Мирољуб Рајковић из Ћићевца рањен на Морави. Безбрижно су, каже, седели на десној обали омиљене реке када су чули прасак
Знало се да Срби светкују, да славе Свету Тројицу и да ће се окупити на вашару у Варварину. Зато су чекали подне. И подмукло су ударили када је било највише народа, жена и деце. Но, мало им је била једна бомба, па су се враћали и поново гађали да побију недужан народ.
Ни дан-данас не могу да верујем да људи могу да осмисле такав мучки чин, а да 10 погинулих назову колатералном штетом. Ми који смо преживели ужасно бомбардовање Варваринског моста, жртве не заборављамо, а желимо само једно – да се никад, никад не понови.
Ово су речи Мирољуба Рајковића (59) из Ћићевца, једног од 30 рањених.
– Кум Предраг Матић, пријатељи Љубиша и Ђаги, и ја, решили смо да одемо на пецање на Велику Мораву и да потом свратимо на вашар. Пецали смо са ћићевачке стране моста, не слутећи шта ће да нас задеси.
Безбрижно су, каже, седели на десној обали омиљене реке када су чули прасак.
– Било је стравично и језиво. Истовремено са тим невероватним праском осетио сам неколико удараца у тело. Пре него што сам се онесвестио, видео сам још како кум Педа и Љубиша лете у ваздух, а Ђаги пада као покошен…
Из тела су му извађена три гелера – један из непосредне близине вратних пршљенова, други из десне ноге, а трећи из леве руке.
– Срећа је што гелер на врату није продро милиметар даље, јер бих погинуо или остао инвалид. Трауме, ипак, сви „носимо“. Кум још има гелере у телу. Нас четворица смо имали среће и преживели тај стравични НАТО масакр. Али, остаје бол за 10 невиних који су заувек остали тамо…
Аутор: Ј.М
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ