Болела га је издаја писаца

Зашто је смрт „нашег Марка Твена“ остала „глува“ и ко се све одрекао Бранка Ћопића. Разапињали су га Куленовић, Крлежа, Лалић, Глигорић, Ото Бихаљи…

БРАНКА Ћопића је највише болела издаја писаца, присећа се Момчико Срећковић кога су велики писац и његова супруга школовали и гајили као рођеног сина.

– То ми је Бранко, цитираћу га, овако описивао: „Јаране мој, нашао сам се на удару жподгузних муваж које су се трудиле да оправдају поверење партије, па ме почеше као Христа разапињати“ – наставља Срећковић своју исповест „Новостима“, започету у документарцу „Мала моја из Босанске Крупе“ Пурише Ђорђевића.

Први пут у овом филму он је осветлио истину о самоубиству Бранка Ћопића, као једини очевидац тог догађаја. Као сведок огромне неправде и великог зла које је велики писац доживео, нарочито после „Јеретичке приче“ и хумореске „Ко с ђаволом пише“, Срећковић открива и у кога се Ћопић посебно разочарао:

– То су били Душан Поповић, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи Мерин, Милорад Панић Суреп, Густав Крклец, Мирослав Крлежа, и још таквих улизица. Од њега су бежали као да је туберкулозан, заразан. Нико није желео да буде у његовом друштву, био је изолован. Када га виде на улици, прелазили су на другу страну. У „Клубу књижевника“ нико није смео да седне за његов сто, нико га телефоном није звао. Тада је први пут видео каквих све људи има у овом Београду. Говорио је: „Али, ја и даље нисам хтео да затварам очи пред социјалним и политичким појавама у новој Југославији“. Од силних саслушања, привођења, праћења и разочарања у пријатеље већ му је доста попустило здравље – истиче Срећковић.

И Матија Бећковић каже за „Новости“ да је несхватљиво како је Бранкова смрт остала тако „глува“:

– То је нечувени, јединствен случај да смо једног писца некако сакрили од себе самих – каже Бећковић. – И то не обичног писца, него једног од најславнијих, највећих – Ћопићево лице било је свима познато, у оно време кад није било телевизије, компјутера, фејсбука. Кад би кренуо од Београђанке до савског моста, поздравиле би га десетине и десетине људи, скудајући шешире. Његова смрт, коју свет видео није, остала је забележена тако кратко, штуро. А у ствари, убио се наш Марк Твен, Сервантес, који је у добрим годинама тако тужно завршио живот. Кад се убио Мајаковски, или Јесењин, то су били велики догађаји, а Бранкова смрт за нас овде није била догађај, јер су се њега најпре одрекли писци, његове колеге. Жао ми је да сада помињем имена, али не само да су га се одрекли, него су и писали те страшне коментаре о њему. Бранко им је на крају све опростио, јер је био огроман господин, најсуптилнији лик, најлепше дотеран, који као да је преко свега тога носио један кожух, да се некако не одваја од свога света – истиче Бећковић.

АНДРИЋ: ЋОПИЋУ, ПИШИ РОМАНЕ

БРАНКО ми је често препричавао како је једном приликом у „Клуб књижевника“, док је седео сам, у неко доба ушао Иво Андрић, и сео право за његов сто. Он га је гледао у чуду, помислио је шта ли се то дешава, кад му је Андрић рекао: „Јебо ти такве шале Ћопићу, пиши романе, њих ионако нико не чита“! Бранко се осећао као да га је маљем погодио у главу, јер Андрић никада није изговорио ниједну псовку у животу, и на крају га је послушао – сео је и написао роман „Глуви барут“. Књига је објављена, а Бранко је опет доживео партијског „топлог зеца“, као у време објављивања „Јеретичке приче“ – сећа се Срећковић.

Извор: НОВОСТИ