Branko Žujović: Ako Evropa nema, tradicija ima alternativu

Premijer Srbije trebalo bi da se izvini svojim sunarodnicima, zbog izjave da su im preci u dva svetska rata ginuli za EU. On dobrovoljno može da sedi u magarećoj klupi nemačke ambasade, ali samo u svoje ime. Uostalom, treba da se zna da je nemačka vojska u Podrinju ubijala civile, žene i decu „sveteći“ vojne poraze u Prvom svetskom ratu, o čemu svedoče njihova direktna naređenja iz tog vremena. Za one koji žele da shvate trenutak sadašnji, to je više nego dovoljno.

Stogodišnjica oslobođenja stare i južne Srbije u Prvom svetskom ratu, koja je pala ovog oktobra, protiče u nerazumljivoj tišini. Ta kalendarska ravnodušnost potiče iz socijalno-ekonomskog beznađa nacije i kukavičluka političara. Čak ni vest da bivši ministar poseduje pasoš druge države, više nije vest.

Ali, zašto ni oni koji su na vlasti i imaju samo jedan pasoš, ovog oktobra dostojno ne obeleže stogodišnjicu početka Prvog balkanskog rata? Zašto podvig Srpske vojske iz 1912. i 1913. godine više nije dostojan ni pamćenja, a kamoli aktivnog negovanja tekovina dva oslobodilačka rata?

Premijer Ivica Dačić na komemorativnom skupu u selu Draginac, gde su nemački vojnici sredinom oktobra 1941. godine ubili tri hiljade civila, čak je izjavio da su ubijeni ljudi, žene i deca, „živote utkali u novu Evropu, odnosno u EU“. Ispalo je da je sva srpska nevolja u tome što Srbe Brisel, posle tolikih žrtava, ne pušta u svoje sve konfuznije i nelogičnije dvorište.

To nije tačno i to je patetika prvog razreda. Povrh svega, potpuno prevaziđena čak i za politički milje iz kog Dačić potiče. Žene i deca iz Draginca svoje živote nisu dobrovoljno dali za političku ideju, naročito ne za Angelu Merkel ili buduće srpsko partnerstvo sa zločincima iz Prištine. Civili su živote izgubili mimo svoje volje. Bili su brutalno ubijeni, isključivo zbog svog slovenskog porekla.

Ako je već govorio u selu Dragincu i potom išao u ambasadu Nemačke da pojasni šta je u stvari želeo da kaže, Ivica Dačić je dužan da saopšti punu istinu o tom događaju. On dobrovoljno može da sedi u magarećoj klupi nemačke ambasade u Beogradu koliko hoće, ali samo u svoje ime. Nemačka je bila protivnik Srbije u oba svetska rata, a i danas je, u drugačijim okolnostima, to ostala.

Zločine nad civilima u Podrinju počinila je 342. nemačka divizija, dovedena u Srbiju kao kaznena ekspedicija zbog ravnogorskog i partizanskog ustanka. Po divljaštvu i brutalnosti prema civilima, Nemci su bili potpuno jednaki svojim prethodnicima iz Prvog svetskog rata, čije je zločine dokumentovao Arčibald Rajs ili su ih čak nadmašili.

Nešto ranije, pre zločina u Dragincu i selima Podrinja, 21. septembra 1941. godine, šaf nemačkog vojnog štaba za Srbiju, Harold Turner, pisao je generalu Bemeu da deca i žene održavaju veze i snabdevaju ustanike. Prema tome, pisao je Turner, kaznu mora iskusiti celokupno stanovništvo, a ne samo muškarci.

Beme je odlično razumeo svog pretpostavljenog, pa je u viteškom germanskom duhu vojnicima naredio da sa civilima postupaju uz najveću bezobzirnost. Šta više, svoje naređenje da se ubijaju civili i deca, nazivao je „osvetom mrtvih“, onih koji su, pokušavajući da unište Srbiju, u njoj izginuli tokom Prvog svetskog rata.

Nemačkim vojnicima koji bi odbili da čine brutalnosti prema civilima, zapretio je prekim vojnim sudom. Zbog toga je najmlađa nemačka žrtva u Dragincu, osumnjičena za snabdevanje i održavanje veza s ustanicima, imala svega tri dana.

Dakle, nemačka politika je 1941. godine pokušavala samo da „ispravi“ propuste iz 1914. i 1918. godine. Nije neophodno baviti se filosofijom istorije ili geopolitikom, da bi se iz te činjenice izveo zaključak. O pouci da ne govorimo.

Ovakav put Srbije u EU je negacija srpske oslobodilačke borbe u oba svetska rata, zato što Brisel insistira na ubrzanom anuliranju tekovina te borbe. U EU mesta ima samo za prekumanovsku Srbiju. Evropska unija će, razume se, za sebe reći da je antifašistička. Odsviraće vam u to ime i svoju himnu, ako treba. Ali, njen antifašizam je ekskluzivitet koji se ne odnosi na Slovene i Srbe.

Sve više je „dokumentarnih“ filmova i radova u EU, koji, ne negirajući zločine nad Jevrejima, paralelno prikazuju svireposti nad Nemcima u Drugom svetskom ratu, rusko nadiranje, silovanja, dirljive „napore“ nemačkih vojnika da poštede stanovništvo u okupiranim područjima i izdejstvuju predaju kod civilizacijski kompatibilnih zapadnih saveznika.

Dželat se vrlo odlučno izjednačava sa žrtvama gde god mu je to dopušteno. Uzrok i posledica, mešaju se u politički koktel koji treba solidarno da se ispija. U zločinu iz osvete, traži se opravdanje za zločin.

U toj, novoj realnosti, antifašistička EU svoj „antifašizam“ u Srbiji će demonstrirati tako što će pridev antifašistički sve više vezivati za centrifugalne političke snage, kao što je slučaj u Novom Sadu ili plaćene gej aktiviste u Beogradu, a ne snage nacionalnog preporoda. Antifašistički i uopšte oslobodilački ideal Kosova i Metohije u Srbiji nije u političkoj agendi EU.

I ne samo to. Evropska unija je zajednica neravnopravnih naroda, sa različitim propisima za različite narode. Bugarin, Poljak ili Francuz, u EU nisu isto čak ni u formalno-pravnom smislu. Sumnjam da je nacionalna segregacija bilo koje vrste ili diskriminacija bila ideal heroja Drugog svetskog rata. Naročito ne srpskih i ruskih antifašista.

Te činjenice srpsko političko vođstvo dužno je da saopšti javnosti, pre nego što tragediju svog naroda iz prošlih vremena ili prećutkivanje jubileja Prvog balkanskog rata upotrebi za jednokratno šlihtanje EU. U toj EU, ako ikada postane njena članica, Srbija će morati da promeni vlastiti odnos prema svojoj istoriji.

Reći da su pobijena i spaljena deca utkala svoje živote u novu Evropu, za mene je uvreda. Mnogo veća od činjenice da u evropskoj Nemačkoj odavno više niko ne pominje generala Bemea, koji nije zaboravljao poraze kao što Srbi zaboravljaju pobede.

Zašto mislite da je danas u suštinskom smislu zaista drugačije? Smatram da neću biti licemer, ako vas podsetim da prve koncentracione logore, namenjene „nižim rasama“, Nemci nisu podigli u doba Adolfa Hitlera i nacista, nego u osvit XX veka, u kolonijama u Africi. Proverite, ako mi ne verujete i ako smatrate da je Evropa čaša čiste, izvorske vode koja čeka da je žedni popiju.

Izvor: VIDOVDAN