Босна, наопаког сећања

Оно што је Толстој рекао за породицу, важи и за друштво: срећна друштва наликују једно на друго, а несрећна су несрећна на свој начин. Босанскохерцеговачко друштво несрећно је на свој начин.

На дан одавања почасти српским жртвама у Кравици, односно три дана пред одавање почасти бошњачким жртвама у Поточарима, неформална „AntiDayton Group” поставила је у центру Сарајева мапу Републике Српске, по којој су расуте кости и бачена похабана одећа и обућа. Према речима модератора, циљ перформанса је био да се „младима покаже да је Република Српска геноцидна творевина”.

Сарајевски кантонски званичници, попут мудрих ефендија, нису ничим дали да знања да се то догодило: оксиморонски су прећутали да су дали миг да се то учини, односно чаршијски мудро отћутали када се од Сарајева до Бањалуке просуо једак крик. Фрустрирани грађани Сарајева, по ко зна који пут, слегли су раменима као да кажу: „Тко мучи, двије учи!”

Насупрот њима, званичници Српске нису могли ни да отћуте, ни да прећуте. Протестовали су одлучно и стиснутих зуба.

Сам догађај је доказ у коликој мери је БиХ подељена, трусна етничка зона, друштво које је толико наборано да се ничим не да испеглати. Крунски је доказ да се рат у БиХ и данас продужава, и то кроз сећања, антагонизам индивидуалних и колективних конструкција прошлости.

Доминација наопаког сећања велики је проблем културе сећања. Негативно (наопако) сећање није аутентично – него лажно, сећање под којим се подразумева како несвесно мењање, тако и свесно фалсификовање, а све у зависности од контекста сећања, различитих социјалних оквира. Сећање је различито у различитим временима и на различитим местима.

У БиХ је некултура сећања, више од било чега другог, две деценије после рата, узроковала невиђену провалу етничке мржње.

А Бошњаци су у Дејтону остварили своју највећу историјску победу – признати су као модерна нација. Депресивна сарајевска политичка и културна елита ову чињеницу заборавља. Уместо што се окупља око минорног покрета „AntiDayton Group”, који заговара укидање Републике Српске, она би требало да слави Дејтонски споразум. Овим међународним документом прво је призната нација Бошњаци, па тек онда држава БиХ. Чак и кад би изгубили БиХ као државу, Бошњаци не би могли остати без своје државе. Државу БиХ није створила ниједна нација – ни Бошњаци, ни Срби, ни Хрвати – нити је она (БиХ) сама створила неку од њих. Историјски гледано, „држава је та која ствара нацију, а не нација државу” (пук. К. Пулсудски). Све је обрнуто од онога што ради бошњачка политичка елита. Држава коју би могли да чине бошњачки кантони једина је држава која може чувати и развијати бошњачки идентитет.

Покрет попут „AntiDayton Group” заговара програм по којем би се проблем националне хетерогености могао решити кроз БиХ као националну државу Босанаца. Наиме, Босна би била држава Босанаца, као нације коју би чинили завичајни Бошњаци, Срби и Хрвати. Тако би босанскохерцеговачки муслимани по други пут остали без нације. Први пут им се то догодило с Муслиманима као нацијом братства и јединства. Ове накарадне, од стране комуниста наопако признате нације, Бошњаци су се ослободили ратујући против Срба и Хрвата у рату 1992–1995.

Рат у БиХ је substantia completa био борба за национално признање Бошњака, чега је најсвеснији био Алија Изетбеговић, отац бошњачке нације. Друго, то није био грађански рат, попут Шпанског грађанског рата. Заправо, он јесте инициран распадом Југославије, као новонастале прилике коју су Бошњаци искористили за решавање свог националног питања. Бошњаци треба да се окрену себи, да своје признање крунишу својом националном државом, али никако на штету Хрвата и Срба. Такође, не би требали сметнути с ума да се њихов национални идентитет делимично обликује и од стране других нација и заједница, а за Бошњаке су то пре свих Срби и Хрвати, као њима најсроднији народи.

*Проф. универзитета у пензији, социолог

Извор: Политика

Везане вијести:

Др Едвард Херман: Злочин у Сребреници је џиновска политичка превара

Чедомир Антић: Како би данас изгледао Балкан да није било Сребренице

Андреј Фајгељ: Расизам за српске жртве