Браћо Срби, ко вас наговори на ово историјско зло, на неистину о страдању свога народа?

Крајем априла 2012. године, преживјели јасеновачки дјечак – логораш, сада већ покојни др Милан Басташић, запутио се у Загреб гдје је на Цвјетном тргу постављен павиљон за обиљежавање годишњице пробоја из концентрационог логора Јасеновац.

Пројекат је, у склопу акције ”Архитектура сећања” реализован од стране Вијећа српске националне мањине у Загребу. У позиву организатора било је наведено да ће на округлом столу, који ће услиједити главна тема бити расправа о броју жртава у Јасеновцу уз напомену да минимални број жртава, а за које је утврђено име и презиме, износи 83.145, од чега 20.101 дјеце до четрнаест година старости. У то вријеме, Милан није могао ни претпоставити да ће свега неколико година касније, водећи носилац пројекта „реалне процјене“ броја јасеновачких жртава бити Музеј жртава геноцида у Београду на челу са директором Вељком Ђурићем Мишином. Као једини преживјели јасеновачки дјечак – логораш са Билогоре, видно узнемирен, непосредно по повратку у Београд, написао је текст који слиједи.

---

На округлом столу, који слиједи, главна тема биће расправа о броју жртава у Јасеновцу!

Основа расправе је број између ,,80 и 100 тисућа“ добијен на основу некакве п р о ц ј е н е. Најмањи број је онај за који се зна име и презиме, нешто преко ,,83 тисуће“.

Не знам ко је све позван за тај сто. На столу нема закључака именоване државне комисије која је на основу с о н д а ж а масовних гробница у Доњој Градини и з р а ч у н а л а број жртава на око 730 хиљада. Колико се сјећам било је још сондажа и другачијих цифара, свакако не овако ниских као ,,83 тисуће“.

Морамо се сложити у жалосној истини да је и 80 хиљада превише жртава и ван сваке памети.

Исто тако морамо признати и не можемо негирати да су жене, дјеца, старци и зрели људи усмрћивани тако масовно и брзо да их државна регулатива НДХ и њени службени џелати једноставно нису стигли пребројати, а камоли пописати!

Отуда бесраман, увредљив и до сарказма болан захтјев сљедбеника и потомака џелата да потомци жртава морају дати имена и презимена умјесто њих, иначе се жртве не признају.

А шта говоре ледине Јасеновца, Лимана, Уштице, Јабланца, Млака, Крапје, Дубичке кречане?

Шта говоре избројане масовне гробнице Доње Градине и оне које су нестале ерозијом обала ријеке Саве, као и подаци о безброј убијених на Гранику и на друге начине усмрћених и бачених у Саву?

Послије свега, не могу а да не кажем, како сада, минималан, нереалан и увредљиво занемарени огроман број жртава у Јасеновцу, треба за округлим столом да потврди, нико други него Српско национално вијеће.

Па добро, браћо Срби из Српског националног вијећа, ко Вас наговори на ово историјско зло, на неистину о, у свијету беспримјерном, страдању свога народа?

Омладино драга, ви страхоте нисте видјели, то што знате прочитали сте, а пуно тога не знате, па је са вама лако манипулисати. Ово је типична, па и више од тога – срамотна манипулација.

Ви сте све ово схватили као мали Јовица или Ивица шаховски меч Глигорић – Спаски. Чује тај Ивица – Јовица преко радија да је Спаски Глигорићу појео коња, па о томе створи своју слику. Спаски има виљушку са којом набоде нормалног коња и онда га стрпа у своја велика уста и прогута. Спаски је за овог дјечака успјешно прогутао коња, а за Вас даме и господо, из СНВ Хрватске, залогај који гутате овом приликом запињаће Вама и вашем потомству.

То Вам није требало, а за средствима, која тиме трошите вапе уништена спомен-обиљежја, за чију обнову нисте баш толико дарежљиви.

Ево о томе свједочанства послије 70 година од мога изласка из жице логора смрти Јасеновац. Али не и радног логора, јер како се зна, како је од преживјелих описано, сврха рада у томе логору је била у равнини каме и маља.

Милан Басташић

Преживјели логораш Јасеновца, октобар и новембар 1942.

Везане вијести:

Милан Басташић: У СУСРЕТ ГОДИШЊИЦИ ПРОБОЈА ЈАСЕНОВАЧКИХ ЗАТОЧЕНИКА АПРИЛА, 1945. ГОДИНЕ

КЊИГА – Милан Басташић: Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.