Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Преносимо: Бошко Обрадовић – Десет националних заповести Младе Србије

Бошко Обрадовић
Бошко Обрадовић

Наши дани су, пре свега, време историjског опадања и умора српског народа. Главна карактеристика савременог српског човека jесте помиреност са судбином, равнодушност и национална неодговорност. Може ли се у моралним дефетизмом и националном незаинтересованошћу затрованоj друштвеноj атмосфери уопште поставити српско национално питање данас?

Српско питање ниjе, као што се код нас и даље мисли, политичко-економско питање. Српско питање jе духовно-морално питање. И, jер 20 година нисмо погледали ствари из духовно-моралне перспективе – ниjе могло и не може бити промена у Србиjи. За промене су потребни суштински унутрашњи предуслови:

Национална самоспознаjа. Вековима живећи под вишеструким туђинским ропством имали смо своj национални сан и генерациjски радили на његовом преношењу. Таj сан се звао ослобођење или „освета Косова”, што jе означавало свеукупну обнову српске државности. Паралелно са обновом српске државе у 19. веку и остварењем вишевековног колективног националног сна – запали смо у постепено духовно, морално, идеолошко, економско и политичко ропство туђинским друштвеним формама, тj. под пресудним утицаjем отуђене српске интелигенциjе нисмо били кадри да изнесемо сопствене оргиналне друштвене форме. Спољашње ослобођење донело jе унутрашње поробљење и то стање траjе до данас.

Век 19-ти, коjи jе значио мукотрпну поновну изградњу државе, распродат jе олако у 20. веку, коjи jе започео победнички а затим донео четири велика историjска греха и трагична пораза: jугословенство чиjа jе права мера – Јасеновац, комунизам чиjе су последице растакање српског jезика, нациjе, Цркве и државе, лажно родољубље 90-их, коjе jе донеле потпуно обртање друштвеног система вредности наглавачке, и лажни нови национални сан – евроуниjаћење, с краjа 20. и почетка 21. века, коjе нам троши последњу националну и државотворну супстанцу, и духовну и моралну и културолошку и економску и политичку. Изоставили смо оно наjбоље и узели само све наjгоре из jугословенства, комунизма, националне романтике и Запада, и од тога смешали своj актуелни национални карактер, састављен од jугословенског одсуства националног идентитета, социjалистичког нерада и тоталне, а посебно партиjске негативне селекциjе, лажног, кафанског и празног национализма и духовно-моралне и материjалистичко-индивидуалистичке изопачености Запада. Како такви да се изборимо за било шта у личном и друштвеном животу?

Анексиjа Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1908. године била jе разлог формирања Народне одбране и свенародне спремности за остварење националног сна 1912. После 100 година, више ни Анексиjа Косова и Метохиjе, наjвеће националне светиње, ниjе могла да доведе до формирања Нове народне одбране, jер српски народ више ниjе био исти после крваво експерименталног 20. века. Потпуно jе извесно да 21. век може бити jедино век националне ренесансе или нестанка српске државе и народа.

Национална саморедефинициjа. Познаjемо ли себе и шта нам се догодило? Ко смо и куда треба да идемо? Могу ли на ова питања одговорити они коjи су нас водили и довде довели у 20. веку? Зар jе могуће да jош увек владаjу и изнова нас воде у „светлу будућност”?

За националну саморедефинициjу наjпре нам jе потребна смена елита коjу нисмо извршили пуних 65 година. Има нешто труло у српскоj интелигенциjи већ 200 година, а посебно смо без моралне кичме и интелектуалне храбрости, визиjе и поштења остали у последњих 20 година. Ко ће и кад прогласити и спровести краj историjе последњих пола века у коjима се стално нешто мења да се ништа не би променило?

Потом нам jе неопходна култура историjског сећања и превенциjе геноцида, што би требало да буде прва тачка и спољне и унутрашње политике. На овоj научноj, културноj, правноj и политичкоj домаћоj и међународноj борби ломи се судбина српског народа у 21. веку. Хоћемо ли се изборити за локално и глобално памћење да смо у 20. веку били жртве вишеструког геноцида, или ће нова, злочиначка биографиjа српског народа коjа се тренутно исписуjе постати историjска истина о нашоj прошлости формирана за потребе одређивања наше садашњости и будућности.

Колико нам само недостаjе националног самопоштовања, националне свести и самопоуздања, националне самобитности, без коjих нема нациjе?! И како их обновити? Ко на томе ради?

Национална стратегиjа. Имамо ли било какав национални план и програм? Постоjи ли било коjи национални ауторитет коjи поштуjемо? Шта данас у том смислу раде Српска академиjа наука, Удружење књижевника, Матица српска, Српска православна црква, Краљевски дом, да вазалну државу у коjоj живимо и не помињемо?

Да ли смо решили елементарна национална питања: коjим jезиком говоримо, коjим писмо пишемо, коjоj култури припадамо, зашто нас више умире него што се рађа, коjе су границе српских земаља? Зар у тренутку када се на наше очи дефинитивно урушава евроамеричка цивилизациjа ми треба да (п)останемо њени последњи следбеници, као што смо били последњи Југословени? Зашто своjе геополитичке погледе не отворимо и за друге стране света, али не само на речима већ и на стратешком делу?

Пре 10 година спрдали смо се са могућим стратешким партнерством са Русиjом, Белорусиjом, Кином, Бразилом, Индиjом… Данас су то наjвеће светске силе у успону и могући гарант наше државне независности и економске обнове. До пре неколико година нико ниjе смео ни да помисли да Република Српска може бити самостална – данас се о томе слободно прича и полемише. До пре неколико месеци нико jавно ниjе смео да оспори исфабриковану медиjску истину о Сребреници – данас jе довођење у питање ове историjске лажи опште место интелектуалног дискурса. Геополитичко време коначно почиње да ради за српски народ, али треба имати елиту коjа то схвата и припрема се за историjски тренутак када ће српско национално питање на Балкану моћи поново да буде постављено, а 20 година пораза ревидирани. Да ли се спремамо за то време?

Можда овде ниjе тема ко jе пре десет година први био за савез са земљама БРИК-а, пре неколико година први се заложио за независност РС, пре годину дана први отворио табу-тему Сребренице, али би било интересантно видети на медиjима те људе широм маргинализованог српског родољубивог интелектуалног и НВО сектора и чути шта данас мисле да jе наjбоље решење за Србиjу. Цензура ускоро мора пасти! Шта ако нас само 5-10 година дели од новог референдума у Црноj Гори коjи би могао имати супротан исход?

Шта ако се Америка због економског цунамиjа и међуетничких вулкана распадне у ко зна колико делова, а шиптарски тероризам остане без заштитника? Ко ће спречити Српску воjску да уђе на Косово и Метохиjу, уз подршку евроазиjских истинских бораца против тероризма и трговине дрогом и људима? Једино то ако до тада Српска воjска буде ослабљена или расформирана нашом кривицом.

Шта ако се Бивша jугословенска република Македониjа покаже као неодржива држава: да ли имамо право и на наш део?

Можемо ли Независну државу Хрватску називати другачиjе него овим именом коjе исправно дефинише њену основу и карактер, и зашто не бисмо пред светским jавним мњењем и међународним политичким и правним инстанцама поставили питање ове геноцидне творевине, кад jе само jедна и то изнуђена противтужба успела да примири њену ароганциjу?

Шта ако се наша наjвећа утопиjа – Европска Униjа – распадне пре него што у њу уђемо? Куда ћемо онда?

Национални карактер. Променили смо се као народ на горе – оваj закључак jе основа нашег препорода. Нисмо више они исти Срби по духовним, моралним и социjалним квалитетима. Морамо се мењати наjпре у духовном и моралном смислу. Коjа политика, коjи медиjи, коjе школство, коjи интелектуалци се за то залажу и то сведоче своjим животом и делом?

Зато Млада Србиjа, као истинска алтернатива свему постоjећем, излази са 10 националних заповести:

-Национална слога и солидарност: нема и не сме бити нити jедног разлога коjи омогућава дубоку и братоубилачку поделу унутар српске нациjе, већ наш императив постаjе управо планетарно међусрпско jединство и солидарност: хуманитарна, социjална, политичка.

-Воља и оптимизам: време jе за нову заљубљеност у сопствену нациjу и веру да ништа ниjе готово, да тек почињу нове историjске шансе коjе треба искористити.

-Проактивизам и самопрегор: морамо коначно бити корак испред времена и неприjатеља, наметати теме, посвећено и пожртвовано сведочити истину о сопственом народу и нашим националним интересима – то нико други неће урадити уместо нас, а неприjатељу не можемо замерити што ради своj посао, нити поверовати да неприjатељ не постоjи и да га у 21. веку нећемо имати.

-Црквеност и породичност: повратак традиционалним, провереним и потврђеним вредностима и заjедницама на коjима jе почивала наша историjска истраjност, осваjање смисла живота и промоциjа здравих стилова живљења, вишедетних породица, радне етике, милосрђа и социjалних моба за 21. век.

-Стратешко деловање и континуираност: далекосежна визиjа, упорно сведочење и остваривање зацртаних националних интереса, надстраначки консензус, партиципативна демократиjа: укључивање свих националних снага у државотворну обнову.

-Самодисциплина и строгост према себи и према другима: постављање националних интереса на место коjе им припада у друштву, владавина спровођења закона ни по бабу ни по стричевима, уништавање свих врста монопола и обнова ауторитета и снаге државе.

-Стално национално подсећање и памћење: чување и промовисање историjске истине о српском народу, европских и антифашистичких традициjа, слободарског духа и примера, као и редовни помен сопствених страдања, жртава и хероjа.

-Политика идентитета и српских интеграциjа: постављање нових медиjских, научних и културно-просветних начела у функциjи очувања националног идентитета и унутарсрпских интеграциjа на Балкану.

-Смена елита: промена непромењивих власника свих друштвених функциjа, улагање у Младу Србиjу и припрема за обнављање националног сна на развалинама катастрофалних историjских пораза.

-Ново национално надстраначко организовање, примерено 21. веку, савременим информационим технологиjама, глобалноj интегративноj мисиjи Српске православне цркве, огромном значаjу и потенциjалима српског расеjања, искуству српског патриотског невладиног сектора и воjним државочуварним успесима Воjске Републике Српске и Србиjе.

Да ли у ово веруjе и може да поведе постоjећа елита, генерациjски истрошена, корумпирана и компромитована више од пола века? Како до смене елите и „нацрта националног скупљања снага”, за коjи се заложио jош Милош Црњански пре равно 75 година, као визионар коjи jе ишао у сусрет избегавању националне пропасти и видео даље него што ми и данас видимо?

Не можемо и не смемо даље са постоjећом елитом, а можемо више него што ова елита може и хоће.

Аутор jе секретар Управног одбора Српског сабора Двери.

Српски сабор Двери

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: