“БРОЈКЕ И СЛОВА“: ЈОШ ЈЕДНА ИГРА „НАШИХ“ РЕВИЗИОНИСТА

Људи са мало свести и савести, који не пристају на игру „бројки и слова“, бивају проглашени за митомане и свађалице, који неће не само да опросте, него ни да забораве. Инфантилна НВО игра „Мир, мир, мир, нико није крив“ је једини начин да дође до „помирења и суживота“. Жртве су жртве, а живот тече даље, зар не? Зар није најплавље море у „лијепој њиховој“?

Пише: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ГОЛДШТАЈН НА ТРИБИНИ У БЕОГРАДУ

Године 2019, у Београду је представљена књига др Ива Голдштајна о Јасеновцу. Књига је, на трибини, добила заслужене похвале ( има ту шта да се похвали, наравно ), а онда је Голдштајн почео да прича причу како свака јасеновачка жртва мора имати име и презиме да би била призната, и истакао је да, ако се буде ишло тим путем, жртава неће бити више од сто хиљада.

Наша угледна научница и књижевница, Славонка пореклом, Славица Гароња Радованац, која је присуствовала трибини, забележила је следећи случај:“Међутим, када се након излагања из публике за реч јавио и један средовечан господин – наводећи да му је мајка пореклом из села Кусоња код Пакраца, и да су у познатом погрому 13. августа 1942. усташе сравниле са земљом ово село Западне Славоније (163 становника спалиле у цркви или побацале у оближње бунаре, а прецизном цифром – 497 житеља отерале у логоре Стара Градишка и Јасеновац), из којег је његова мајка, тада 15-годишњакиња, само случајем преживела, док на десетине чланова њене породице нису – поставио је питање (након рата су преживели житељи свих села самоиницијативно почели да праве спискове по сећању, по кућама, по укрштају података о несталима) да ли проф. Голдштајн зна шта је било са тим списковима и да ли су они укључени у ту процену, односно, да ли су икада ти спискови стигли у неку послератну архиву о Јасеновцу.“(1)

Стигли? Можда јесу, али ми о томе ништа не знамо. Није знао ни Голдштајн. Али је покушао да се извуче.

THE NAME OD THIS GAME: НОВИ ЈАСЕНОВАЦ УМЕСТО СТАРОГ ЈАСЕНОВЦА

Славица Гароња Радованац сведочи:“Др Голдштајн је тада направио чудну формулацију „да цифре нису важне”, са опширним дигресијама, које су стигле све до сукоба деведесетих.“(1)

Иако се игра зове „Бројке и слова“, ако су бројке веће од сто хиљада ( колико нам је дозвољено да имамо жртава у Јасеновцу ), онда бројке нису важне.

Прелази се на слова. Пише се и штампа свашта, све тим словима. О рату деведесетих, рецимо.

Миц по миц, и неко напише да није Јасеновац Јасеновац, него је Сребреница Јасеновац.(2)

Тако се игра та игра.

Homo ludens је човек, па то ти је.

Ала је леп овај свет:

Прво кољеш,

Па подигнеш Јасеновачки цвет.

Па опет.

И опет.   

НЕНАВОЂЕЊЕ ОСНОВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

Шта ревизионисти, међу којима је и Голдштајн, не уочавају? Шта је „слепа мрља“ њихових истраживања? Славица Гароња Радованац каже:“Иво Голдштајн није навео основну чињеницу да је Јасеновац био „проточни логор”, тј. колико је становништва дотерано, толико је истог дана логораша побијено, рачуна се да је 300–400 сваког дана одвожено на Градину, или чак побијено испред улаза у логор, „јер није било места”, а врхунац је представљао Божић 1942, када је побијено више од хиљаду заточеника (неки и не ушавши у логор).“(1)

Основна теза свих ревизиониста је, пак ( опако „пак“ ) – мора се навести име сваког убијеног логораша. То од Јевреја нико не тражи: они имају нешто више од четири милиона имена жртава холокауста, али тврде да је убијено шест милиона, и ко покуша да оспори ту цифру, заврши на суду као ревизиониста. Боре се  људи за своје, и то је то! Нема шале! Озбиљна прича државе Израел и јеврејског народа, што се види и из саопштења Јад Вашема, сасвим недавно објављеног.(3)

А код нас, ко хоће да је „озбиљан историчар“, одмах пориче „превелики број“ убијених Срба, и тиме доказује како је „просвећен“.

То је та игра „бројки и слова“: смањујеш број јасеновачих жртава, и неко позлаћује слова твојих „научних студија“ и „коначних резултата истраживања“. Чак и ако не мариш за пуноту чињеничне истине, можеш постати „стручњак за геноцид“.

АКО НИСИ ПОЗИТИВИСТА, ТИ СИ НЕГАТИВАЦ

Људи са мало свести и савести, који не пристају на игру „бројки и слова“, бивају проглашени за митомане и свађалице, који неће не само да опросте, него ни да забораве. Инфантилна НВО игра „Мир, мир, мир, нико није крив“ је једини начин да дође до „помирења и суживота“. Жртве су жртве, а живот тече даље, зар не? Зар није најплавље море у „лијепој њиховој“?

Славица Гароња Радованац нас ипак подсећа:“Треба прочитати књиге Николе Николића, Душана Јеринића, Дане Павлице (тек недавно обелодањена сведочења и документа), па спознати све размере тих страдања српског народа на територији Славоније, Поткозарја и босанске Посавине, али и из читаве НДХ. По тој простој, али страшној рачуници, када се зна да су читава села западне Славоније и босанске Крајине на тај начин збрисана са карте (само после козарачке офанзиве страдало је око 80.000 њених становника, цивила, који су углавном завршили у Јасеновцу), могу се замислити размере страдања, која сада „позитивистичка наука” (нема имена, нема жртве), и овом књигом уводи као једину релевантну чињеницу и истину. Да је реч о минималним разликама, не би било спорно, али је реч о озбиљном размимоилажењу, које се разликује скоро десет пута од, нажалост, реалног стања ствари. Човек из публике је додао, а и сама се с њим потпуно слажем, да је после рата било довољно (политичке) воље да се упореде спискови становника српских села по попису из Краљевине Југославије пре 1941, и након рата 1945/46, могло је да се види која су све села збрисана и колико је њиховог становништва нестало у рату.“(1)

Наравно, комунисти су увек лагали и увек све прикривали. Било им је потребно „братство и јединство“. Плус чињеница да су Срби пре рата били „хегемони“ у Југославији, тлачитељи осталих „народа и народности“. Нису имали право да, чак ни у смрти, буду Срби. Писали су Титови измећари на српском надгробном камењу да су у јамама и логорима сахрањене некакве „жртве фашистичког терора“. Убили су их непознати фашисти, својеврсни кентаури и харпије Другог светског рата, а не прве комшије ватиканског духа.

ЈАСЕНОВАЦ ЈЕ, ПРЕ СВЕГА, БИО ЗА СРБЕ

Зато Славица Гароња Радованац, помињући број убијених као озбиљну тему с којом нема игре, подвлачи:“Да се од тог броја и половина односила на остала усташка стратишта широм НДХ, цифра страдалих само у логору Јасеновац вишеструко би премашила овај број, који, нажалост, протежира и нова књига о Јасеновцу др Иве Голдштајна. И да се подвуче, уз част и поштовање за све жртве – Јевреје, хрватске антифашисте и Роме – да је логор Јасеновац био, пре свега, логор за уништење Срба, у којем је 95 одсто жртава било из редова српског народа преко Дрине, односно с обе стране Саве и из Срема, а у духу доктрине о етнички чистом хрватском и католичком простору – геополитици старој више од сто педесет година, која се некажњено спроводила и након Другог светског рата, може се рећи све до краја 20. века.«(1)

И још се спроводи, госпођо професоре.

Срби немају право да сазнају пуну истину о свом страдању.

Као што је нису знали ни у доба маршала Тита:“Друже Тито, маршале, наша борба таква је: наша борба захтијева кад се гине да се пјева“. Ко пева, зло не мисли.

Да и не говоримо о томе како, док певаш Титу, не можеш да бројиш жртве у Јасеновцу.

УЗ МАРШАЛА ТИТА, ЈУНАЧКОГА СИНА, НАС НЕЋЕ НИ ПАКАО СМЕСТ`                                                                                                                                                     

А ево и рецепта како се, игром „Бројке и слова“, долази на чело Музеја жртава геноцида у Београду. О томе је, својевремено, писао Маринко Вучинић:“Један од примера како се односимо према култури сећања можемо видети у начину како историчар Дејан Ристић, у свом медијском походу на заблуде српске историје, интерпретира „заблуду“ која третира Титов однос према Јасеновцу. У тексту објављеном у часопису Недељник, он наводи следеће ставове. „Након великог страдања у Другом светском рату, народи који су чинили Југославију су и поред неких зверстава која су се догодила, одлучили да покушају испочетка. Зато је било потребно истаћи идеју братства и јединства и ослободилачки карактер Другог светског рата. Сходно томе, најпре се приступа обележавању бојишта и организованој јавној меморијализацији ратника. Чекало се, јер је било психолошки неопходно да се савлада једна таква траума. Прво да се сазна шта се заправо догађало у логорима, а затим и да се траума превлада. Да је Тито имао било шта против, у том тренутку када је био најјачи, не би дозволио да се било шта ради. Држава је меморијализовала Јасеновац, држава га је и подигла и та прва поставка била је одлична. Према белешкама истакнутог југословенског функционера Душана Драгосавца, Тито се у Јасеновцу први пут нашао 1945. године. Док на том месту није било ничега осим рушевина чије је рашчишћавање трајало и том приликом је у његовом друштву био Иван Стево Крајачић. Други пут је Тито у Јасеновцу био између X и XИ конгреса СКЈ (1974-1978) када су са њим логор посетили Кардељ, Милош Минић и Драгосавац.““

Па да, тако је, другови и другарице ( укључујући и нашег демитологизатора, друга – господина? – Ристића ): друг Тито је све то меморијализовао, само што је претходно наредио да се  грађевине Јасеновца сруше. Није он рушио, али се ништа није рушило без његовог знања и одобрења, укључујући и Његошеву капелу на Ловћену. Ми, за разлику од Немаца који су оставили Аушвиц за сведочанство свима, нисмо сачували трагове најкрвавијег логора у Европи за време Другог светског рата. Ту је порастао „камени цвет“ титоистичког славопојца – споменичара Богдана Богдановића, оног што се, у последњој деценији 20. века, залагао за демократизацију Србије путем НАТО бомби.

ЗАТУЦАН СИ ЈЕР СИ ПРАВОСЛАВАЦ: ЗНА ИСТИНУ ДУШАН ДРАГОСАВАЦ

Маринко Вучинић, опет, и опет крајње логично:“Неминовно се поставља питање да ли ми још увек чекамо да се савлада једна таква траума, како наводи Дејан Ристић, или треба да поклонимо наше поверење белешкама или верујемо на реч југословенским функционерима Душану Драгосавцу, Стеви Крајачићу, Милошу Минићу и Едварду Кардељу? Интересантно би било да нам Дејан Ристић пружи неки конкретнији доказ о посетама Јосипа Броза Јасеновцу, јер је опште познато да је сваки његов корак био помно бележен, документован и објављиван. За наш однос према Јасеновцу много је важнији став Ивана Миладиновића: „У тој пројектованој слици о стратишту провејавала је тврдња да Тито није знао за његово постојање. У мноштву докумената откривених последњих година, посебну пажњу привлачи његов извештај Коминтерни од 4. априла 1942. године, пронађен у московском архиву, да се најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу. Вођа партизана јавља да је „џелат Павелић у овај логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске“. Ниједном речју не спомиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине.““(4)

Дакле, ко хоће да дође на чело Музеја жртава геноцида у  Београду, треба да удари по „српским историјским митовима“, и да тврди како је Тито посећивао Јасеновац, макар и тајно, како часном пионирском речју сведоче његови сарадници ( јер ПИОНИР значи „Поштен-Искрен-Одан-Напредан-Истрајан-Радан“), међу којима је и најистинитији од свих сведока, Душан Драгосавац.

Тако се креће ка „истини и помирењу“. Тако се победи у ревизионистичкој игри званој „бројке и слова“.

СВИМ РЕВИЗИОНИСТИМА НА УВИД, ДА НЕ МИСЛЕ КАКО ЋЕ КРИВОТВОРИНА ЗВАНА „БРОЈКЕ И СЛОВА“ ЛАКО ПРОЋИ МЕЂУ СРБИМА

Доносимо два документа из књиге епископа Атанасија Јевтића, „Великомученички Јасеновац после Јасеновца“, чисто да се зна да озбиљни Срби неће да играју игру звану „Бројке и слова“.

Ко је и зашто одлучио да се 1946-47. затиру трагови логора Јасеновац?                                              

Предлажем, да истраживачи покушају пронаћи одговор на нејасноће:

1. Зашто, гдје и тко је одлучио да се 1946. и током 1947. године предузму мјере затирања трага бившег КЦЛ „Јасеновац“? Споменуо бих да је логорски зид био у 70-80 % своје дужине читав. Да су зидине стражарница, тј. осматрачница биле само дјеломично урушене. Да је тзв. цигланска пећ Рингоф, преуређена за крематориј, била доступна и проходна за све до 1950. године. Да су зидине електричне централе, столарије, ланчаре и пилане могле бити врло успјешно конзервиране и сачувана. Да је дрвена платформа звана Граник изнад ријеке Саве, за убијање и бацање жртава у Саву, урушена 1948. године. Жичана ограда и пољски бункери из круга осигурања Јасеновца и бившег логора постојали су на дан ослобођења мјеста Јасеновац (2. V 1945). У насељу Јасеновац, Соколски дом, власништво српске ратарске омладине, ослободиоци су затекли читавог. Тек по доласку јединица на наредне војне задатке, дом је до темеља изгорио. Слично је било и са још неким објектима јавног значаја.

2. Негдје и нетко је одлучио да се Јасеновчанима и Србима и Хрватима понуди расељавање и да се напусти Јасеновац. Да се све поруши, засади шума и на све заборави. Став Јасеновчана је био, да остану одакле су и поникли. Прекор и порука Јасеновчанима од Андрије Хебранга била је: …“економска биједа ће вас раселити“. Узгред да напоменем да је Јасеновац прије II свјетског рата имао око 600 радних мјеста, а већина је била   индустријским погонима у Јасеновцу. Јасеновац у поратним годинама тоне. Већ годинама је евидентно нестајање репродуктивне генерације. Овај проблем заслужио би да се изучи са социолошко-економског аспекта. Јасеновац и Јасеновчани су ипак кажњени.

Радован Тривунчић (у реферату на Округлом столу Јасеновац, 14. и 15. новембра, 1986.–  В. Дедијер, Ватикан и Јасеновац, Београд, 1987, стр. 675)(5)

Фалсификовање истине о броју жртава у Јасеновцу

Једини од петнаест чланова породице преживео сам страхоте Јасеновца и Старе Градишке. Јављам се поводом чланка новинара Стевана Зеца, објављеног у „Политици“ од 15. новембра (1989) и телевизијске емисије „Порота“ (ТВ Београд, 13. XI 1989), посвећене расправи о жртвама геноцида, у којој су учествовали поједини квазиисторичари од чијих изјава ми се коса дизала на глави. У име истине и људског достојанства шаљем овај прилог као доказ о трагедији и масакру мојих ближњих и даљних. Ја сам једини живи сведок масакра који је учињен над нашом петнаесточланом породицом која је побијена и помрла у логорима Јасеновац и Стара Градишка. У ова два усташка логора страдало је на хиљаде жена, деце и људи, који се воде као нестали јер једноставно нема преживелих чланова породице који би посведочили да су убијени. Мислим да појединци хоће да умање број жртава да би смањили број убица.

Рођен сам 1930, године у селу Доње Водичево код Босанског Новог, од оца Николе и мајке Маре. Наводим имена чланова моје породице који су убијени у Јасеновцу и Старој Градишки. У Јасеновцу су убијени Никола и Љубан Томић. У Градишки су побијени следећи чланови породице Томић: Мара, Радојка, Роса, Душанка, Драгица, Божо, Љубо, Јелена, Зорка, Драгиња (и њена мајка чије име не знам), као и Даница Шкоро. Сви су били из Доњег Водичева. О осталим страхотама које сам видео у логору не могу да пишем.

Да ја нисам преживео сви ови моји ближњи и даљњи водили би се као нестали, али не у Јасеновцу и Градишки. Непосредно после рата, у мојој рођеној општини морао сам уз помоћ два сведока да доказујем да сам ја – ја.

Душан Томић, Задар („Политика“ од 27. XI 1989)(5)

Аутор: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Упутнице ( 1.9.2021. године )                                                

1.https://www.politika.rs/scc/clanak/427624/Pogledi/Koliko-je-bilo-zrtava-u-Jasenovcu#!

2.https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2020&mm=04&dd=22&nav_category=167&nav_id=1677491

3.https://www.politika.rs/scc/clanak/486260/Zvanicni-stav-Centra-Jad-Vasem-o-tekstu-u-Dzeruzalem-postu

4.http://www.nspm.rs/politicki-zivot/jasenovac-i-nasa-kultura-secanja.html

5. http://www.rastko.rs/cms/files/books/4972107448986.pdf

————-

Извор: ИСКРА