Branko Đurica: Pokolj zbog ustaške značke

Znate, gospodine moj, lako je ubiti čoveka… Samokresom ili nožem, svejedno. Ali ubiti malo dijete, tu bih volio da vidim tu gospodu, prave ustaše, govorio je fra Miroslav Filipović.

Kad sam nedavno u Srpskom listu pročitao da je u Banjaluci održan pomen Srbima poklanim 1942. oko katoličkog samostana Petrićevac, učinilo mi se da je tim povodom trebalo reći i nešto više od opštepoznatog.

Mada je taj ratni zločin bio samo jedan u nezamislivom nizu započetom gotovo odmah po proglašenju Nezavisne države Hrvatske pod okriljem Nemačkog Rajha, ono što ga čini neobičnim jeste sama ličnost njegovog izvršioca, ništa manje shvatljiva od Starčevićeve, Pavelićeve ili Tuđmanove. Naime, po programu Ante Pavelića – smišljenom još dok je kao politički emigrant, sa oko 200 pristalica, uživao azil u Musolinijevoj Italiji – za samo jednu noć između 4. i 5. februara 1942, ustaše su pod vođstvom petrićevačkog župnika fra Tomislava Filipovića poklale i krampovima i sličnim alatkama zatukle usnule rudare u Rakovcu, zatim seljane Drakulića, Šargovca i Motika, ne štedeći ni žene ni decu – u svemu oko 2.300 duša. A sve to bez opaljenog metka – samo noževima, maljevima i krampovima, ali ručno – to jest „brahijalnom silom“ (brachio – ruka, lat.).

Ta pojedinost se ne ističe u istorijskim hronikama, ali je veoma važna kada se objašnjava razlika između nemačke tehnologije u holokaustu – masovnog ubijanja zatočenih i izgladnelih ljudi hemijskim ili mehaničkim sredstvima – i ustaške svireposti, teško uporedive sa bilo čim sličnim u istoriji.

Za sve sam to, nažalost, saznao pre tačno 25 godina zahvaljujući slučajnom poznanstvu sa filmskim režiserom Vojdragom Berčićem, na jednoj projekciji njegovih dokumentaraca u Novom Sadu.

Tada je naime valjalo da se novosadskim đacima prikažu dva njegova dokumentarna filma: tada već čuvena Devalvacija jednog osmeha (o nasmejanom zeničkom livcu Arifu Heraliću, čiji je lik najpre krasio hiljadarku da bi se, kako je ona spala na bezvrednih deset dinara, i on sam namrštio, propio i teško razboleo) i drugi, dokumentarno-igrani kratkometražni, zagonetnog naslova De hoc tristissime eventu (Ovim pretužnim povodom). Taj se – netipično, pošto su se u SFRJ klonili te teme kao žive vatre, zarad „bratstva i jedinstva“ i izbegavanja, kako se to danas politički korektno kaže, govora mržnje – bavio likom i delom Tomislava Filipovića. Na žalost, kao da se neko i te večeri postarao da se priča o fra Sotoni – kako je narod nazvao tog katoličkog popa – opet nekako zamagli, kao nebrojeno puta do tada: projekcija je bila toliko slaba da su se nestrpljivi đaci razbežali pod okriljem mraka – da bih od snuždenog autora Berčića, Hrvata, saznao da je već navikao na takve „slučajnosti“.

Jer, poput zemljaka i kolege Lordana Zafranovića, i on se beše filmskim sredstvima suprotstavio zataškavanju ustaških zločina i licemerja Katoličke crkve u NDH. No, za razliku od Zafranovića, Vojdrag Berčić nije imao potrebe da se služi tuđim svedočanstvima i istorijskim spisima, već je posegnuo za ličnim doživljajema i uspomenama – budući, kao partizanski prvoborac i diplomirani pravnik, islednik Vojnog suda koji je u tek oslobođenom Zagrebu sudio velikoj grupi ustaških zločinaca. Radilo se naime o gotovo celokupnoj vladi „Nezavisne države“ Hrvatske, sa njenim predsednikom dr Nikolom Mandićem, ministrima, ustaškim pukovnicima, domobranskim generalima, jednim admiralom i dvojicom „doglavnika“: književnikom dr Milom Budakom i Ademagom Mešićem. Među njima se nalazio i Tomislav (Miroslav po rođenju) Filipović –„Majstorović“ – fra Sotona.

Filmskim slikama, iskazima očevidaca, te zaplenjenim dokumentima, Berčić je pokušao dočarati užas zimskog noćnog pokolja po selima oko katoličkog Božijeg doma ističući, između ostalog, i priču o 18-godišnjoj Dušanki Glamočanin, koja je bežeći pred koljačima pohrlila pod okrilje komšije, fra Filipovića, da bi joj on, grleći je, zario kamu u leđa…

Berčićev film se završava zatamnjenjem i glasom spikera koji čita saopštenje franjevačke Kongregacije za „Bosnu Srebrenu“ izdato neposredno po tom masakru koje počinje: „U ovom pretužnom slučaju…“ Do danas, ta blago prekorna izjava ostala je jedino zvanično reagovanje Katoličke crkve na taj čin jednog njenog sveštenika. U njoj se obznanjuje i da je fra Tomislav, zbog okrvavljenih ruku, dismissio… (otpušten, raščinjen).

Nažalost, i to beše objavljeno samo da se utišaju protesti visokih nemačkih predstavnika, po saznanju da je koljače predvodio tek postavljeni ispovednik pri Pavelićevoj ličnoj gardi („Poglavnikovom tjelesnom zdrugu“).

Vremenom se formulacija dismissio pokazala veoma korisnom, pošto će se Tomislav, rođen u braku pravoslavke i katolika, pod svojim prvobitnim, laičkim imenom Miroslav tek pročuti po novim zverstvima za koja pomenuta Kongregacija, a kamoli cela Katolička crkva, nije zvanično i pravno mogla snositi nikakvu odgovornost…

– Imao sam tada 27 godina – kazivao mi je Vojdrag Berčić, na početku naših razgovora. – Splićanin od starine, diplomirao sam na Pravnom fakultetu u Zagrebu, u rat otišao 1941, da bih kao islednik Vojnog suda 1945. razgovarao sa ovom zločinačkom klikom, nekadašnjim gospodarima života i smrti. Kad sam prvi put naredio da mi izvedu fra Sotonu, on je – po mojim procenama – što lično, što posredno, uz pomoć potčinjenih koljača, ubio 88.000 jasenovačkih logoraša, mada je priznao samo 38.000…

Dugo mi je trebalo da shvatim tako nešto. Svest mi se opirala činjenici da je jedan sveštenik mogao to počiniti… Saslušavao sam ga nastojeći da u njegovoj psihi otkrijem i najmanji simptom ludila, u medicinskom smislu, ma koliko taj pojam bio neodređen i među samim psihijatrima… Ali mada sam bio već iskusan pravnik, poznavalac književnosti, mada govorim nekoliko stranih jezika i mada sam kao borac već doživeo teška iskustva, ništa mi to nije pomoglo da u ovom zločincu otkrijem bilo kakav trag abnormalnosti…

Bez naročitog ustezanja objasnio mi je i otkud mu nadimak fra Sotona. Zlostavljao beše jednog logoraša komunistu ne bi li ga naterao da prizna da postoji Bog. No, nesrećni čovek je tek kada se fra Filipović mašio noža izustio:

,,I dalje ne verujem da Bog postoji, ali verujem da postoji Sotona. To ste vi!“

Raspop se posle hvalisao tim odgovorom po logoru, tako i sam doprinevši popularisanju tog nadimka.

Zatim je Berčić od generala Viktora Prebega, Pavelićevog „maršala dvora“, saznao dosta o najintimnijim „poglavnikovim” razmišljanjima, i njegovom odnosu prema drugim bliskim saradnicima, pa i konkurentima takođe zaslužnim za „ustašku stvar“.

Ta svoja saznanja dopunio je razgovorima i sa Vjekoslavom Servacijem-Begom, austrougarskim oficirom koji se bekstvom u instranstvo spasao odgovornosti za zločine u Mačvi 1914, da bi u emigraciji među prvima dočekao i samog Pavelića i postao njegov najbliži saradnik – ubivši Gustava Perčeca, Pavelićevog takmaca za vođu emigranata, te postavši komandant ustaškog logora na Janka Pusti u Mađarskoj gde su obučavani atentatori na kralja Aleksandra u Marseju 1934. Kao organizatora Ustaške vojnice, domobranskog generala i čoveka koji perfektno govori nemački, Pavelić beše njega ovlastio da Nemcima kaže da će, zbog Petrićevca, kazniti krivca.

Ovaj polušvaba ili polumađar rodom iz Rume koji se osećao Hrvatom – sve vreme nastojeći na izvornom pisanju svoga prezimena Servatzy – isledniku je, kao najzanimljivije, objasnio Pavelićevu sklonost ka brahijalnoj sili:

– Dok smo još bili u Italiji, Poglavnik mi je često govorio: Hrvatski narod je osuđen da nestane… Njega više neće biti ako ostane Jugoslavija i ako se ovo nastavi kao dosad… Vjera koja nas je dijelila od Srba nestaje… Nje više nema… U školama ih uče da smo mi i Srbi jedan narod… Oni se međusobno žene… Razlike se gube i nestaju… Srbi i Hrvati će se stopiti… Hrvati će se pretvoriti u Jugoslovene ako mi to ne spriječimo. A to trebamo spriječiti brahijalnom silom, jer ona ostavlja najdublji, neizbrisivi trag…

Koliko je „poglavniku“ značila „brahijalna sila“ otkrilo se i u toku procesa ostalim zločincima. Tako se saznalo i za koljačke noževe napravljene u nemačkoj fabrici Solingen po njegovim nacrtima. Umesto drškom oni su se završavali kožnom narukvicom, tako da se i malim pokretom ruke nanosila smrtonosna rana. Takvim je „srbosjekom“ tokom jedne „krvave kupke“ – koljačkog takmičenja u brzom klanju – logorski stražar Petar Brzica, inače student prava i vatreni aktivist omladinske katoličke organizacije Križari, jednog dana zaklao 1.360 zatočenih Srba, da bi bio proglašen „kraljem srboklanja“ i nagrađen zlatnim časovnikom, srebrnim priborom za jelo, pečenim prasetom i bocom vina… Posle rata je uzalud zahtevano njegovo izručenje od SAD gde beše stigao „pacovskim kanalima“ (tajnim sistemom veza pod pokroviteljstvom američke bezbednosne službe i Katoličke crkve – naročito Zavoda Sv. Jerolima u Vatikanu, prim. ured.), niti je nađen kad ga je 1970. jedna jevrejska organizacija, uz 59 drugih nacista, tražila preko američkih službi za imigraciju i naturalizaciju…

Fra Tomislav Filipović imao je 25 godina kad je, po završetku teoloških studija u Sarajevu, postao župnik (nameštenje analogno pravoslavnom parohu, prim. ured.) u samostanu Petrićevac, i kad je dobio službeni raspored za Ramu-Šćit u severnoj Hercegovini. No, kao pristalica ustaštva on je u januaru 1942, na sopstvenu molbu, primljen za vojnog kapelana u tek osnovanom Poglavnikovom tjelesnom zdrugu, kako se zvanično nazivala Pavelićeva garda. Tu je međutim dočekan uvredom, što ga je usmerilo u pravcu neopisivih zločina…

– Iz emigracije u Italiji je Pavelić – kazivao mi je Vojdrag Berčić – sa svojih 200 ustaša prevezen autobusima tršćanskog gradskog saobraćaja nekoliko dana posle 10. travnja (aprila) 1941, kada je u okupiranom Zagrebu bivši austrougarski oficir Slavko Kvaternik preko radija proglasio Nezavisnu državu Hrvatsku. Poglavnik je stigao u Zagreb tek 15. aprila, pošto su se Nemci i Italijani o tome usaglasili u Karlovcu, da bi počeo izgrađivati „slobodnu Hrvatsku“… Mada u dosta šarolikim italijanskim uniformama, ustaše-emigranti su se prsili pred oduševljenim pristalicama, prezrivo ih nazvavši „_nastaše_“ jer su se i kitili ustaškim znamenjima. Svaki od tih novajlija trebalo je naime tek da dokaže svoju „kakvoću“ izvršavanjem „borbenih“ zadataka.

No, u toj šovinističkoj bagri samo dvojica su imala nešto vojničkog umeća, oba komandanti zloglasne Crne legije – Rafael Boban i Jure Francetić. Ostali su bili samo veći ili manji patološki zločinci, „borbenosti“ merene sposobnošću za domišljato ubijanje stanovnika svoje tobožnje države… U nekoliko sam navrata međutim uspeo fra Sotonu da raskopčam toliko da je sa mnom razgovarao gotovo prijateljski, te sam saznao i zašto je izvršio onaj pokolj u okolini Petrićevca. Pošto je naime nekako i prihvatio bockanje prvoboraca u tjelesnom zdrugu, da će tek morati da polaže ispit za pravog ustašu, jedan od rasova ga je javno osramotio.

Jer, pripadnici te Pavelićeve garde nosili su našivene na reverima rombove sa hrvatskom trobojkom, kao znak emigrantskog staža koji se više nije mogao steći. Kad se fra Tomislav Filipović u svojoj novosašivenoj crnoj uniformi pojavio sa svim ustaškim značkama pa i tim rombovima – a bilo je to na jednom redovnom popodnevnom prijemu kod generala Servacija za „rasove“, najistaknutije ustaške prvake oko Pavelića – umesto divljenja izazvao je uzbunu. Prvi je mladom, ponosno ispršenom kapelanu prišao Vjekoslav-Maks Luburić, i kamom mu za tren oka isekao oba romba sa uniforme… Uz prostačku psovku povikao je: „Polako, pope, ovo tek treba zaslužiti!“

Pričajući mi o tome, Filipovića je ponovo obuzimao gnev pa sam ga kao tešio, a onda mi se poverio: „Znate, gospodine moj, lako je ubiti čoveka… Samokresom ili nožem, svejedno. Ali ubiti malo dijete, tu bih volio da vidim tu gospodu, prave ustaše! A ja sam u Jasenovcu, gdje sam premješten poslije Rakovca, Šargovaca, Drakulića i Motika, satima i danima ubijao baš djecu. Jednostavno, uzimao bih dijete iz majčinog naručja i dok nju sređuju moji pomoćnici, dijete držim za noge a glavu mu treskam o jedno stablo pored Save… I tako svakodnevno, do poslednjeg. E, tu bih volio da vidim tu ustašku gospodu!“

U Jasenovcu je fra Sotona, uprkos „kazne“ i onoga „dismissio“ koje ga je lišavalo fratarskog imena Tomislav i kapelanske dužnosti, bio na komandnoj dužnosti kao Miroslav Filipović, ali opet potčinjen Maksu Luburiću. Taj mu je, čim se pojavio u Jasenovcu, izmislio i novo prezime – „Majstorović“ – kao posebno priznanje za zločinačka dostignuća.

Vojdrag Berčić se posebno seća i fra Sotoninog odgovora na pitanje otkud mu tolika mržnja prema pravoslavnim Srbima:

„To sam, vjerojatno, povukao s majčinim mlijekom…’‘, rekao je, svestan da znam da mu je majka rođena kao pravoslavka.

– Ipak – seća se Berčić – fra Sotona je dva ženska srpska siročeta koja su preživela strašnu kozaračku ofanzivu smestio kod svoje rođene sestre i sve vreme rata slao joj novac za njihovo izdržavanje. Jedna od tih sirotica je posle rata bila prvi predsednik opštine Smederevo…

Nad starim franjevačkim samostanom Petrićevcem iz 14. veka odavno se beše navuklo prokletstvo, jer je okolni srpski narod na njega gledao kao na đavolsko leglo u kojem se izlegao i fra Sotona.

I danas su mnogi zato uvereni da je iznenadna poseta pape Ivana Vojtile 2003. baš ovom katoličkom manastiru bila s namerom da se to prokletstvo prekine.

Papa je naime zvanično došao povodom beatifikacije dotad gotovo nepoznatog Ivana Merca, katoličkog omladinskog aktiviste, „apostola hrvatske mladeži“ umrlog 1928. Pri tom je, nasuprot očekivanjima, Poljak izbegao i najmanji pomen masovnog ratnog zločina pod rukovodstvom petrićevačkog župnika, franjevca Tomislava. Nadao se izgleda nečem drugom, ako je verovati šabačkom vladici Lavrentiju. Naime, u intervjuu NIN-u povodom papine smrti, taj pravoslavni episkop je, smatrajući se diplomatom u mantiji i maltene papinim intimusom, naveo kako je prilikom te papske posete pokušavao da udesi „slučajan“ susret pape i patrijarha Pavla, „ekumenskog zbližavanja“ radi, ali da su to osujetile osobe u katoličkim mantijama… I tako je papa Vojtila – po svedočenju vladike Lavrentija – otišao Bogu na istinu sa jednom jedinom neispunjenom željom – da svojom nogom stupi na tlo Srbije!

Zaista, šta reći?

Oprema: Stanje stvari

(Srpski list)