Brutalan zločin na Lošinju

Odmah posle kapitulacije Italije, Ivan Gošnjak i Vladimir Bakarić naredili su da se izvrši jedno od najtežih partizanskih zverstava. Draža: Verujem, da nije Nemaca, Englezi bi bili najgori narod.

Posle serije neuspešnih pritisaka, Britanci su septembra 1943. rešili da napuste Mihailovića i da se okrenu Titu. Najpre su mu, posle kapitulacije Italije, omogućili da i u ljudstvu, a pogotovo u naoružanju prestigne Mihailovića, jer su italijanskoj vojsci naložili da se predaje Titu i da mu ustupa svoje naoružanje, ali na tome se nisu zaustavili. Odlučili su da mu sklone i glavnu prepreku za osvajanje vlasti u Jugoslaviji – da smene generala Mihailovića.

Zadatak da ispita okolnosti za prevrat dobio je pukovnik Bejli, koji je tih dana britanskoj vrhovnoj komandi javio:

– Mihailović ima moralni autoritet nad civilnim stanovništvom. On ne može biti umanjen sve dotle dok njegov vojni autoritet nad lokalnim komandantima ostane nepokolebljiv.

– Jedini način koji bi imao garancije da bude uspešan, bilo bi javno opozivanje od strane kralja. Ja smatram da to neće biti skoro. Komandanti Jugoslovenske vojske u otadžbini ne čine ništa protivno jugoslovenskom vojnom zakonu i disciplini.

DOK su spremali plan da generala Mihailovića puste niz vodu, Englezi su dobro znali da su optužbe za njegovu kolaboraciju s Nemcima na klimavim nogama. To najubedljivije ilustruje ekspoze Ralfa Stivensona, britanskog ambasadora kod kralja Petra Drugog i jugoslovenske izbegličke vlade. On je 22. oktobra 1943, na osnovu engleskih obaveštajnih podataka, ratnim dopisnicima akreditovanim pri savezničkoj Vrhovnoj komandi u Kairu, od reči do reči izjavio:

– Ovaj građanski rat u Jugoslaviji posejan je već danas usled pokolja koji su u početku neprijateljske okupacije izvršeni nad srpskim življem u nezavisnoj Hrvatskoj.

– Docnije su se pored trupa đenerala Mihailovića pojavili i tzv. partizanski odredi, tako da su jedni i drugi vodeći borbe protiv okupatora u isto vreme počeli da se međusobno svađaju i bore.

– Partizanski odredi pokazali su veliku aktivnost u toku ove godine, dok se đeneral Mihailović ograničio samo na neizbežne operacije čuvajući svoje snage i svoju organizaciju za poslednji momenat, kada savezničke trupe stupe na Balkan.

– Treba podvući da Mihailović sigurno drži u rukama celu Srbiju, jedan deo Bosne i Hercegovine i Crne Gore, dopirući do Jadrana u Dalmaciji, pa i Slovenije, samo što je njegova organizacija koja se bazira na manjim, četničkim odredima u Hrvatskoj i Dalmaciji, naročito severnoj, slabija od partizana, koji u poslednje vreme raspolažu većim snagama.

– Britanski posmatrači u Jugoslaviji imaju za glavni cilj da odbiju oštrice između Mihailovićevih trupa i partizana i obe snage upute isključivo u borbu protiv okupatora, što im do sada nije uspelo.

– Glavni razlog ovoga neuspeha leži u činjenici da oba rivala imaju za cilj da se odmah posle sloma Nemačke i evakuacije zapadnih saveznika dočepaju Beograda, da bi zatim iz prestonice mogli da sprovode svoje planove.

PREKID SA BRITANCIMA – U jesen 1943. godine Mihailović je praktično već prekinuo odnose s Britancima. Prekipelo mu je kada je Radio London njegovo oslobađanje svih gradova u istočnoj Hercegovini i Sandžaku pripisao komunistima, a partizanske napade na Jugoslovensku vojsku u otadžbini prikazivao kao njihovu borbu protiv Nemaca.

– Može se reći da danas nema nijednog čoveka u Srbiji, pa čak i među onima koji služe okupatorima i njegovim pomagačima, koji nije fanatično odan Mihailoviću. Ovo se može reći u izvesnoj meri i za izvestan deo Srba komunista, izuzev vodećih ličnosti i članova partizanskih štabova.

– Svaki pokušaj komunista da prodru bliže Beogradu doživeo je neuspeh, razbivši se na žestokom otporu Mihailovićevih trupa.

– Sve partizanske optužbe da je Mihailović fašista i da sarađuje sa okupatorima potpuno su neosnovane, a potiču isključivo iz nastojanja da partizani ocrne Mihailovića kod srpskog stanovništva i onemoguće ga kada dođe momenat da se uzme vlast u zemlji.

– General Mihailović je od početka borbi lojalno sarađivao sa saveznicima i niko mu ne može ništa zameriti ni kao savezniku, ni kao predstavniku jugoslovenske vlade u zemlji. Isto tako lojalno držanje konstatovano je kod svih njegovih saradnika. Nije, međutim, isključeno da je držanje nekih manjih samostalnih grupa, koje su se izdavale kao Mihailovićeve, iskorišćeno od Tita za njegovu kampanju.

NEKOLIKO dana pre nego što je Ralf Stivenson informisao ratne izveštače u Kairu, Tito je svojoj Drugoj proleterskoj diviziji, pred njeno angažovanje u Crnoj Gori, Hercegovini i Srbiji, uputio sledeću direktivu:

– Ne upuštajte se u neke jake borbe sa Njemcima. Ovo sada nije potrebno, da bi sačuvali snagu za važnije događaje.

Tih dana, odmah posle kapitulacije Italije, komandant i komesar Titovog Glavnog štaba u Hrvatskoj Ivan Gošnjak i Vladimir Bakarić naredili su da se izvrši jedan od najtežih partizanskih zločina u Drugom svetskom ratu:

– Zbog opasnosti od četnika u ovoj fazi borbe, nisu nam potrebni zarobljenici.

– Sve zarobljene u borbi likvidirati.

– To činiti i ubuduće.

TOKOM septembra i oktobra 1943. u gornjoj Lici i Gorskom kotaru likvidirano oko 600 zarobljenih četnika i članova njihovih porodica. Najbrutalniji zločin izvršen je u logoru na Malom Lošinju, gde su Titovi borci četnike klali i bacali u more, o čemu je Centralni komitet KP Hrvatske izvestio jedan od starešina jedinice koja je učestvovala u ovoj akciji:

– Prilikom likvidacije četnika na Lošinju ostvarivalo se klanje po ustaškoj metodi. Tamo je poklano i nekoliko mladića, koji su imali 15-16 godina i čiji je otac bio u partizanima.

– Klanje, mrcvarenje i bacanje po obali mora bilo je i u Karlobagu.

– Klanje je vrlo negativno delovalo na narod. Samo zbog klanja upoređuju nas sa ustašama.

Meštani su negodovali, pa je klanje nastavljeno na palubi jednog partizanskog broda, a jedan Hrvat, rezervni poručnik Anton Šustar iz Rijeke, pred klanje je uzviknuo: „Živjela Jugoslavija!“, moleći da se kralju Petru Drugom prenese da je izvršio zakletvu i da je srećan što umire za Jugoslaviju.

OKTOBRA 1943. u Moskvi je prvi put, na konferenciji ministara spoljnih poslova SAD, Sovjetskog Saveza i Velike Britanije, Čerčilov ministar spoljnih poslova predložio je svom sovjetskom kolegi da zajedničkim naporima zaustave sukobe između Tita i Mihailovića. Staljinov ministar je to odbio, računajući da vreme radi za Sovjete. Idn je pomenuo mogućnost da Moskva i London upute zajedničku inspekcijsku misiju kod Mihailovića, ali Molotov je odbacio i tu ideju, isto kao što je prešao i preko trećeg Idnovog predloga – da Sovjeti pošalju svoje misije i kod Tita i kod Mihailovića.

Tih dana general Mihailović došao je i do jednog britanskog dokumenta u kojem se govorilo o tome kako London treba da koristi njegove jedinice za ostvarenje svojih interesa. Nije izdržao i svojim saradnicima je rekao:

– Treba da znate da nas Englezi ostavljaju bez novčanih sredstava. Oni upotrebljavaju i ovo sredstvo za pritisak na nas da bismo izvršili njihove zahteve, bez obzira na naše interese i žrtve naroda.

– Oni traže i takve akcije koje se penju na desetine hiljada streljanih. Pri tome ne daju nam nikakva ni borbena, ni novčana sredstva.

– Za svaki avion ucenjuju kao najgori trgovci.

– Verujemo, da nije Nemaca, Englezi bi bili najgori narod.

Izvor: NOVOSTI; Autor: Pero Simić 06. jun 2015.