је подржала опозиција на основу обећања да ће народима новонастале државе омогућити равноправност…

Данас заузимају овако неправедан, искључив и у суштини шовинистички став.

Да ли је реч о истрошености једног исквареног режима који осим сукоба и мржње ништа више не може да понуди? Да ли режим ДПС-а и трабаната мисли да може да глуми радикалну и фанатичну периферију Северноатлантског савеза и одигра улогу некаквих политичких талибана једног сукоба за који би из својих властољубивих разлога желели да буде нови Хладни рат?

А можда је у питању идентитетска криза? Градња нове нације не иде лако. Већине су тесне. Народ, какав је – да је, колико год подељен, није баш толико наиван да увек подлегне сличним лажима. Зато им је неопходна мржња.

Годишњице великих догађаја из Првог светског рата служе им како би ширили некакав чудан, стотину година одложени пострауматски синдром. У тој својој делузији Ђукановић и његови саучесници покушавају да изобличе стварност.

Чудно је да се не досете како су о седамдесетој годишњици стварања југословенске државе критиковали телевизије у Загребу и Љубљани зато што не желе да емитују документарни филм „Југославија по вољи народа“. Занимљиво је како су тада, имали сличнији став аутентичним зеленашима. Оно што данас говоре уствари одговара уверењима и вредностима хрватских усташа из времена док су само говорили.

Да ли су икада прочитали следећи цитат?

„Црна Гора наша Отаџбина, од назад 600 година бранила [је] и чувала лучу српске слободе…

Ваш [србијански] долазак поздравили смо са великим ентузијазмом мислећи да ви долазите као што долази брат брату, па да се братски руку за руку грлимо и љубимо и да тако загрљени уђемо у нашу велику Југославију… Ви сте дошли неискрени ! Ви сте нам донели Јудине сребрњаке, да за њих купите милу нам Црну Гору и да је као прћију предате краљу Карађорђевићу…“

Ово је писмо које је један од вођа зеленаша у Ријеци Црнојевића послаокоманданту једне јединице српске војске. Овде нема ни речи о две нације, ни спомена наводних прогона које спроводе српска и француска војска, нема речи ни о династији Петровића-Његоша.

Не ради се ту ни о освајању нити о анексији. То је био грађански рат. Да додам, за пост-пост трауматизоване глисераше из ДПС-а, у међувремену Црна Гора је уз помоћ Срба и Србије добила назад своју самосталност у југословенској федерацији, а касније и независност.

Кад је већ реч о „прћији“ (тј. миразу). Зашто не спомену и мисао коју је изрекао легитимно свргнути краљ Никола када је дознао за Божићни устанак. „Црна Гора неће отићи без прћије.“ Значи ли то да је реч била само о цени уједињења?

Рекао је то владар који се кумио и ородио са Обреновићима и Карађорђевићима, видео себе на престолу уједињене Србије, али је, пише биограф Илије Гарашанина Дејвид Мекензи шездесетих година 19. века био спреман да се одрекне престола у корист српског кнеза Михаила. Разуме се, не без „прћије“ – извесне своте у новцу и једног дворца у Француској.

Зашто критичари Подгоричке скупштине не кажу да је избеглих Црногораца, које је финансирала страна држава жељна да отме Црној Гори приморје и независност, давне 1919. било не много више него Бокеља који су били добровољци у Српској војсци.

Зашто не спомену оно што износи познати хрватски историчар и велики националиста Иво Банац – да је велика већина гардског и школованог становништва 1918. била за укључивање Црне Горе у састав Србије? Зашто не наведу чињеницу да је само на Цетињу број оних који нису изашли на изборе за Велику народну скупштину био виши од 50%.

Ако им смета то уједињење са Србијом, које је убрзо прерасло у уједињење у југословенскудржаву, како им не смета много мање демократичан процес стварања савремене црногорске републике?

Велика питања за мале политичаре.

Аутор: Чедоми Антић

Извор: Напредни клуб

Везане вијести:

„Ударили“ на претке

МИЛОГОРЦИ НАСТАВЉАЈУ РАТ ПРОТИВ СРБА: У Црној Гори се снима серија о српским окупаторима

Годишњица Мојковачке битке: Они су пали да би Србија и Црна Гора живјеле