Болница

Болнице у логору ниjе било све док ниjе било jављено да ће логор прегледати Међународна комисиjа Црвеног Крста. То jе било 6. фебруара 1942. године. Пре тога дана ужурбано се подигла jедна специjална барака, коjа jе наврат-нанос снабдевена болничким креветима, бело офарбана, тако да jе изнутра добила заиста изглед болнице. До ове бараке, коjа jе била одређена за болницу, била jе подигнута jош jедна барака, као будућа амбуланта и она jе исто тако изнутра добила уређаj jедне обичне амбуланте са наjнужниjим намештаjем и прибором.

Дотле су заточеници лежали болесни «смештени по настанбама. Тамо где би кога од њих слабост и болест скрхала, ту би и пао.

Сведок Вукашин Жегарац, чиновник Дирекциjе шума из Нове Градишке, логорску болицу описуjе у своме сведочком исказу овако:

«Од 24. септембра 1941. године, па до последњега мога дана у Јасеновцу, jа сам био одређен за болничара. Тоj моjоj дужности имам да заблагодарим што сам остао жив. А као болничар био сам jош у логору Јасеновац броj II, па сам као такав прешао у логор Јасеновац броj III и као болничар доспео сам пре доласка Комисиjе Црвеног Крста у новосаграђену болницу. Не треба да напомињем, да су у болницу долазили заиста болесници и то они коjи више нису могли стати на своjе ноге. И колико jа знам, готово ниjедан од таквих болесника ниjе се више придигао. Сви су они били на самрти када су стигли у болницу, а пошто ниjе било у болници ни лекова, ни хране, ни чистоће, ни топлоте, нити ма каквих услова за оздрављење, то су болесници умирали од реда. У болницу jе могло стати наjвише 120 болесника и зато су за болницу проглашени само они, коjи су већ на самрти. Кад се броj у болници напунио и када болница ниjе имала више слободних места, а све нови и нови болесници и самртници се jављали, усташе су проблем решавале на сасвим jедноставан начин. Обично би увече усташе истерали све болеснике пред бараку. А коjи ниjе могао сам на своjе ноге, тога смо ми болничари износили.

Одма пред вратима болнице, дочекуjу их усташе маљевима, секирама или ножевима, те их убиjаjу и кољу.

Кад их све покољу, позову «гробаре» и ови их односе и покопаjу. Понекад некоjе болеснике, коjи jош могу да ходаjу одведу равно на гробље, нареде им да полегаjу потрбушке у раке, коjе су гробари увек унапред ископавали, и ту их дотуку маљевима и секирама. Гробарима остане само то да лешеве поскидаjу и да их заспу земљом. Док сам jа био болничар, извршен jе такав покољ болесника четири пута. Разуме се да сам сваки пут покоље лично видео на своjе очи. Прву такву «ликвидациjу» болесника доживео сам док jош ниjе било болнице.

Било jе то на римокатолички Бадњи дан, тj. на 24. децембар 1941. године. Усташе су дан два раниjе водиле на босанскоj страни крваве борбе са партизанима и после завршених борби искалили су се на нама. Опколили су нашу бараку у коjоj jе било око 180 болесника и свега нас 12 здравих, коjи смо били као послуга и опскрба болесницима. Као лекар био jе заточеник Паjа Геренчевић, медицинар из Сремских Карловаца, нас неколико болничара и писар инжењер Сима Ђурковић. Кад су усташе отвориле бараку, позвале су нас да изађемо, а пошто смо ми знали за jучерашње борбе и рђав провод усташа и зато смо осећали шта нам се спрема, те нисмо добровољно излазили.

Усташе су провалиле у бараку и баjонетима све нас присилили да изађемо. Наjпре су истерали болеснике и како jе коjи излазио из бараке, или бивао избациван из бараке, усташе су га дочекивале пред бараком и ту одмах клале. Само jедан мањи део су повезали жицом и одвели на гробље, где су их све поубиjали на већ описани начин. Када смо ми здрави дошли на ред, усташки официри су издали наређење да нас оставе у животу, jер смо им потребни. Међутим, међу нама здравима био jе Воjа Ерић, трговац из Сараjева, коjи jе био крупан човек од преко 120 кг па га jе заповедник рада Слободан Мицић тога дана склонио са рада у болницу, међу болеснике, jер се боjао да ће онако висок и стасит запасти неком усташи за око и да ће га убити. Ниjе судбини избегао и мученички jе погинуо у оноj групи везаних жицом на гробљу.»

Оваj сведок описао jе стање у болници од 24. септембра 1941. до 30. марта 1942. године, а сведок Милко Рифер описуjе под насловом «У дому умирања» болничке прилике од октобра 1942. до октобра 1943. године, па навађа да се болница састоjала од две бараке, коjе су се тада називале болница I и болница II, а коjе су раниjе биле jедна болница, а друга амбуланта. За амбуланту истиче:

«Амбуланта jе радила од раног jутра до касног мрака, jер се сваког дана jављало на стотине болесника, што их jе ваљало прегледати, уписати у болесничке књиге, одредити им места у болници, или им дати коjи дан поштеде, или лечити амбулантно.

У амбуланти jе врвело као у кошници. Због несташице простора и времена, обављало jе пет, шест лекара своjу дужност истовремено. Ниjе била реткост да се jедан пациjент коме jе зубар у jедном краjу чупао зуб иза гласа дерао, а истовремено су другоме на операционом столу под етером ампутирали ногу. Трећему су чистили дубоки чир на врату, а jош двоjица седела су на столицама и мерила температуру. У амбуланти jе било увек 8 до 10 пациjената. Лекари су се заиста трудили и своjски залагали, да помогну jадним заточеницима – али средства коjима су располагали, била су више него скромна.

Болничка jе апотека била веома сиромашна, а болести у логору веома разнолике и раширене. Интернационални Црвени Крст из Женеве слао jе додуше Јасеновцу читаве сандуке лекова и специjалитета, али су сви заостаjали у апотеци усташке болнице и само изузетно jе коjи делић залутао у логорску болницу.

Обе болничке бараке могле су примити наjвише 120 болесника, а лежало jе у њима увек до 300. У болницу су се примали само наjтежи болесници, они коjи нису више могли ходати и они коjи су имали преко 40 степени температуре. Да би такви добили место у болници, требало jе избацити по коjег реконвалесцента, коjи jе тек преболовао кризу неке од тешких болести, и коме jе било потребно тек сада извесно време (наjмање 14 дана) болничке неге. Осим тога, свако jутро предавао jе болнички писар писмени извештаj заповедништву с броjним стањем болесника, диjагнозом и током болести. И сваке недеље, односно недељно jеданпут, долазио jе до заповедништва усташки официр или подофицир и читао листу болесника одређених за «специjално лечење». Нико од болесника ниjе веровао у то «специjално лечење»; сви су добро знали куда их воде и да то значи мученички свршетак. Већина од таквих одабраних болесника ниjе могла сама отићи, па су их односили гробари у «Звонару». А у «Звонари» су им, без обзира на то што нису могли да се сами крећу, ипак везали руке жицом на леђима и одвозили их скелом у Градину.

За време моjе болничке праксе у болници II, лежао jе у jедноме боксу дечак од 15 година и подносио храбро ужасне боли, jер jе боловао од тромбозе. Болест се компликовала. Једанога jутра дошао jе усташа са листом болесника за «специjално лечење» у усташкоj болници. Међу осталим прозове и име – Милић Станковић (тако се звао таj дечак). Стаjао сам краj његовог бокса и изговорено његово име, мене jе страшно дирнуло. Пренуо ме jе свежи алт дечака.

«Умро jе ноћас».

Усташа jе прецртао из пописа име Милића Станковића и отишао са осталим скупљеним пленом.

Од болесника коjи су лежали у болници, половина jе боловала   од пегавца, остали од кахексиjе, потпуне физичке изнемоглости, трбушног тифуса, дизентериjе, тешких поjава авитаминозе, туберкулозе и других болести.

У болници II лежала су по троjица у jедном боксу, а сваки расположиви простор на поду заузимали су болесници, тако да jе лекар или болничар у служби морао да прескаче преко испружених телеса. Лежали су обучени, на голим даскама. Само ретки су имали делове постељине. Већина jе ставила под главу порциjу за храну и покоjи део одела. По средини уздужног зида, под прозором, стаjало jе лимено буре, такозвана «кибла», где су логораши обављали нужду. Само jе мали броj могао допрети до кибле, jер jе било толико овладала већином физичка слабост, да се нису могли ни допузати. Ипак, кибла jе била стално заузета, jер су готово сви болесници, поред основне своjе болести, патили и од ужасног пролива. Кибла, коjа jе садржала око 50 литара, празнила се два пута дневно.

Већини болесника морали су болничари давати ноћне посуде и то jе био посао болничара током дана и ноћи. Ограничени броj ноћних посуда, био jе у сталном покрету непрестано.

Многи болесници нису имали времена да дочекаjу посуду, или jе нису тражили, jер су лежали резигнирани или без свести. Такве jе требало и прати и сушити.

Неописиви талас смради кружио jе по загушљивоj просториjи болнице. Ниjе било начина да се неутралише неподношљиви смрад људских изметина, коjи jе био поjачан задахом неопраних телеса и гноjних рана многих болесника. У томе смраду ваљало jе и jести и провести дан и ноћ. Тек кад би човек од омаглице почео да губи тло под ногама, излазио би на час пред бараку да удахне мало свежег ваздуха.

Храна jе била обична, логорска пура и чорба од ољуштеног кромпира са 150 гр хлеба. Само уjутру око 10 сати, добиjали су болесници чашу млека. Био jе то дар економиjе, но кадкад jе могао подмирити само половицу болесника, па се морало помешати с водом да би сваки болесник добио по jедну чашу. Једне ноћи био сам дежуран у полуосветљеноj просториjи болнице II. Око 9 сати већи део болесника већ jе спавао, а неки су викали од бола, дозивали маjке, жене. Неки се молили Богу, а неки ужасно преклињали стиснутих зуба. У болници jе владала граjа. Били су пуни жеља  коjе све нисам био кадар да испуним. Додавао сам неброjено пута ноћне посуде, точио чаj у прљаве порциjе, водио покретниjе болеснике на киблу, додавао воду, покривао оне коjи су у врућици одбацивали покриваче и кидали одећу са себе, уматао у прње оне коjи су се тресли у грозници.

Воде … стењао jе jедан.

Киблу! брзо, брзо … журио се други.

Трећи jе седео у боксу, тресла га jе врућица. Измерио сам му температуру: 41. Пружао jе према мени руке и приносио прсте сувим устима. Ниjе могао говорити, само су му се тресле вилице. Молио jе воде. По налогу лекара нисам му смео дати воде. Донесох му чаjа, но он га jе са гађењем одгурнио и просуо по jедном болеснику, коjи jе гадно псовао. Мени се учинило страшним да мучим човека, коме ионако нема спаса. То уопште ниjе више био човек, него на смрт болесна, нема животиња, коjа само своjим бескраjно изражаjним очима моли кап воде, да намочи усне што горе. Пружих му пола чаше ледене воде, коjу он за трен ока искапи.

Задовољан, што сам му испунио можда последњу жељу, погладим га нежно по коси и завирим у очи, коjе су молиле jош.

Но, он ниjе угасио жеђ. Жеђ се удвостручила, вода jе исхлапила на силноj ватри, што jе изгарала у грлу, плућима, срцу. Донео сам му пуну чашу, па jош jедну, jош jедну … Очи су иза сваке чаше молиле jош. Попио jе већ литар, два, а жеђ jе непрестано расла и тражила све нове количине воде. Морао сам прекинути и побећи од тих очиjу, коjе су ме непрестано тражиле све до пред зору. Тада су се угасиле.

Болесник краj врата, кога jе мучио пролив, силазио би сваких 5 минута с бокса и рушио се на ноћни суд. Био jе млад и напола костур, сав крвав и измучен од дизентериjе, са очима тешким од умора.

Ово jе већ четврта ноћ како не спава и како сваких неколико минута силази уз ужасно стењање с бокса. Док би силазио, цурио jе из њега крвав измет. Ове ноћи силазио jе с бокса 112 пута, а онда се умирио. Умро jе скоро угушен од цревног измета, коjега jе био препун његов лежаj.

Један jе полудео и почео кидати одећу са себе. Пробудио сам професионалног болничара, коjи jе спавао у бараци, да ми помогне и саветуjе шта да учиним с болесницима. Требало га jе везати за кревет, jер нисмо имали лудачке кошуље. Приликом везивања полудели jе уjео болничара за ногу, а сутра дан пред вече умро jе умирен, а да то нико ниjе ни опазио.

Недалеко од њега на поду jе лежао тежак болесник, боловао jе од туберкулозе. Сваког сата молио ме jе да му измерим температуру. Око 3 сата уjутру позвао ме jе к себи и замолио: «Имаш ли, брате, jедну цигарету?».

Заустио сам да га одбиjем, но он ме jе прекинуо: «Знам да не смем пушити, плућа. Ја овде лежим већ 7 дана на поду као пашче. Слушао сам све лекареве савете и нисам ништа учинио, што би могло нашкодити. Но, сада знам да нећу дочекати зоре, а имам само jедну жељу: да попушим цигарету.»

Говорио jе тешко. Знао сам да говори истину. Дао сам му цигарету. Никада jош нисам видео човека, коjи би могао с већим задвољством пушити. Попушио jе – закашљао се и било jе онако – ниjе дочекао зоре.»

Исти таj сведок описуjе други долазак у логор Међународне комисиjе Црвеног Крста у jесен 1942. године…:

«Сви групници позвани су код логорника Винера и добили су ове упуте:

1.)           За одређене дане логор треба да осване чист и окупан. На земљи се не сме наћи ни ивер. Подови у баракама мораjу бити чисти и натопљени креозотом. Осим тога, бараке и логораши мораjу бити темељито дезинсекцирани.

2.)           Нарочито мршави и одрпани логораши ће бити за два дана (док се Комисиjа бави у логору), послани у Млаку.

3.) У болници мораjу бити само лакши болесници и она не сме прекорачити капацитет од 120 болесника; на сваком кревету сме лежати само jедан болесник. Сви остали биће за то време са болничарима и jедним лекарем сакривени на тавану обртне бараке.

4.) Сваки логораш носиће на прсима комадић четворокутног белог платна са броjем и жигом заповедништва. На питање било коjег члана Комисиjе о имену, логораш сме одговорити само: «Ја сам заточеник броj таj, а на сва остала питања ваља устегнути одговор и сместа се удаљити. Све потребне информациjе Комисиjи ће дати усташке старешине.

5.) Тих дана се нормално ради у свим логорским построjењима 8 сати. Од 7 до 12 и од 2 до 5. Заточеници мораjу тих дана бити чисти и обриjани, и обучени у своjа наjбоља одела.

Када су групници примили ове наредбе и упуте, логор jе бачен у покрет, па jе и у болници настао (у смислу примљених упутстава) брзи рад. Из усташке болнице донешен jе пун сандук лекова и читаво брдо као снег белих чаршава, лекарских и болничких мантила. Зидови барака и боксови парили су се врелом водом, прозори чистили, а подови мазали креозотом. За време чишћења болесници су лежали на даскама, или на трави пред болницом.

Болница се ниjе могла препознати. Сва се сиjала од чистоће и мирисала на свежи озон екстракта борових иглица. Кибла jе била изнешена из бараке, болесници су били обриjани и обучени у чисте ноћне кошуље, лежали су на сламњачама, пресвучене белим чаршавима и jастуцима. Покривени су топлим покривачима. Над главом свакога болесника био jе картон са броjем и кривуљом температуре. Болничари су обављали своjу дужност у чистим мирисним огртачима. Порциjе су биле све изрибане и болесници су примали пиринач у млеку.

Болница jе предњачила. Била jе наjлпеши и наjбоље уређени део логора.

А тежи болесници однешени су на таван радионице Обртне групе и спавали су на даскама умотани у крпе и умазани своjим изметима. Чим jе Међународна Комисиjа наишла, ти тешки болесници са три болничара закључани су на тавану и тамо остали без хране, без воде, без икакве помоћи, да помру или поцркаjу – док се Међународна Комисиjа не увери о човечном поступању усташе у логору, о беспримерноj чистоћи и сjаjним хигиjенским приликама, у коjима заточеници живе.

Но, када jе Комисиjа пошла, све се вратило на старо. Стари ред у болници и све оно зло, коjе jе логорска болница дотле записала и имала, настало jе поново само у jош страшниjем и горем издању.

Болесници коjи су боловали од заразних болести, остављани су у болници да леже покраj болесника незараних болести и отварана jе наjшира могућност за преношење зараза на онако измучена и неотпорна тела осталих живих костура.

Но, ипак jе постоjало нешто што би се могло назвати заразном болницом. То jе била jедна кућа на босанскоj страни у селу Градина. У ту кућу допремани су заточеници, коjи би се разболели од тифуса. Међу осталим, овде jе боловао и умро од тифуса и тромбозе др Лендлер, лекар из Чалме у Срему. Сведок Милко Рифер описуjе да jе лекар већ после преболеле кризе у заразноj болници у Градини и да jе покраj њега лежао др. Лендлер, коjи jе после 5 дана прошао кризу тифуса, али га jе тромбоза тада толико савладала, да jе од силних болова повремено губио свест, а када се свести враћао, урлао jе од бола. Др Шпицер из Загреба коjи се такође тресао у грозници трбушног тифуса, довукао се до Лендлера и просекао му жиле на ногама обичним џепним ножићем, да би му ублажио боли. И заиста, Лендлер jе престао да урла, но предвече jе тога дана у наjтежим мукама издахнуо.

Усташе су болницом прогласиле и логор III-Ц, када jе већ било решено, да се то оделење логора ликвидира. На улазу у логор била jе обешена велика табла, на коjоj jе писало ПЕГАВАЦ. У то време пегавца у логору III ниjе било, међу оних 200 логораша, колико ихjе jош у логору било остало. Сви ти логораши-заточеници – били су изнемогли и болесни од глади, изнурености, преморености и назеба. Били су то живи костури и осуђени на наjстрашниjу смрт глађу, а да се нико не би усудио да им се приближи, да им добаци коjу мрву хране или воде. Постављене су удвостручене страже, пооштрено jе чување логора III-Ц и покраj свега тога да би се евентуални спасиоци ових несрећника застрашили, да им не прилазе, проглашени су сви као болесници од пегавца и цео таj логор претворен jе у болницу за лечење од заразне болести, пегавог тифуса.

Смрт ових jадника и њихово мучење биће описано код списа логора III-Ц, а у глави «Болница» треба да се jош опише, да jе у Јасеновцу постоjала и такозвана усташка болница.

Усташка болница у Јасеновцу постоjала jе у самоме селу Јасеновцу и била организована за лечење болесних усташа из jасеновачке посаде и усташких jедномишљеника и присталице цивила из Јасеновца и околине. У исто доба та усташка болница била jе и уточиште заточеника из логора III. Основана jе у jесен 1942. године и за управника jе дошао усташки натпоручник (касниjе сатник) др Марин. За помоћника постављен jе био усташки поручник Белушић несвршени медицинар. И др Марин и Белушић имали су много симпатиjа према заточеницима, а Белушић се дружио искључиво са заточеницима.

Усташка болница лежала jе у средишту места Јасеновца, а састоjала се од неколико зграда смештених у великом дворишту, коjе се спуштало чак до Саве. Болница ниjе била опкољена жицом и кретање по њоj било jе потпуно слободно. Лети jе било дозвољено и купање у Сави, а смело се прошетати и по самом месту. Храна у болници jе била првокласна.

Све jе то било удешено тако, да странци и цивили, коjима jе jедино био дозвољен приступ у оваj део логора, коjи се називао усташком болницом – да виде на лицу места, да jе истина оно што о Јасеновцу пише у «Новоj Хрватскоj» и хрватском народу. Требало jе наивну jавност уверити да то што се пише у усташкоj штампи, да то нису новинарске патке, него да jе то стварност и истина. То jе зато све тако и удешено, и зато су поjедини логораши изнимно и примани у усташку болницу, како би се jавности приказало, да jе то болница и за заточенике и за усташе и да jе код питања лечења и помоћи оболелим у jасеновачком логору принцип jеднакости, заведен тако, да су шта више заточеници и усташе изjедначене. Међународни принцип болничке неге и лекарске помоћи требао jе тако да се покаже, да jе у Јасеновцу у целости примењен.

Многи заточеник захваљуjући овоме, нашао jе уточиште у усташкоj болници све дотле, док jе у управи болнице био др Марин и поручник Белушић. Остали лекари у болници били су заточеници, међу коjима jе било и лекара специjалиста ванредне репутациjе, коjе jе управа усташке болнице из логора III све себи без великих тешкоћа добавила. За болницу у кругу логора, коjа jе напред описана ниjе било важно какве ће лекаре имати и да ли ће их уопште имати, jер jе то била болница само за заточенике. У усташку болницу покупљено jе све, што jе било од вредности.

Овакав начин и рад у усташкоj болници – према заточеницима, коjима су усташки лекари Марин и Белушић били наклоњени, а лекари заточеници поготово, био jе све до септембра 1944. године. Таj режим jе, дакле, постоjао од jесени 1942. па до септембра 1944. године, све дотле док ниjе била откривена завера у логору и док се ниjе утврдило да су у заверу уплетени и лекари Марин и Белушић. Обоjица усташа лекара била су тада jавно са jош 24 друга заточеника, у логору обешени, о чему се у поглављу о завери даjе детаљниjи приказ.

После погибиjе др Марина и Белушића, те jош неколико дивних другова из болнице, болница jе престала да буде уточиште за заточенике и била jе од тог времена за болесне заточенике сасвим затворена.

—————————————————————————————————————————-

< Станови и хигијенске прилике     Садржај     Завјере заточеника-покушали спасења продором >