Čedomir Antić: Genocidi i inkvizicije

Konačno je i Srbija postala civilizovana zemlja. Ne bi nikada, da prosvećeni Tomislav Nikolić i čestiti Aleksandar Vučić nisu, konačno, prvi u Evropi, pradavne 2008. spoznali istinu i primili hrišćanstvo.

Istina, oni su prvi u Srbiji i među prvima u Evropi razumeli potrebnu modernizacije, evropeizacije, liberalizacije, industrializacije i, konačno, denacifikacije. Posle njih su došli Šuman, Mone i Milo Đukanović.

Piše: Čedomir Antić

Velike su muke imali sa svetom koji ih ne razume. Ipak, uspeli su… U Srbiji su do pojave Sv. Tomasa Studenta i prepodobnog oca Aleksandra Stolpnika preovadavale budaletine koje su pod stare dane mesto referenta u opštini menjale za funkciju četničkog vojvode, manijaci koji su pretili da će za jednog poginulog srpskog vojnika ubiti stotinu neprijatelja… Sada je drugačije.

Mlada i vrlo nevidiljiva ministarka pravde predložila je čitav set zakona. U jednom od njih stoji da će u Srbiji biti kažnjavan svako onaj ko poriče genocid. Opozicija je jedva primetila ovu važnu tačku, koja je valjda uslov da i mi postanemo civilizovani kao onaj koji se posvetio kao student i drugi koji je, na visini stuba na kome se osamio zajedno sa svojom vladom, spoznao premudrost i svetlost sa briselske gore. Prema predlogu ovog važnog zakona svako onaj ko opovrgava da je negde izvršen zločin genocida može biti kažnjen višegodišnjom kaznom zatvora. Govori se i o pet godina robije. Kao i uvek kada podle i nečasne osobe uvode neke zakone i ovog puta nije samo namera prikrivana od građana.

Vlast se nadala da će izbeći širu raspravu, tako što je jednim članom relativizovana revolucija ponovnog uvođenja verbalnog delikta u naše zakonodavstvo. Naime, kažnjavaće negiranje presuda međunarodnog suda koji je do sada sudio samo za zločine počinjene u Kongu. Ovaj sud je međutim sve manje legitiman (ne priznaju ga ni SAD ni Ruska Federacija), a za razliku od Haškog tribunala nisu ga osnovale Ujedinjene nacije. Zato, u okolnostima ozakonjenjaovog delikta, svi oni koji opovrgavaju pristrasne presude iz Haga ili pak odluke hrvatskih ili muslimanskih (pošto je sud za ratne zločine u Sarajevu odavno monopolizovala Stranka demokratske akcije) sudova iz Bosne i Hercegovine, mogli bi da dobiju stigmu da „opravdaju Holokaust i negiraju genocid“. Da budu osuđeni na dovoljno dugu kaznu zatvora da izgube radno mesto i budu oterani na marginu društva.

Na drugoj strani, i srpski narod je stradao u ratovima. U oblasti Srebrenice i Bratunca tokom rata je ubijeno oko 3.000 građana srpske nacionalnosti. Za njihovo stradanje niko nije osuđen pred Haškim ni sudovima Bosne i Hercegovine. Naser Orić za koga svedok Bošnjak kaže da je nabio nož trudnici u stomak, a sudiji u oči, oslobođen je po drugim optužbama u Hagu, a trenutno mu za ovo sude pred sudom u Sarajevu. Uoči prvog ročišta ispred sudnice su ga čekale članice udruženja „Majke Srebrenice“. Razumem bol svih koji su u ratu izgubili najbliže.

Shvatam veličinu najmasovnijeg zločina u ratu u Bosni. Ipak, ne razum kako neko može da grli i ljubi čoveka koji je znao da bude hrabar kada su mrcvarene srpske žene, ali je na vreme pobegao i ostavio svoje vojnike zloj sudbini. To ostaje bošnjačkom narodu. Deca njegovih vođa nisu ginula u ratu u kome su narodnu patnju videle kao resurs. A šta je sa Sarajevom, gde su Srbi u bošnjačkim i srpskim delovima grada ukupno uzevši više stradali od Bošnjaka? Šta reći o Hrvatskoj, koja i danas živi u traumi jedinog rata u kome su (istina uz pomoć Sjedinjenih Država i Nemačke) pobedili dvadesetostruko malobrojnije Krajišnike? Pa Srbi iz Hrvatske su činili 15% stanovništva (zajedno sa Jugoslovenima) i 30% žrtava. Kakvi su onda oni agresori i genocidni narod.

Šta da kažemo o Drugom svestkom ratu? Za hrvatskog istoričara Ivu Goldštajna Dragoljub Mihailović je osuđen na smrt zbog „genocida nad Bošnjacima, Hrvatima i Albancima…“ Na stranu što je to činjenično najnetačnija rečenica u hrvatskoj istoriografiji (pošto autor nije čitao presudi Mihailoviću već ju je pomešao sa optužnicom protiv Slobodana Miloševića), činjenica je da je prema procenama samog ovog autora na teritoriji današnje Hrvatske (NDH se prostirala i u Bosni, Hercegovini i Sremu) stradalo 350.000 Srba od kojih velika većina od strane ustaša, dok je od četnika na istom prostoru stradalo oko 1.500 građana među kojima dve trećine Srba.

Šta ćemo sa činjenicom da pogibiju najmanje pola miliona civila Srba na prostoru Nezavisne Države Hrvatske, među kojima desetine hiljada dece, ni eksperti Haškog tribunala ne smatraju genocidom? Kako će gospođica Nela Kuburović, evropska ministarska srpske vlade, da reaguje na bizarnu vest da su profesori Beogradskog univerziteta dali nagradu nemačkom istoričaru za knjigu u kojoj dokazuje da ustaše – partijska vojska NDH, države sa rasističkim zakonima i koncentracionim logorima – nisu izvršile genocid nad Srbima?

Izvor: Napredni Klub