Bošnjački slučaj

Datum objave: četvrtak, 20 oktobra, 2016
Veličina slova: A- A+

Fabrikovanje novog identiteta počelo je još u Titovo vreme, kada su, prvi put u istoriji, muslimani u BiH političkom odlukom proglašeni za naciju

Novica Kocić
Novica Kocić
Vladimir Prvulović
Vladimir Prvulović

U knjizi „Istorija srpskog naroda”, austrougarski upravitelj Bosne i Hercegovine Benjamin Kalaj govori (1882) o plemenskom partikularizmu koji je sprečavao ujedinjenje Bosne s drugim srpskim oblastima, prvenstveno sa Srbijom Nemanjića. Kalaj piše o borbi „koja je vekovima trajala između katolicizma, bogumilstva i pravoslavlja”, o mešanju i uticaju „rimskih papa i mađarskih kraljeva, koji se služiše duhovnim i fizičkim oružjem, stvoriše tako silnu političku ogradu između Bošnjaka i Srba, te po krvi srodne braće, da je Srbi ne mogaše nikad više srušiti” (str. 132). A onda su Bosnu osvojili Turci, pa Kalaj dalje kaže: „Vlastelin i nevlastelin jednako su smatrani kao državljani lišeni sviju prava. Da bi tu sudbinu izbegli, mnogi srpski plemići primiše Muhamedovu veru, usled čega ostadoše u uživanju svojih dobara i svoga uticaja u zemlji. Bosanski begovi koji su u svom fanatizmu daleko nadmašili verozakonsku revnost azijskih Turaka, potomci su tih starih vlasteoskih porodica” (str. 148–149). O ovim stravičnim lomovima porodica i naroda piše i Ivo Andrić. Izvanredne zapise na te teme objavio je i Meša Selimović.

Iz knjige „Srpski identitet” (Đuro Bodrožić , izdanje Srpske književne zadruge, 2015) i odeljka pod naslovom „Bošnjaštvo: potraga za identitetom” (str. 271) navodim: „Današnjim Bošnjacima, koji se identifikuju s Turcima, a i Turcima koji ih svojataju, trebalo bi osvežiti pamćenje jednim podatkom. habzburška vlada je 7. oktobra 1908. godine proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine. Turski sultan je 26. oktobra 1909. godine priznao aneksiju i uzeo obeštećenje u iznosu od 2,5 miliona funti. Protivljenja i zahtevi da se od toga odustane hladno su odbijeni. Tako je Porta, sa sve ’svetlim padišahom’, prodala Bosnu i Hercegovinu i otresla se hodža i hadžija.”

Da krenemo od činjenica iz bliske istorije. Od Drugog zasedanja AVNOJ-a, Republika Bosna i Hercegovina je priznato sastavljena od ravnopravnih naroda Srba, Hrvata i muslimana (muslimanskih Srba, a ređe muslimanskih Hrvata), nešto preostalih Turaka i etničkih manjina Italijana, Sasa, Roma i dr. Fabrikovanje novog identiteta počelo je još u Titovo vreme, kada su, prvi put u istoriji, muslimani u BiH političkom odlukom proglašeni za naciju – Muslimani sa velikim M. Ovo je naučno teško odbranjivo „rešenje nacionalnog pitanja u BiH kao federacije tri ravnopravna konstitutivna naroda: Muslimana, Srba i Hrvata, koji bi trebalo da žive u harmoniji”. Uz podršku SKJ, postalo je nedodirljivo rešenje, sve do referenduma o otcepljenju od SFRJ.

Kasnije su otvorena mnoga pitanja, npr. o etnoimenima naroda u BiH, jeziku koji se tamo govori i dr. Po logici, stanovnici Bosne i Hercegovine trebalo bi da su Bosanci i Hercegovci (Srbi, Hrvati i Muslimani). Međutim, pošto se pod tim imenima ne prepoznaje koje su vere ti stanovnici, isfabrikovano je novo ime za najbrojnije stanovništvo u BiH – Bošnjaci, a jezik je – bošnjački. Ostali stanovnici BiH su Srbi, Hrvati i pripadnici manjina.

Stvari su se iskomplikovale tokom poslednjeg rata u BiH, a posebno rešenjima iz Dejtonskog sporazuma, kojim je tragični rat okončan. Stvorena su dva entiteta – Republika Srpska, nastanjena pretežno Srbima, ali i Bošnjacima, i Federacija BiH, nastanjena većinski Bošnjacima i Hrvatima. Formirana je i labava centralna vlast po federalnom ustrojstvu koja bi trebalo da obezbedi jedinstvenu i funkcionalnu državu, uz međunarodnu pomoć i superviziju, što teško uspeva. Pritom Hrvati ne odustaju od zahteva za formiranje sopstvenog entiteta u BiH, što bi značilo definitivni raspad jedinstvene BiH.

Ako se nacionalni i kulturni identitet Bošnjaka (bosanskih muslimana) može objasniti muslimanskom verom, posebnim običajima ovog geografskog regiona, kako je uopšte moguće objasniti Bošnjaštvo u Srbiji, u Sandžaku, odnosno Raškoj oblasti? Kakve veze, osim islama i kakvo zajedničko poreklo imaju muslimani iz Sandžaka sa Bosnom da bi se mogli zvati Bošnjacima? Jesu li oni potomci Turaka ili Srbi, koji su pod Turcima primili muslimansku veru čije im ispovedanje u Srbiji niko ne osporava? Osim zajedničke granice, kakve veze oni imaju s Bosnom da bi se nazivali Bošnjaci? Kojim jezikom oni govore? Da li se iza njihovog Bošnjaštva kriju separatističke težnje da se pripoje BiH kao neki zaseban kanton? Stalne tenzije, veličanje nekih muslimanskih kvislinga iz Drugog svetskog rata kao heroja, povremena glasna podrška Erdoganove Turske, ekscesi na ulicama i stadionima, ukazuju na moguće oblike tih težnji.

Muslimanska religija je priznata u Srbiji, ali otcepljenje Raške oblasti (kolevke srpske države) ne može da bude predmet ucene ili političke trgovine. Na sreću, takve ideje iz potaje samo podgrevaju malobrojni političari i verski službenici, dok građani te oblasti imaju pametnijih poslova. Nadamo se da će razum pobediti jer je svima dosta rata i nestabilnosti kao prepreka za bolji život svih stanovnika Srbije.

Autor: Vladimir Prvulović

Profesor univerziteta

Izvor: POLITIKA

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top