Boljševička revolucija i rat protiv Hrista

NOVOMUČENICI I BOLjŠEVICI

Kada govorimo o boljševičkoj revoluciji, uvek moramo da se setimo da je ona značila najkrvaviji progon pravoslavnih hrišćana u dosadašnjoj istoriji. Nju je pokrenuo satana da bi uništio Crkvu, ali je Bog sve okrenuo u Svoju slavu: Carstvo Božje se napunilo novim svecima. Veličanstvena je smrt – mučeništvo za Hrista. Sveti Jovan Zlatousti je svojevremeno pisao: „Blagosloven da je Bog! I u naše vreme se javljaju mučenici, te smo i mi bili udostojeni da vidimo narod – ubijen Hrista radi, ljude koji su prolili svoju krv, koja je navodnila celu Crkvu“. U naše vreme, i mi možemo, zajedno sa Zlatoustim, da isto kažemo o Svetim Novomučenicima i Ispovednicima ruskim i srbskim, koji sada stoje u horu Božjih ugodnika pred prestolom Cara slave i zauzimaju se za naše narode.

Zajednica Novomučenika Ruskih se sastoji od predstavnika svih zanimanja i staleža Rusije – počevši od vremena Cara-mučenika, pa sve do poslednjeg  putujućeg bogotražitelja, najbolje dece Rusije. Na njih su ruku digli oni koji su na svetu hteli raj, ali raj bez Hrista i raj protiv Hrista, koji se pretvorio u pakao.

KOMUNIZAM KAO ANTIRELIGIJA

Ruski delatnik Svetskog kongresa porodica, Aleksej Komov, u razgovoru sa potpisnikom ovi redova, podseća: “Umesto Deset zapovesti, imali smo partijski program, umesto Svete Trojice Marksa, Engelsa i Lenjina, umesto sveštenika komesare, umesto Carstva nebeskog – svetlu budućnost na zemlji, umesto krsta – petokraku i pionirsku maramu, umesto ikona Lenjinove biste, umesto krštenja prijem u pionire, komsomolce, partiju, umesto svetaca – heroje socijalističkog rada, umesto vaskrslog Hrista – Lenjinovu mumiju. Petokraka je višeznačno okultni simbol – u judaizmu to je zvezda Solomona, u masonskim ložama ključno znamenje ove tajne organizacije, u srednjovekovnim jeresima, poput katarske, zastava mržnje prema tradicionalnim oblicima života i san o hiljadugodišnjem carstvu čovekovom na zemlji. Srp je simbol neizbežne smrti, koji je bio u rukama Plutona, cara podzemnog sveta. U srednjem veku smrt je, ako se sećate, predstavljana sa srpom u ruci. Čekić je masonski instrument izgradnje Solomonovog hrama i simbol vlasti nad društvom. Lenjinov mauzolej, u koji je smeštena zlokobna mumija, građen je po uzoru na stepenaste piramide Mesopotamije i Meksika, a tamo su, zna se, prinošene i ljudske žrtve.

Da li je slučajno da su, u ime „svetle budućnosti“, posle 1917. pobijeni milioni: carska porodica Romanovih, građanski sloj, kozaci, seljaci, dvorjanstvo, a najpre ljudi hrišćanske vere? Recimo, samo 1937. uhapšeno je 162 500 delatnika Ruske pravoslavne crkve, a streljano njih 89 600. Rusija je pre dolaska boljševika imala 80 000 hramova i kapela, da bi ih uoči Drugog svetskog rata ostalo stotinak. Imala je hiljadu manastira, da bi svi do jednog bili zatvoreni. Kad je Staljin rešio da se obrati Crkvi radi pomoći u Velikom otadžbinskom ratu, samo trojica episkopa su bili na slobodi.“

A sve je počelo od tvrdnje Marksa i Engelsa da je „religija opijum za mase“.

POČECI MUČENIŠTVA

Za vreme Pomesnog sabora Ruske Crkve 1917-1918, u Moskvi, Sveti patrijarh Tihon je primao vesti iz svih krajeva prostrane Rusije o mučenicima i ispovednicima, koji primaju smrt Hrista radi, a koje ubijaju boljševici. 31. marta 1918, za vreme zaupokojene Božanske Liturgije, koja je služena u hramu Moskovske duhovne akademije, patrijarh Tihon je pominjao mučenike, imenujući ih ovako: „I druge iz svešteničkih, monaških i mirjanskih staleža, čija imena Ti, Gospode, znaš“.

Prvomučenik ruskog sveštenstva je bio protojerej petrogradske eparhije, otac Jovan Kočurov. Zbog svojih neustrašivih beseda, on je bio podvrgnut batinama; nakon kojih su ga, polumrtvog, vukli duž železničkih šina, dok nije predao svoju dušu Bogu. A 25. januara 1918. godine ubijen je u Kijevu plemeniti starac, mitropolit Vladimir.

Boljševici su Hrista odmah stavili na nišan: On im je smetao u nameri da ostvare svoje utopijske planove.

Svaka utopija,kako reče otac Georgije Florovski, boluje od patosa nasilnog darivanja sreće. Ako nećeš da te usrećimo, mi ćemo te ubiti.

CARSKI MUČENICI

Polovinom jula 1918. u Jekaterinburgu, po naređenju mračne sile, surovo je ubijen Car Nikolaj zajedno sa svojom  porodicom i vernim slugama. Izvršioci zločina nisu imali sažaljenja čak ni prema njegovoj nevinoj deci. Nije više bilo krotkog i bratoljubivog Cara u Rusiji – on, koji je u feburaru 1917. lišen slobode, uzet je od naroda, i hrišćanska se krv u potocima prolivala po ruskoj zemlji. Četiri dana nakon ubistva Carskih stradalnika, patrijarh Tihon je, u jednoj od moskovskih crkava, rekao: „Mi znamo da je on ( Car Nikolaj, nap. V.D.) odrekavši se prestola, zaista nastavio da se, iz ljubavi prema Rusiji, brine o njenom dobru. On je mogao, nakon svog abdiciranja, da nađe sebi neko sigurno pribežište i relativno miran život preko granice, ali on to nije uradio, želeći da strada zajedno sa Rusijom. On nije preduzeo nikakve korake da bi poboljšao svoj sopstveni položaj, on je smireno predao sam sebe sopstvenoj sudbini/…/. Ne možemo da dođemo sebi zbog ovoga, i moramo da objavimo ovo svima da čuju, kao hrišćanima, i kao sinovima Crkve. Pustimo ih neka nas radi toga zovu kontrarevolucionarima, neka nas zatvaraju, neka nas streljaju. Mi smo spremni da stradamo i da pretrpimo sve ovo, sa nadom da se i na nas mogu odnositi Spasiteljeve reči: „Blaženi su oni koji čuše reč Božiju, i održaše je“.“

Dan posle jekaterinburškog zločina, sveta monahinja Jelisaveta Fjodorovna, sestra Carice-mučenice Aleksandre, i njena sapodvižnica, monahinja Varvara, kao i kneževići carske krvi Romanova: Ivan Konstantinovič, Igor Konstantinović, Konstantin Konstantinović, Vladimir Palej, Mihail Sergijevič i sluga Božiji Fjodor, bili su ubijeni u Alapajevsku na Uralu. Oni su živi bačeni u jedno rudarsko okno, nakon čega su u okno bačene bombe. Sveta Jelisaveta je pomagala umirućem knezu Ivanu Konstantinoviču do samog kraja, zavijajući mu rane, pevajući pesme opela i druge, veličajući Boga, dok konačno, i za nju nisu počele da se pevaju nebeske pesme. Blizu svetiteljkinog tela nađene su dve neeksplodirane granate, a na njenim grudima je ležala ikona Spasitelja.

Svete mošti monahinja-mučenica, Jelisavete i Varvare, iznete su bile iz zemlje prilikom povlačenja Bele armije, a 1981, pre kanonizovanja Novomučenika ruskih u Ruskoj Zagraničnoj Crkvi, njihovi ćivoti, smešteni u Jerusalimu, u ruskom ženskom manastiru u Getsimaniji, bili su otvoreni radi poklonjenja.

MUČENICI IZ DOBA GRAĐANSKOG RATA

Godine građanskog rata, od 1918-1922. potvrđuju se kao istinski krvave godine za Rusku Crkvu, pošto većina mučenika potiče iz ovog perioda.

U Voronježu, 1919, sto šezdeset sveštenika bilo je ubijeno, zajedno sa arhiepiskopom Tihonom. Posle povlačenja Bele armije iz grada, oni, sledujući primer svog arhipastira, nisu hteli da napuste svoje stado, i svi su se udostojili mučeničkog venca. Samog starog vladiku boljševici su obesili na carskim dverima u crkvi manastira Svetog Mitrofana. Zajedno sa njim, u samom tom manastiru, ubijeno je sedam monahinja – ubice su ih bacile u bačvu sa vrelim katranom.

Od decembra 1918. do juna 1919. u Harkovu je bilo ubijeno sedamdeset sveštenika Harkovske eparhije. U Permu 1919, pronađena su streljana četrdeset dva klirika. U proleće, kada se sneg otopio, obreli su njihova sveta tela, sahranjena u bašti bogoslovije, od kojih su mnoga na sebi nosila tragove mučenja.                  

U Tobolsku 1921. je ubijeno sto sveštenika.                                        

Ista se stvar događala duž cele ruske zemlje; svuda su tekli potoci hrišćanske krvi.                                                                         

Mučenja, koja su ovi stradalnici podneli, nisu se mnogo razlikovala od mučenja hrišćana u prvim vekovima.                       

Mučitelji su odvukli episkopa solikamskog Teofana do zaleđene reke Kame, svukli ga nagog, spleli mu kosu u pletenice, vezali ih zajedno, onda su, provukavši štap kroz njih, podigli episkopa uvis, pa ga polako spuštali u otvor u ledu, da bi ga opet izvukli, sve dok se nije po njemu, još uvek živom, nahvatao sloj leda dva prsta debeo, i u tim mukama predao dušu svoju u ruke Božije. Ovaj zločin se odigrao pred očima brojnih svedoka – vladičine pastve, koja je plakala i molila se za svog arhipastira – novomučenika Teofana, svetitelja permske zemlje.

Godine 1918, u gradu Samari, na ne manje brutalan način, ubijen je episkop mihajlovski, Isidor (Kolovkov): on je bio nabijen na kolac!

U gradu Hersonu, te iste godine, tri su prezvitera raspeta na krstove.

 NOVOMUČENICI – SVEDOCI LjUBAVI BOŽJE

Budući podstaknuti od đavola – prvog uzroka svih progona Crkve u svim vekovima, novi mučitelji su podvrgavali svoje žrtve istim vrstama mučenja koja su Jevreji, mnogobošci i muslimani koristili u prvom i sledećim vekovima progona.

 Ovim Božijim ugodnicima mogu biti pripisane reči Apostolove, koje se odnose na prve mučenike Crkve Božije u Starom Zavetu… od kojih su mnogi „kamenjem pobijeni, prestrugani izmučeni, od mača pomreše…“ „… ne pristavši na izbavljenje, da bi dobili bolje vaskrsenje…“ (Jevr. 11, 37; 11, 35).

Mučenja za Hrista i samu smrt, mučenici su sretali neustrašivo, oni su se radovali što u svojim patnjama nalikuju svome Iskupitelju.

Pre svoje smrti, mnogi od njih su se molili za svoje mučitelje, blagosiljali su svoje ubice, pozivali su ih na pokajanje. Prvomučenik Mitropolit Vladimir Kijevski, pre no što je bio ubijen, podigavši svoje ruke molio se Bogu ovako: „Gospode, oprosti mi grehe, voljne i nevoljne, i primi moj duh u miru“. Onda je blagoslovio svoje ubice sa obe ruke i rekao: „Gospod vas blagosilja i oprašta vam“. I, nakon toga, kada mitropolit više nije imao vremena ni da spusti svoje ruke, ubijen je sa tri hica.

Jeromonah Atanasije, iz Spasovog skita, odveden na pogubljenje, klečao je, molio se, osenjivao se krsnim znakom, ustajao, visoko uzdignuvši svoje ruke blagosiljao boljševika koji je sa puškom stajao preko puta njega. Izvršilac je hladnokrvno ustrelio pastira, koji ga je upravo blagoslovio.                          

Arhiepiskop astrahanski Mitrofan blagoslovio je svoje ubice pre svog pogubljenja, zbog čega mu je jedan od njih udario ruke drškom pištolja, zatim zgrabio jerarha za bradu, i savio njegovu glavu do zemlje sa takvom silinom da mu je rasekao usta,  ustrelio je mučenika u hramu.  

Protojerej Jovan Vostorgov, poznat u celoj Rusiji kao besednik, starešina Saborne crkve Svetog Vasilija Blaženog u Moskvi, pre pogubljenja, blagoslovio je sve koji su bili osuđeni sa njim, i bio je prvi koji je zakoračio na ivicu otvorene jame. Vladika Lavrentije (Knjazev), pred svoje pogubljenje, pozivao je vojnike na pokajanje, besedio im je stojeći pred nišanom njihovih pušaka, brinući se za buduće spasenje Rusije. Ruski vojnici su odbili da ga streljaju, te su ga Kinezi ubili.        

Vladika Nikodim Belgorodski, pre svog smaknuća, pošto se pomolio, blagoslovio je kineske vojnike, i oni su odbili da pucaju. Ona su ih zamenili novi vojnici a vladiku su im doveli obučenog u vojnički šinjel.

BOLjŠEVIČKI SUDOVI PROTIV CRKVE

Zbog činjenice da je svet sve češće protestvovao protiv nepoštednih progona Crkve u Rusiji, progon je počeo da dobija lažne zakonske forme. Pojavili su se sudovi i sudije. Baš kao što su u drevna vremena idolopoklonici zahtevali od hrišćana da se odreknu Hrista i obožavaju tvar, tako su isto i sudovi bezbožnika zahtevali od mučenika da se odreknu svog Tvorca, i da obožavaju bezbožničku utopiju, obećavajući za ovo truležnu zemnu slobodu i prolazna zemaljska dobra.

Neki nisu mogli da izdrže i otpali su od Crkve, bilo je čak i sveštenika koji su se javno odrekli Hrista. Pojavili su se bili sveštenici-plaćenici, koji su, protiv svoje savesti, pokušali da stvore ideju o „saglasju“ između Crkve i bogoborne vlade. Veliki deo vernih, odmah prepoznavši plaćenike, koji su se bili uvukli u okrilje Crkve, prestali su da posećuju hramove koje su ovi bili zaposeli, prema rečima Psalmopevca: „Nenavidim društvo bezakoničko, i s bezbožnicima ne sedim“ (Ps. 26, 5) i posećivali samo one crkve, gde se spominjalo ime Svetog patrijarha Tihona na Božanskim službama.

OTIMANjE CRKVENE IMOVINE

Kao sledeći izgovor za proganjanje pravoslavnih hrišćana u Rusiji, boljševici su istakli konfiskovanje crkvenih dragocenosti. U zemlji je, zbog građanskog rata, nastupila strahovita glad; koristeći se time, bezbožnici su odlučili da pojačaju gonjenje. Lenjin je pisao o ovom slučaju:“Što veći broj predstavnika reakcionarne buržoazije i reakcionarnog klira uspemo da streljamo u ovoj situaciji, to bolje“.

Pod izgovorom konfiskacije crkvenih dragocenosti, godine 1922. ubijeno je 2 691 sveštenomučenika, 1962 monaha-mučenika i 3 447 monahinja-mučenica.

U Petrogradu, noću, između 12. i 13. avgusta 1922. mitropolit Venijamin (Kazanski), duboko poštovan od svih običnih radnika petrogradske eparhije, bio je ubijen sa nekoliko uglednih klirika i crkvenih delatnika.

Za vreme mitropolitovog sudskog procesa, kada mu je bilo naređeno da kaže poslednju reč, on je iskoristio taj trenutak da dokaže sudijama nevinost onih koji su bili sa njim osuđeni, upoznavši ih sa olakšavajućim okolnostima za svakog od njih. Krivicu je uzeo na svoja pleća, i tražio da ostali budu pušteni na slobodu. Sudija je zahtevao da kaže nešto o sebi. „O sebi? Šta mogu da vam kažem o sebi? Samo jednu stvar… Ja ne znam koja će me vaša odluka snaći, život ili smrt, ali, bez obzira šta vi objavili, ja ću sa podjednakim strahopoštovanjem da uzdignem svoje oči uvis, oseniću se znamenjem krsta (u to vreme se mitropolit  široko prekrstio), i reći: Slava Tebi,  Gospode Bože, za sve!“

Slični su se sudski procesi održali skoro u svim gradovima Rusije. Recimo, 13. aprila 1922, zbog odbijanja da predaju u ruke bezbožnika crkvene sasude osveštane Svetim Darovima, jedanaest moskovskih sveštenika bilo je osuđeno na streljanje. U vezi ovog slučaja, na suđenje je bio doveden i sam Sveti patrijarh Tihon. Zbog svojih smelih govora, bio je uhapšen i zatvoren u Donskom manastiru, bez prava da prima posete; samo mu je jednom dnevno bilo dozvoljeno da izađe na balkon, i da, iz daleka, blagoslovi narod.

PROGON PATRIJARHA TIHONA

U Moskvi, pola godine kasnije, opet je održan jedan sudski proces, koji je uključivao i problem konfiskacije crkvenih dragocenosti; na ovom procesu, 118 ljudi je bilo okrivljeno za zločin. Izdajnički sveštenici i episkopi obnovljenci (modernisti u službi boljševika) su pripisivali masovna smaknuća vernih nenagodljivom stavu patrijarha i cele „tihonovske“ Crkve prema sovjetskoj vlasti. Na jednom do njihovih lažnih „sabora“ oni su rešili da liše Svetog Tihona njegovog patrijaraškog čina i monaškog postriga. Obnovljenski psevdo-mitropolit je zahtevao, u boljševičkim novinama „Izvestija“, da Patrijarh Tihon i njegovi prime „zasluženu kaznu“. Gonitelji su već pripremili kaznu za njega, ali, očigledno, drugačiji mu je venac Gospod pripremio. Sam patrijarh iskreno je želeo mučeničku smrt, taj brzi prelaz u Carstvo Nebesko, koga su se udostojili Sveštenomučenici Vladimir Kijevski, Venijamin Petrogradski i drugi jerarsi, pastiri i mirjani. Za njega bi to bio dugoželjeni kraj mnogostradalnog života. Ali, Gospod je odlučio drugačije: krst koji je trebalo da ponese, bio je upravljanje Ruskom Crkvom u vreme najkrvavijeg perioda njenog postojanja. Snaga za nošenje ovog krsta ležala je jedino u smirenju Svetog patrijarha Tihona. Blago, i bez roptanja, on je nosio svoje poslušanje – patrijaraštvo, dato mu od Crkve, koja je bila iscrpljena zbog nepodnošljivih tereta, ali se nije predavala. Od njega su boljševici mnogo puta zahtevali odluke koje su bile protivne njegovoj savesti, preteći, istovremeno, da će da streljaju nekog od njegovih vernih arhipastira, ili pastira. Na same njegove oči, ubijen mu je najbliži prijatelj, njegov kelejnik, Jakov Polozov, koga je cela Moskva znala, i koja je došla na  sahranu, da ga isprati. I samog patrijarha su napali, ali je on, sa ranom od noža na leđima, služio i besedio u crkvi Svete Trojice.

Samo Bog zna koliko je mnogo moralo da pretrpi njegovo mučeničko i ljubveobilno srce. 25. marta 1925. na dan Blagovesti, Tihon, patrijarh moskovski i sveruski, odmorio se od zemaljskih briga. Pre svoga usnuća, on je, kao Sveti Jovan Zlatousti, tri puta odao slavu Bogu, trokratno uzdižući svoju ruku da bi načinio znak krsta. Posle svega, smerno je prešao Gospodu. Patrijarh Tihon je bio uzet iz zemaljske Crkve, da bi sada, iz Nebeske Rusije, sijao Sveštenomučenik Tihon Moskovski.

SVEŠTENOMUČENIK PETAR NA ČELU CRKVE

Nakon smrti patrijarha Tihona, mitropolit Petar Kruticki je postao čelnik Ruske Crkve. Njegov život je bio nalik njegovom imenu. On je postao ta stena o koju su se razmrskali svi uzaludni pokušaji boljševika da podjarme Crkvu. On je nepokolebljivo odbio ponovljene predloge vlasti o uzajamnim ustupcima, i kada su agenti, koji su mu bili poslani, stigli sa ovim predlozima, on im je pokazao vrata, sa rečima: „Sve vi lažete, ne dajete ništa, osim obećanja“. 10. decembra 1925. bio je uhapšen. Od tog vremena, mitropolit Petar se nikada više nije vratio da neposredno rukovodi Crkvom, i sve do same svoje smrti, mučio se po raznim zatvorima, u izgonu, trpeći glad, hladnoću i ruženje od strane svojih progonitelja.

Zajedno sa mitropolitom Petrom bila je uhapšena i grupa episkopa – istomišljenika, koji su, u to doba, živeli u Moskvi.

U ovom periodu progona Crkve, 1926. godine 117 episkopa je bilo u raznim zatvorima i u progonstvu. Ruska Crkva je ostala bez svog arhipastira. Najstariji od svih episkopa, koji su još bili na slobodi, bio je vikarni episkop jaroslavske eparhije, arhiepiskop uglički Serafim (Samoilovič), koji je stao na kormilo Crkve. Boljševici su počeli da podnose iste one zahteve koje su donosili mitropolitu Petru; zbog ovoga je bio pozvan u tajnu policiju, GPU, gde je držan tri dana. Ne uspevajući da ga privole da se složi sa njihovim zahtevima, čekisti su pokušali da zastraše Vladiku: – „A ako Vas ne pustimo da idete, ko će da vodi Crkvu?“ – „SAM GOSPOD ISUS HRISTOS“, usledio je ovaj, dostojan poštovanja, jerarhov odgovor. Nakon ovoga poslali su arhiepiskopa Serafima u koncentracioni logor Solovke; on je preživeo i nekoliko drugih logora i umro u progonstvu, u mestu Komi, na krajnjem Severu.

Kanonizacija ruskih Novomučenika i Ispovednika obavljena je 1981. godine u Ruskoj Zagraničnoj Crkvi, a 2000. godine u Moskovskoj patrijaršiji. Na krvi Novomučenika pomirile su se Moskovska patrijaršija i Ruska Zagranična Crkva. Ta krv je zaloga budućnosti Rusije, koje će biti ako Rusija i njen narod ostanu verni Hristu.

PROROČKA REČ VLADIKE NIKOLAJA

A pad komunizma i pobedu hrišćanstva prorekao je veliki hristoljubac i narodoljubac, rusofil Svete Rusije, naš Vladika Nikolaj, u pismu jednom ruskom emigrantu koji je mnogo tugovao zbog pada njegove otadžbine u ropstvo komunizma: “Bez stradanja Pravoslavlje se ne bi održalo ni sto godina u čistoti svojoj. Ono nikada za 19 stoleća nije imalo jedno celo stoleće mira i slobode, bez gonjenja, bez bičevanja, bez robovanja, ognja, straha i užasa. To druge vere ne shvataju. To jeretici ne poimaju. Nijedan od naroda, koji je izabrao carstvo zemaljsko za svoj ideal sreće, ne shvata i ne poima, šta se to danas radi sa pravoslavnom Rusijom. To shvataju samo vidoviti, koji gledaju večno i besmrtno Carstvo Hristovo kao stvarnost. No i vidovitost je kći stradanja.

Uteši se, bratuško dragi, uteši se vaskrsenjem Hristovim. Ne ropći na bezbožnike, koji gnjetu ruski narod. Svejedno je bili oni, bili Mongoli. Idolopoklonici su i jedni i drugi. Mongoli se klanjaju idolima od materije. Sadašnji ugnjetači Rusije klanjaju se idolu materije. Oni se klanjaju materiji kao božanstvu, industriji kao božanstvu, državi kao božanstvu. Oni sebe nazivaju bezbožnicima; i pravo govore. I kad bi se nazivali idolopoklonicima, opet bi pravo govorili. No ti kad zboriš o nesreći ruskoj, ne zaboravi, da su ugnjetači a ne ugnjeteni danas najnesrećnija bića na ruskoj zemlji. Žali ih; ne osuđuj. Jer će se sasušiti kao trava. Jedan po jedan silaziće s pameti i s vlasti. Argati su Božiji, i ako to oni ne uviđaju. Svu vodu ipak navraćaju na Hristovu vodenicu. Svojim halakanjem protiv Hrista oni rade za Hrista. Nije im dato sad, da to vide. No kad se uklone kao senke, onda će videti. I zaridaće gorko, jer neće imati ništa više da prime osim prokletstva. Jer im je nadnica potpuno isplaćena ovde na zemlji u vidu one prolazne sile i vlasti. A ti ne plači nego raduj se. Prispela je velika žetva duša u Rusiji. U ove dane stradalni ruski narod puni Raj više nego ma koji drugi hrišćanski narod na svetu. Raduj se: Hristos vaskrse!“

Amin i amin. I bi tako!

Autor: Vladimir Dimitrijević

Izvor: Fond strateške kulture