Busije proslavile slavu: Ako zaboraviš odakle si, nećeš znati ni ko si

Busije obeležile dve decenije od nastanka najvećeg prognaničkog naselja u Srbiji i proslavile slavu. Ovde se skućilo 2.000 prognanih krajiških porodica

Seme i uspomene, ikone i slave, grumen zavičajne zemlje, kamen iz temelja nekadašnjeg doma, preneli su prognani Krajišnici u Busije, nadomak Beograda, na golu ledinu između Batajnice i Ugrinovaca. Pre dve decenije udarili su prve temelje Tomići iz Virovitice, Bradonjići iz Podravske Slatine, Nikolići iz Kistanja. Sledili su ih i drugi krajiški domaćini iz Like, Dalmacije, sa Korduna i Banije.

Na nekadašnjim golim ledinama niklo je najveće naselje prognanika iz Hrvatske, upisanih u listu izgona, od devedesetih do konačnog progona u „Oluji“, leta 1995. godine. Busije danas imaju više od sedam hiljada duša, imaju novu crkvu posvećenu Ćirilu i Metodiju, svake godine ovde se rodi dece za čitav razred, pod krovom je i nova osnovna škola i vrtić. Republika, Grad, zemljaci u rasejanju… jednom rečju, svi pomažu da ovo naselje ima sve uslove za normalno funkcionisanje.

Busije su danas obeležile dan kada su se prvi Krajišnici ubokorili u blagorodnoj sremskoj ravnici. Obeležili su i svoju hramovnu slavu Ćirilo i Metodije, dan u kom se slilo više hiljada ljudi sa istom, prognaničkom sudbinom. Doputovali su, nevoljom rasejani Krajišnici, sa svih meridijana, željni zavičajne pesme i priče, zagrljaja i sećanja na ognjište sa koga im, danas, ispostavljaju račune da sami plate rušiteljima razrušenih kuća – raščišćavanje. Bio je ovo dan u kom su potekle suze i za grobovima i za domovima.

– Mi smo doputovali iz Teksasa – govori nam Radojka Milanović. – Naša je adresa Zrmanja kod Knina. Sedamnaest godina je moja porodica u Americi. I da smo tamo sto godina više, mi smo Kninjani. Srbi, Krajišnici.

POMOĆ SA SVIH STRANA

Busije imaju ambulantu, fiksnu telefoniju, kablovsku TV mrežu, instalaciju za gas i aktivnu malu privredu. Prota Milorad Nikšić veruje da Busije imaju budućnost. Kaže nam da su svi koji su mogli pomogli Busijama, od Opštine Zemun, Grada Beograda, Republike, ali, pomoć je stizala i sa drugih strana, od donatora i Srba u rasejanju.

Suza u kraju oka. Radojka Milanović pali sveće u novoj crkvi, u Busijama, posvećenoj svecima Ćirilu i Metodiju. Odnekud kiša, ovdašnji domaćini kažu nam da pada svake godine na ovaj dan.

– Bili smo u Zrmanji. Šta smo videli? Ruševine naše nekadašnje imovine. Teško je… Teško mi je da to objasnim. Bili smo domaćini… Za utehu je, da vam kažem, da su se ovi, ovde naši ljudi, u Busijama skućili. Tu je deo naše familije. I, imamo gde da dođemo.

Miloš Končarević iz Karina Donjeg, nekadašnja srpska Dalmacija, skućio se u Banatskom Novom Selu, prvi put dolazi u Busije. Ne krije emocije.

– Žalostan sam, jer su nam zemlju ispod nogu izvukli, a ti gledaš, nemoćan da je vratiš – govori nam.

– Posle ti uzmu i Kosovo, a ti si nemoćan da se odupreš – dodaje Nenad Šuša iz Kistanja i pita: – Sećate li se vi one naše pesme „Dalmacijo da ti nije Knina, ne bi znala da imaš Srbina… „. E, ja se sećam. Da su tu pesmu znali oni koji su o našoj sudbini odlučivali, pre dve decenije, mi bismo se, danas, u Kninu okupili.

Ispred spomenika u Busijama – nove generacije Krajišnika. Dečaci čitaju poruku u mermeru, posvećenu Krajišnicima, koji su živote žrtvovali za svoju Krajinu.

– Nas roditelji uče da ne zaboravimo odakle smo. Govore nam: ako zaboravite odakle ste, nećete ni znati ko ste – kazuju dečaci.

Prepliću se sudbine prognanika pristiglih odasvud. Svako ima nekog svog u Busijama. Ovo prognaničko naselje, najveće u Srbiji, biblijska je priča o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj, koja je etnički počistila više od dve stotine hiljada ljudi, od početka devedesetih, do „Oluje“ i posle nje.

– Palim sveću za jedinca, Dragana. Sin moj, imao je trideset godina. Nas izvukao iz „Oluje“, ali su ga vratili, kao, da brani Krajinu. Trinaest godina tragala sam da mu kosti nađem. Sahranila sam, to što su mi vratili, u Rumi, to je danas naša adresa. A gde ću drugde, do u Srbiji da ga sahranim, ja, njegova crna majka, u crnini do groba – govori Milica Janić, prognanik iz Pivnice kod Virovitice.

I, kako je dan odmicao u Busijama, danas, pesme zavičajne nisu ublažile suze Krajišnika. U liturgiji, u kasnim popodnevnim satima, koju je služio vladika sremski, Vasilije, suze su, čini se, našle malčice utočišta.

ŠKOLA POD KROVOM

Nada izbegličkog naselja Busije je u novom vrtiću i školi, koji su već pod krovom. U školi će, najverovatnije od septembra, započeti školsku godinu osnovci iz ovog naselja, čemu se u Busijama nadaju, kako deca ovdašnjih domaćina ne bi morala da putuju do Batajnice ili Zemuna.

Panorama naselja kraj Beograda

Autor: Milena Marković

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Krajina još živi u Busijama: Reporteri „Blica“ sa Srbima …

U poseti meštanima Busija: Lozu im primila sremska ravnica …