Бошњачки случај

Фабриковање новог идентитета почело је још у Титово време, када су, први пут у историји, муслимани у БиХ политичком одлуком проглашени за нацију

У књизи „Историја српског народа”, аустроугарски управитељ Босне и Херцеговине Бењамин Калај говори (1882) о племенском партикуларизму који је спречавао уједињење Босне с другим српским областима, првенствено са Србијом Немањића. Калај пише о борби „која је вековима трајала између католицизма, богумилства и православља”, о мешању и утицају „римских папа и мађарских краљева, који се служише духовним и физичким оружјем, створише тако силну политичку ограду између Бошњака и Срба, те по крви сродне браће, да је Срби не могаше никад више срушити” (стр. 132). А онда су Босну освојили Турци, па Калај даље каже: „Властелин и невластелин једнако су сматрани као држављани лишени свију права. Да би ту судбину избегли, многи српски племићи примише Мухамедову веру, услед чега остадоше у уживању својих добара и свога утицаја у земљи. Босански бегови који су у свом фанатизму далеко надмашили верозаконску ревност азијских Турака, потомци су тих старих властеоских породица” (стр. 148–149). О овим стравичним ломовима породица и народа пише и Иво Андрић. Изванредне записе на те теме објавио је и Меша Селимовић.

Из књиге „Српски идентитет” (Ђуро Бодрожић , издање Српске књижевне задруге, 2015) и одељка под насловом „Бошњаштво: потрага за идентитетом” (стр. 271) наводим: „Данашњим Бошњацима, који се идентификују с Турцима, а и Турцима који их својатају, требало би освежити памћење једним податком. хабзбуршка влада је 7. октобра 1908. године прогласила анексију Босне и Херцеговине. Турски султан је 26. октобра 1909. године признао анексију и узео обештећење у износу од 2,5 милиона фунти. Противљења и захтеви да се од тога одустане хладно су одбијени. Тако је Порта, са све ’светлим падишахом’, продала Босну и Херцеговину и отресла се хоџа и хаџија.”

Да кренемо од чињеница из блиске историје. Од Другог заседања АВНОЈ-а, Република Босна и Херцеговина је признато састављена од равноправних народа Срба, Хрвата и муслимана (муслиманских Срба, а ређе муслиманских Хрвата), нешто преосталих Турака и етничких мањина Италијана, Саса, Рома и др. Фабриковање новог идентитета почело је још у Титово време, када су, први пут у историји, муслимани у БиХ политичком одлуком проглашени за нацију – Муслимани са великим М. Ово је научно тешко одбрањиво „решење националног питања у БиХ као федерације три равноправна конститутивна народа: Муслимана, Срба и Хрвата, који би требало да живе у хармонији”. Уз подршку СКЈ, постало је недодирљиво решење, све до референдума о отцепљењу од СФРЈ.

Касније су отворена многа питања, нпр. о етноименима народа у БиХ, језику који се тамо говори и др. По логици, становници Босне и Херцеговине требало би да су Босанци и Херцеговци (Срби, Хрвати и Муслимани). Међутим, пошто се под тим именима не препознаје које су вере ти становници, исфабриковано је ново име за најбројније становништво у БиХ – Бошњаци, а језик је – бошњачки. Остали становници БиХ су Срби, Хрвати и припадници мањина.

Ствари су се искомпликовале током последњег рата у БиХ, а посебно решењима из Дејтонског споразума, којим је трагични рат окончан. Створена су два ентитета – Република Српска, настањена претежно Србима, али и Бошњацима, и Федерација БиХ, настањена већински Бошњацима и Хрватима. Формирана је и лабава централна власт по федералном устројству која би требало да обезбеди јединствену и функционалну државу, уз међународну помоћ и супервизију, што тешко успева. Притом Хрвати не одустају од захтева за формирање сопственог ентитета у БиХ, што би значило дефинитивни распад јединствене БиХ.

Ако се национални и културни идентитет Бошњака (босанских муслимана) може објаснити муслиманском вером, посебним обичајима овог географског региона, како је уопште могуће објаснити Бошњаштво у Србији, у Санџаку, односно Рашкој области? Какве везе, осим ислама и какво заједничко порекло имају муслимани из Санџака са Босном да би се могли звати Бошњацима? Јесу ли они потомци Турака или Срби, који су под Турцима примили муслиманску веру чије им исповедање у Србији нико не оспорава? Осим заједничке границе, какве везе они имају с Босном да би се називали Бошњаци? Којим језиком они говоре? Да ли се иза њиховог Бошњаштва крију сепаратистичке тежње да се припоје БиХ као неки засебан кантон? Сталне тензије, величање неких муслиманских квислинга из Другог светског рата као хероја, повремена гласна подршка Ердоганове Турске, ексцеси на улицама и стадионима, указују на могуће облике тих тежњи.

Муслиманска религија је призната у Србији, али отцепљење Рашке области (колевке српске државе) не може да буде предмет уцене или политичке трговине. На срећу, такве идеје из потаје само подгревају малобројни политичари и верски службеници, док грађани те области имају паметнијих послова. Надамо се да ће разум победити јер је свима доста рата и нестабилности као препрека за бољи живот свих становника Србије.

Аутор: Владимир Првуловић

Професор универзитета

Извор: ПОЛИТИКА