Ја сам ти брате, болестан од љубави према Банији, али од те болести се не желим лијечити. Дај Боже да потраје – Драган Товарлажа из Брезовог Поља.
Самотњак Драган Товарлажа из Брезовог Поља, брдовитог села у срцу Баније, између Глине и Двора, спреман је пребољети било какав губитак из своје стољетне дрвене куће: намјештај, пољопривредне алатке, шпорет и још много тога, али никако не би желио остати без свог фењера којега љубоморно чува као да је ријеч о некој посебној драгоцјености.
За Драгана то и јест право благо јер до његове куће на осами, високо у брдима, струја још није дошла, па овај храбри, али и опрезни повратник, ако шета шумама и ливадама, па и за сунчаног дана, свој фењер носи са собом. Свијеће не користи јер га је страх да би могао заспати, а онда би могао избити пожар, а за његову скромну пензију од 800 куна, чак и свијеће су прескупе.
Драган добро памти кад су, још прије више од 50 година, он и његов покојни отац у вријеме електрификације села морали у својој шуми посјећи 12 кестенових стабала за бандере и сами их укопати у земљу како би добили струју. Сијалице су у њиховој кући свијетлиле све до прошлога рата, а већ 1995. ујесен неко је све бандере посјекао и одвукао заједно са жицама. Данас би Драган можда и добио струју када би поново посјекао туце бандера, поставио их, провео жицу и позвао Електру да то све, уз приличну накнаду прикључи на кућу.
Како су га године притиснуле па не може физички радити, а нема ни новаца за прикључак, остаје му само његов фењер од којег се не раздваја. Куцао је он на врата Електре али му је речено да закаснио са захтјевом, да му је кућа на осами, да живи сам, па се држави не исплати спајати га на електро мрежу.
Нисам могао издржати у оној равници. Не кажем да су људи лошији, једноставно су другачији. А тек вода? 17 година сам ју пио и никада нисам осјетио задовољство – о избјеглиштву у Војводини
– Није ми лако у овим брдима без струје. Расвјету у вечерњим сатима ријешим с фењером, али проблем ми је што немам фрижидер, радио и ТВ пријемника, било каквог кухала и још много тога. Храну купујем само у конзервама и држим их у подруму. Што скувам, морам одмах појести јер се до сутра поквари. Сад кад дође зима, бит ће лакше. Понекад, сриједом одем у Глину на пијацу гдје сазнам новости о ономе што се догађа у свијету и код нас, јер ја то немам гдје чути – објашњава Драган Товарлажа.
Живот у осами без струје и сусједа Драган је изабрао сам, па све недаће кроз које пролази храбро и стоички подноси. Сматра их неважним према ономе што је добио – живот на свом огњишту ма какво оно било.
Драганова прича почела је почетком онога августа када су се ријеке људи слијевале са брда на цесту, па правац Двор и даље у неизвјесност. У тракторску приколицу утрпао је нешто ствари, међу њих посјео супругу Милку, синове Жељка, Вељка, Бору и ћерку Борку па кренуо куд сви остали. Ни сам не зна како, дошли су до Темерина у Војводини и тамо се скрасили. Тешко се преживљавало, од данас до сутра. Радило се по туђим салашима и ораницама за минималне наднице, али опстајало се некако. Године су пролазиле, синови се поженили, Драган добио шестеро унучади и велика обитељ је поново почела функционисати као некада, сложно и радишно.
Све би то било добро да Драгана носталгија није почела стезати у грудима, полако, па годинама све више и више. У мислима су се редале слике брда поврх Брезова Поља, разиграних коња и оваца разасутих пашњацима, дјетињства и топле дрвене кућице што су ју још његови прадједови саградили. Код Драгана вријеме није лијечило ране, што се он у почетку надао, већ их је све више отварало.
Једнога дана више није могао даље, зов предака постао је прејак па је обзнанио своју одлуку: враћа се на Банију. У обитељи шок и невјерица. Узалуд су га увјеравали да је с Банијом завршено заувијек, да су се у Војводини сви већ прилично снашли и ситуирали, да немају озбиљнијих проблема, да су уз њега шестеро унучади, све једно љепше од другога, синови, кћерка супруга, снахе и да у Темерину може мирно проживјети старост у друштву и на бризи најмилијих. Драганова одлука била је чвршћа него што је итко могао и помислити. Након много разговора, свађа, суза и одговарања, тврдоглави горштак Драган Товарлажа у прољеће 2012. запутио се на своју Банију.
– И тако сам се ја једнога дана обрео пред својом кућом. Била је опљачкана до темеља, али цијела. Како сам се касно вратио, изгубио сам сва права, на струју, обнову и другу помоћ. Али, то ми ни не треба нити сам патио због тога. Било је важно да сам свој на своме. Помало сам оспособио кућу за становање, остварио пољопривредну пензију од 800 куна и мени доста.
Ту сам више од три године и нити једног дана нисам пожалио што сам се вратио. Моји ме посјећују и још увијек наговарају да се вратим, али ја их нити не слушам. Нисам, брате, могао издржати у оној равници. Људи су ондје другачији. Не кажем да су лошији, једноставно су другачији. А тек вода. Седамнаест година сам пио њихову воду и никада нисам осјетио задовољство. Видиш, овдје код мене је одувијек било овако. Кад се испече прасе или јање на ражњу па се добро наједеш, све то залијеш овом хладом водом што изворе из камена. За пола сата си опет гладан. А тамо цијели дан осјећаш неки бућкуриш у стомаку. А тек магле, никако их се ријешити, док овдје на брду сунце пуца од раног јутра.
Док на клупици пред вратима у ране зоре пијуцкаш ракијицу, мезиш мало сланине и круха, концерт хиљаду птица из оближње шуме јечи кроз пропланке. Ето видиш, због тога сам се вратио. А није ми лако. Сада опет сваке вечери мислим на своје у Темерину. Знам да су добро, да су сналажљиви и да држе једни до других. То ме умирује. Они опет брину како сам ја, а ја им увијек кажем да сам овдје срећан и да ми ништа не треба.
Ја сам ти, брате, болестан од љубави према Банији, али од те болести се нити не желим излијечити. Дај Боже да потраје – каже Драган Товарлажа.
Пише: Владимир Јуришић
Извор: НОВОСТИ