Budni sanjamo zavičaj!!

Mr Mile Dakić, istoričar i pisac, predsednik Udruženja prognanih Srba iz Hrvatske, govori o srpskom pogromu, beznadežnom polažaju naših sunarodnika u matici i svom stvaralaštvu

Budni sanjamo zavičaj!!

U Hrvatskoj u nedavnom ratu potpuno je uništeno 87 pravoslavnih crkava, a 195 je oštećeno, porušeno 45 parohijskih domova, dok ih je 57 u ruiniranom stanju. Drugi svetski rat i komunistička vlast zadali su Pravoslavlju još veće udarce. Prošle godine preko 28.000 Srba zatražilo je promenu imena i prezimena, naravno, u katolička, hrvatska – mr kaže Mile Dakić

Mr Mile Dakić jedan je od malobrojnih stvaralaca, pisaca, pesnika, čija dragocena, autentična dela, u pravoj meri, nisu poznata javnosti. Ovaj istoričar, a prognanik i predstavnik Srba iz Hrvatske sličnih sudbina, govori o svojim knjigama, potresnim sudbinama naših sunarodnika, koji su po ko zna koji put, doživeli golgotu u Hrvatskoj. Naravno, Dakić iz svog ugla sagledava svu tu tragiku, uz put, verno je beležeći. Upozorava na beznadežan položaj unesrećenih porodica, koje su poput mnogih, ovde zaboravljene od svih. Što je najtragičnije, od svoje države Srbije!

Na čelu ste Udruženja za pomoć izbeglih i prognanih iz Hrvatske više od 10 godina. Kako funkcionišete i da li vas, i ko pomaže?

– Šta reći o nemaštini, jadu. Nekad smo kao Udruženje bili priznati, po- magani. Imali smo pristojne kancelari- je u „Beograđanki“. Posle otobarskih promena „udariše“ nam stanarinu od (tada) 1000 nemačkih maraka. Bili smo prisiljeni da se preselimo u Lomi- nu ulicu. Ovde smo otvorili kompjuter- sku školu za izbeglice. Da nije bilo povremene pomoći Katoličke crkve ne bi nikada proradila. I to je stalo pre 6 godina. Država Srbija nas nikada di- rektno nije pomagala. Volonteri smo za čitav prošli period. Muku mučimo da prikupimo sredstva za stanarinu i telefon za proteklih 7 meseci. Za 2007. godinu je u budžetu Srbije osi- gurano 8 miliona dinara, a tim sred- stvima raspolaže Komesarijat. Ostala su neiskorišćena. Nije mi jasno zašto o nama niko ne brine. Ispada, da je državna politika, pa i Komesarijata protiv nas. Srbija neće da pokrene problem primene međudržavnih i međunarodnih ugovora o nama. Samo da se to ostvari za nas uboge i napuštene, bilo bi mnogo manje problema. Radi se, naime, o Sporazumu između SRJ i Hrvatske iz 1996., Sporazumu o sukcesiji iz 2001. i Sarajevskoj deklaraciji 2001. godine. Potpisano je i ratifikovano. A, sve – „mrtvo slovo“ na papiru. Ne znam zašto Srbija ćuti, zbog čega Komesarijat drži prazne stanove izgrađene za nas izbeglice, pre više od pet godina. Danas prognani u Srbiji plaćaju oko 10 miliona evra mesečne stanarine (to je nepoznanica u svetu), a Komesarijat plaća „Infostanu“ za neuseljene izbegličke stanove. Samo u Beogradu je 28 praznih stanova. Ne postoje reči kojim bih mogao da etiketoram takav stav zvanične politike prema svome narodu, paćenicima u svojoj zemlji, a još u stanju egzodusa.

Od čega živite i kako se snalazite?

– Prema podacima Direkcije za inostrano penziono osiguranje Srbije, više od 20.000 penzija iz Hrvatske nije rešeno. Dobio sam hrvatsku penziju posle više godina zauzimanja OEBS-a za moj slučaj. Penzija mi je toliko mizerna, da njen iznos ne bih pominjao. Međutim, ima porodica, pogotovo u izbegličkim centrima koji su na rubu egzistencije, godinama. Da li se iko zapitao kako je njima? Na hiljade je intelektualaca, koji nemaju posao. Arhitekte, inženjeri, profesori, pravnici ovde kopaju, zidaju, fizikališu, da bi preživeli.

Koliko se Srba vratilo u Hrvatsku posle prohujalog pogroma ?

– To niko ne zna osim Republike Hrvatske – državna tajna. Nema popisa i analiza. Za Hrvatsku su se „vratili“ svi koji su uzeli njena dokumenta, pa i ja koji još nisam bio tamo. Kažu da sam srećan, jer nisam video tamošnji srpski jad i propast. Hrvatska tvrdi da se vratilo oko 130.000 naših sunarodnika. Kamo sreće!! Drugi, opet, kažu da se na ognjišta povratilo 60.000, a mi u Udruženju mislimo da je realna statistika – 25.000 povratnika. Proces etničkog čišćenja traje. Ali, koga to interesuje?! To je za mnoge prošlo vreme.

Ima li, ipak, nade za povratak srpskog naroda?

– Svako „nevreme“ mora da prođe. To nas hrabri, daje nam nadu. Menjaju se ubrzano globalni odnosi u svetu. Alternative su povratak na poštovanje međunarodnog prava, ili na samouništenje. Tako politika progona i genocida prema srpskom narodu mora stati, ili će se izroditi sveopšti haos velikih razmera. Samo je srpskom narodu u Hrvatskoj na razvalinama druge Jugoslavije nasiljem oduzeta konstitutivost sticana i stečena žrtvama kroz vekove. Svi zatvaraju oči, pa i majka Srbija. Takva otuđenja moraju doživeti slom. Nadam se nekom vremenu, kada će svi zažaliti, što su nasiljem, oganj mržnje ubacili u tuđe kuće, stanove, dvorišta i zavičaje.

Koliko je pravoslavnih crkava i manastira porušeno u nedavnom ratu, a koliko je obnovljeno?

– Prema objavljenim podacima pokojnog dr Slobodana Mileusnića u knjizi: „Duhovni genocid 1991-1995-1998“ izdanje Muzeja SPC, u Hrvatskoj je potpuno uništeno 87 pravoslavnih crkava, a 195 je oštećeno, porušeno 45 parohijskih domova, a 57 ih je u ruiniranom stanju. Drugi svetski rat i komunistička vlast zadali su još veće udarce Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ustaški režim fizički, a komunistički duhovno i fizički. Pravoslavne crkve u Drugom svetskom ratu bila su mesta masovnih ubistava srpskih civila, kao što je to bilo: u Glini, Vojniću i Sadilovcu. Na ovim svetim mestima usmrćeno je 2.327 srpske nejači, među kojima 153 mališana.

Raspolažete svakako relevantnim podacima koliko je Srba u pomenutom ratu stradalo, a koliko proterano iz Hrvatske?

– Tri godine u Vladi RSK bio sam predsednik Komisije za ratne i zločine genocida. Sačuvao sam svoj „Ratni dnevnik“, kojeg ću, dođu li bolja vremena, objaviti. Knjiga od oko 800 stranica. U njoj je zapisano šta se svakodnevno dešavalo, kako smo kopnili i nestajali. Svojevrsna dokumentacija o ubistvima. I u ovom ratu se dokazao, kao istinit, zapis srpskog intelektualca Veljka Koraća 1944. godine: „U ovom prokletom ratu iza svačijih stopa kaplje krv“. Ta rečenica bila je dovoljna da Partija ubije ovog srpskog intelektualca koji je onako mlađašan, a uman, govorio pet svetskih jezika. U svom Dnevniku on tuguje i plaši se da saveznici u Rimu 1943. ne bombarduju dela velikih italijanskih umetnika!! Nije on streljan po presudi. Optužen je, zamislite, za saradnju sa Gestapom. I zaklan. Učinili su to Srbi po diktatu drugih. Sada se računi naplaćuju nedužnima i nevinima. Definitivnih podataka srpskih gubitaka nedavne ratne oluje još nema. Oni su približno istraženi. Pominje se „cifra“ oko 7.000 ubijenih. Prema popisu izbeglica u Srbiji i Crnoj Gori iz Hrvatske je proterano u obe republike preko 405.000 naših sunarodnika, od kojih je 141.887 nevoljnika iz hrvatskih gradova. Šteta što su Srbi napustili svoju tradiciju brojenja mrtvih!! Tragedija je i paradoks, što je realnost takva da u svetu nestaju oni narodi čiji su nacionalna ideja, vodilja, vođstvo i inteligencija, oslobođeni mržnje prema drugima. Po tome se mi Srbi ne uklapamo u savremene tokove.

Kako komentarišete osnivanje Pravoslavne gimnazije u Zagrebu?

– To je samo „naručeni dekor“ za svet i Evropsku uniju. Licemerje. Da se vidi, koliko je Hrhatska odmakla u „pozitivnom smislu“ u demokratskim promenama. Mišolovka za neupućene i naivne. Pravo pitanje bi bila za hrvatske, pa ako hoćete, i evropske političare: „zašto je do sada u Hrvatskoj oko 28.000 Srba zatražilo promenu imena i prezimena, naravno, u katolička? Zašto se srpskom narodu ne vraćaju kroz vekove stečena prava? Zašto su u srpskim krajevima na udaru promene hiljada toponima o čemu piše prof. dr Svetozar Livada? Zašto se Srbi ne vraćaju? Da li postoje i koje su prepreke, ili je to „divlji narod koji neće svojoj kući“!?

Ko ima moralno pravo od srpskih političara da se „izvinjava“, za, pre svega, nama nametnuti rat?

– Ne mogu se izvinjavati za ono što nisam učinio. Ne razumem one koji to čine. Osim toga nijedno izvinjenje ne može sakriti učinjeni zločin. To je trajni beleg užasa, ma ko da ga je počinio. Imalo bi smisla da se zločinci nekako izvinjavaju svojim žrtvama. A, to je vidite i sami kroz istoriju, nemoguće. Vili Brant se nije izvinjavao, nego poklonio senama ubijenih. Ko god misli da je vreme za pokajanje, da je kriv – neka to radi. Ali, ne zbog ličnih političkih ambicija. To je krajnje licemerje. Na području NDH je ubijeno preko milion Srba, a u proteklom ratu je usmrćeno i proterano približno oko pola miliona naše nejači. Ima li razlike između trajnog progonstva i ubistva? Niko se ne izvinjava od počinilaca, već uporno slavi dan masovnog izgona.

Da li ste upoznati s činjenicom da je srpska dijaspora u Francuskoj uz pomoć svojih prijatelja Jermena, Rusa i Grka pokrenula inicijativu za priznanje genocida kojeg je ustaška NDH učinila srpskom narodu za vreme Drugog svetskog rata?

– Sve ovo zavisi od nas samih i naših prijatelja. Mira neće biti dok istina ne uđe u svaku kuću i svačije dvorište, ma koliko ona bila teška. Nad Srbima u Hrvatskoj izvršen je u Drugom svetskom ratu klasičan genocid. „Neko“ – kao da je gledao u Rezoluciju Generalne skupštine UN iz 1948. godine br. 260 kojom je usvojena Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Kao da su se ustaše „striktno pridržavale“, kako da na „najefikasniji“ način počine genocid. Opis pojma genocida srpski narod u Hrvatskoj osetio je na svojoj koži. Decenijama se uporno ćuti o tome. Zar nije genocid, između ostalog, ubiti u Jasenovcu samo 19.432 dece s područja Kozare? Šta je proterivanje pola miliona Srba iz Hrvatske u prohujalom ratu i korenito zatiranje njihovih zavičaja i ognjišta? Baciti u kraške jame Jadovna na Velebitu nekoliko desetina hiljada Srba, pa onda tvrditi da nije genocid. To je užas u ljudskim glavama i dušama. Kao devetogodišnji dečak gledao sam 195 ubijenih žena i dece u Petrovoj gori. Kažu mi da to nije genocid. Ne boje se ni Boga, ni ljudi. Srbi se moraju obožiti, da bi shvatili dubine provalija koje nas vrebaju. Ako ne progovorimo mi, svesni i dobronamerni, humani i odgovorni pred istorijom, istinom i budućim generacijama, progovoriće neko drugi na način koji niko normalan ne priželjkuje. Odgađanje zla za nerođene i nevine. Zločini su nešto mrsko i neljudsko. Oni zamagljuju ljudski um. Urušavaju nadu u svetliju budućnost čovečanstva. Moramo da shvatimo, da se jednim ubistvom nikada ne ubija samo jedan čovek.

Kako procenjujete sadašnji položaj srpskog naroda u Hrvatskoj?

– To je tabu tema svugde, pa i u Srbiji. Apsurda li!! Srbija se ponosi svojim naučnicima Nikolom Teslom i Milutinom Milankovićem. Niko ne vidi da su njihovi zavičaji pusti, bez srpskog roda. Ako se reka odrekne svojih pritoka i ona usahnjuje, nestaje. Hrvatska je zacrtala u svojoj političkoj i državničkoj strategiji da srpski narod mora da nestane ili se pretopiti. Niko ne postavlja pitanje: šta se to desilo s donedavno ravnopravnim narodom u Hrvatskoj? Izgon Srba iz hrvatskih gradova, gde rata nije bilo, svedoči o suštini proteklog rata. Proterana je naša inteligencija. To je težak udarac. Ne može se zamisliti ni jedan narod bez nacionalne – kulturne, obrazovne, naučne avangarde. O sadašnjem tragičnom, za sve nas, pogubnom stanju navodim nedavno objavljeni šokantan podatak da je 2007. godine u Hrvatskoj preko 28.000 Srba zatražilo promenu imena i prezimena, naravno, u katolička, hrvatska.

Pišete knjige o istoriji srpskog naroda, pripovetke i pesme, potresna svedočanstva o stradanju srpskog pravoslavnog naroda u Hrvatskoj.

– Punih 40 godina stvaram. Prvu knjigu sam objavio 1967. Te godine sam putovao u Rusiju kao postdiplomac Instituta Pravnog fakulteta u Zagrebu. Kad sam se vratio dočekan sam s velikim optužbama opštinskog rukovodstva u Vojniću. Nosili su moju knjigu: „Petrova mi gora mati“ i govorili da sam dolijao. Da, pišem o ustaškim zločinima, raspirujem mržnju, da je na koricama srpska zastava, za koju nisu znali da je kreacija poznatog hrvatskog slikara Borisa Dogana. Opštinski komitet za Vojnić doneo je odluku da se „ograđuje“ od moje knjige. Sve su to, nažalost, bili moji sunarodnici primitivnog soja, nepismeni, forsirani od hrvatskog rukovodstva u čisto srpskim krajevima, kakav je bio Vojnić. Usledile su pozitivne kritike u novinama. Led je probijen. Više nisam imao velikih problema, osim stalnih finansijskih kontrola i traženja grešaka u Memorijalnom parku „Petrova gora“, gde sam 28 godina bio direktor. Znao sam napisati i ponešto preko volje, da bih „progurao“ istinu o svom narodu. Morao sam se snalaziti da bi javnost saznala za ispovest ubijene Mile Džodan u ustaškim zločinima, kako su klali nju, njenu 11-godišnju ćerku i mnoge drugih…

Objavljujete pripovetke i pesme!

– Najviše sam objavio u novinama u vreme proteklog krvavog, prljavog rata. Pisao sam o izdaji, pohodima na Sr- biju, o otuđenim ljudima u ratu, o biv- šim sokolima – generalima, o zaviča- ju, svojim najbližima, ali i o ljubavnim zanosima. Sada je u štampi zbirka pod naslovom: „Lomače“. Objavio sam do sada 28 priča o autentičnim likovima i događajima iz mog zavičaja. Knjiga iz 2007. „Bol u prsima“, dobila je visoko priznanje Akademije „Ivo Andrić“. Pa, priča: „Sveta Petka u pla- menu“. I zbog nje sam imao problema od lokalnog hrvatskog rukovodstva. Ona je istinita i tragična. Otkrio sam da je glavni zapovednik ubijanja i pa- ljenja Srba u pravoslavnoj crkvi Sveta Petka, ustaša Latković. Posle rata je bio jedan od čelnih ljudi u firmi „Đuro Đaković“ u Slavonskom Brodu. Pozva- li su me u UDB-u i naredili da se ne mešam u „njihov posao“, te me još ubeđivali da je on – krvnik Latković „odradio“ vrlo korisne stvari za državu posle rata.

Koju biste pripovetku izdvojili kao najpotresnije svedočanstvo?

– Mislim da je to „Bastaja“, u kojoj su satkane sve naše tragedije, sudbine, zablude, nade, naivnosti. Svakako da su tu i: „Sveta Petka u plamenu“, “ Hrvat na srpskom numeru“, „Žuti mravi“, „Ljubica“ i „Kruška Ilije mitraljesca“. U sam vrh tragičnih sudbina spadaju i neobjavljene: „Majka Mila Džodan“ i „Svedok“.

Da li je ponešto iz vašeg spisateljstva autobiografskog karaktera?

– Autobiografskog ima i u pričama: „Ljubica“. To mi je sestra, pa „Dragana“, moja ćerka u pripovetci „Hrvat na srpskom numeru“ opisana je jeziva sudbina ženine majke, u priči „Đedov mlin“, deda Ilija je otac moje majke Dragice, i njegova tragedija. Tu je i „Školski drug“ i „Sedok“, zatim, pripovetka „Prodajem kuću“. Ove neobjavljene potpuno su autobiografske.

Iz vaših pripovedaka izvire tuga za rodnim krajem. Šta za vas znači zavičaj?

– Učili su nas komunistički ideolozi da pravi ljudi – proleteri nemaju otadžbine, zavičaja. Bože, kakva zabluda? Mislim da je gubitak zavičaja jedan od najvećih nesreća za svakog čoveka. Sve se može nekako pokriti koprenom zaborava, ali ne i otimanje zavičaja. On je deo mene, mog bića, mladosti i celokupnog pamćenja. Proterati nasilno bilo koga iz svog gnezda prvorazredni je zločin. Tipičan je oblik genocida. Progonom su nas iščašili iz prošlosti i oduzeli nam nadu u budućnost. Zavičaji su neprekidno u nama. Nema noći kada nisam tamo. I budni sanjamo zavičaj. Bolan teret kojeg ne skidam sa sebe.

Kako na vašu književnost gleda aktuelna vlast u Hrvatskoj?

– Bolje je da me pitate kako na nju gledaju Srbi u strukturama hrvatske vlasti. Pokušao sam da uspostavim kontakte, da ponešto objavim u srpskim glasilima, ali ništa od toga. Komentar je, priznaćete, suvišan. Ovo nije odnos samo prema meni.

Ima li interesovanja za prevod vaših dela na druge jezike?

– Do sada je jedna knjiga prevedena na engleski jezik: „Srpska Krajina, istorijski temelji i nastanak“, objavljena 1994. godine Teško je iz izbegličke čamotinje i podstanarstva u Beogradu, više od 12 leta, baviti se nekim marketingom u inostranstvu, pogotovo, ako je reč o nacionalno-patriotskom štivu, koje je čak i u samoj Srbiji na najnižoj lestvici vrednovanja. Ko ovde još ceni patriotske pisce, pesnike? Mi smo prevaziđena „stavka“.

Biljana Živković

IZDAJA

Sve izdaja do izdaje
neko sramno vrijeme teče
izdajničko doba traje

narod trpi mrtve prti
svuda uz nas smrt do smrti
spominju se trule vođe
korupcija i Armija
tajne slile i stihija

Nema cilja sve se klima
neko mućka životima
smije nam se zla sudbina

Jedan narod a tri vlade
sve se ruši sve propade
ako dalje tako bude
i Krajinu i Srbiju
sustići će kletva sviju
od Kosova do Boroba
srpskih raka i kostiju

( Knin, marta 1992. )

Izvor: Morača-Rozafa

Vezne vijesti:

Suđenje pjesniku Mili Dakiću

UHAPŠEN 80-GODIŠNjI SRBIN MILE DAKIĆ

Prećutani Mile Dakić

MILE DAKIĆ NEMA VEZE SA ZLOČINIMA

Dakića ne puštaju iz pritvora