BOKAN: ŠTA MISLITE DA SMO MI URADILI MA ŠTA OD OVOGA?

Zamislite samo da smo mi, Srbi, sa cvećem dočekali nacističke vojnike po ulasku u naš glavni grad (kao što su to učinili Hrvati). Zamislite da smo mi, Srbi, doneli rasne zakone, zabranili latinicu i praktično dozvolili ubistva bez ikakve kazne svih onih koji nisu naše vere i nacije. A sve su to učinili Hrvati. 

Zamislite da smo napravili jedan, a kamoli devet logora za dečicu. I da smo u tim logorima sistemski ubijali te mališane pune četiri godine (kao što su radili Hrvati u NDH).

Zamislite da smo mi, ne daj Bože, pekli ma čiju dečicu, pravili od njih sapun, nabijali ih na bajonete, silovali ih pred njihovim majkama, kopali im oči i terali ih da stoje gledajući u sunce dok ne oslepe… i to sve po ”legalnim” zakonskim odredbama svoje države (onakve kakve su imali Hrvati u Drugom svetskom ratu).

Zamislite da smo pobili, ničim izazvano, na samom početku rata: i sveštenike, i trgovce, i mirne civile, i trudoljubive seljake, i umetnike (poput Save ŠUmanovića), pa i rođake onog istog Nikole Tesle (koga Hrvati svojataju, iako su, dva puta  u prošlom veku, spaljivali crkvu u kojoj je kršten i ubijali njegove rođake) – samo zato jer nisu iste vere i nacije kao mi. A Hrvati (kojima je srpski vladar oprostio, u naše ime, sva nepočinstva iz Prvog svetskog rata, i primio ih kao braću u novu i zajedničku srpsko-hrvatsko-slovenačku državu) su sve to činili, čak se i fotografišući, bez srama i kajanja!

Zamislite da smo mi, Srbi, imali svoje oružane trupe na Istočnom frontu, zajedno sa drugim evropskim esesovcima i tamo pokušavali da omogućimo Hitlerovu pobedu, sa sve ”konačnim rešenjem” za sve ”niže rase” (uračunavajući tu i Srbe, uz Ruse, Jevreje, Rome…).

Zamislite da su naše oružane snage u Drugom svetskom ratu (ma koje od postojeće tri, međusobno sukobljene grupacije) pozdravljale nacističkim pozdravom, ma kad, u ma kojoj prilici (a nisu, nikad). Za razliku od nas, Hrvati su to, eto, radili sa velikim oduševljenjem, usana razvučenih u istu onu fanatičnu grimasu kao hitlerijanski Nemci iz te iste epohe. I ostade na stotine snimaka koji ov dokumentuju…

Zamislite samo da smo mi, Srbi, ne dao Bog, držali nekog hrvatskog katoličkog arhijereja kod naših monahinja i tamo ga godinama mučili, čupali mu bradu naživo, ponižavali ga tako da to normalni um ne može ni da zamisli. Bez ijednog jedinog ”razloga”, osim demonske, inkvizitorke mržnje protiv ”pravoslavnih Vlaha, šizmatika i jeretika”.
A Hrvati su to radili sa našim Svetim Vladikom Dositejem, u prostorijama svojih ”časnih sestara”, a na samo stotinjak metara od odaja u kojima je spokojno, u to isto vreme, živeo i stolovao hrvatski nadbiskup Stepinac (sve opisujući NDH kao ”najkatoličkiju državu u Evropi”). Posle strašnih zlostavljanja u ustaškom zatvoru u Petrinjskoj ulici (u ćeliji broj 8), on je, mučenik, prebačen u ”Bolnicu milosrdnih sestara”, gde je tortura nastavljen, na još gore i sadističkije načine…
Da ne spominjemo druge srpske pravoslavne episkope, kojima je (u hrvatskoj državi koju je Tuđman otvoreno nazvao nesumnjivim začetkom njihove novodobijene državnosti) derana koža naživo, kopane im oči i sečeni nos i uši.
A srpske crkve i vekovima stari manastiri pljačkani, paljeni, skrnavljeni i rušeni nebratskom, hrvatsko-ustaškom rukom.

Zamislite samo da smo mi, Srbi, oteli hrvatsku dečicu iz ruku njihovih roditelja, majke i očeve im pobili, a onda ove mališane obukli u naše uniforme, praveći od njih moderne janjičare i buduće ubice svojih sunarodnika. A Hrvati su to radili, sve dok im i ta dečica u logoru Jastrebarsko nisu dosadila, pa su ih delom pobili, delom ih (onako bezimene) poklonili zagrebačkim hrvatskim porodicama bez dece (da ih vaspitaju kao ”prave Hrvate”), a delom prepustili sigurnoj smrti od gladi i bolesti.
Zamislite samo, kakve bi reakcije čitavog sveta  bile, i posle toliko godina, a na naš račun (da smo tako nešto, ne dao Bog, uradili).

Zamislite samo da smo mi, Srbi, napravili tridesetak konc-logora, među kojima i Jasenovac, za koji su i bezdušni Nemci pisali da je gori od pakla i nešto najsramnije za šta su sami oni odgovorni. I da je tamo ubijeno na STOTINE HILjADA (ej, stotine hiljada!) ljudi, žena i dece, na najbestijalnije načine, koji se ne mogu rečima opisati, a kamoli zamisliti (a dogodili su se).
A Hrvati su to uradili! I ne samo uradili, već su izbegli da se pokaju ZA MA ŠTA OD TOGA ŠTO JE RAĐENO U VREME NDH (koju veliki broj njih i danas slavi, kao nešto izvanredno i zaslužno poštovanja).
Pa su, umesto kajanja, uveli nešto sasvim suprotno tome.
Oni prave viceve, ironične opaske i hladnokrvno poriču sav taj užas (za koji jevrejski stručnjaci za holokaust pišu da je bio ”gori i krvaviji od Aušvica”).

Pišu, sa sladostrasnim užitkom paklenog preokretanja istine, da se tamo tobože mogao ”svirati klavir”, da su se navodno ”pravile pozorišne i operetske predstave” i, zamislite, ”biralo hoće li se igrati fudbal (nogomet) ili, možda, odbojka”.

Oni su nam sve to radili i uradili, nastavljajući istim pravcem ka svom neodustajnom cilju: a to je dovršetak započetog genocida nad srpskim narodom, onim koji je imao tu nesreću da se zadesi (jer je tu živeo vekovima) na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, pretvorenu u Banovinu Hravatsku, pa zatim i monstruoznu NDH.

I mi, Srbi, sve to stavljamo pod tepih i na stranu, pridružujući se, svojim zaboravom, ovom jezivom, neljudskom zločinu počinjenom nad nama: i 1915-te, i od 1941. do 1945-te, i tokom devedesetih.
Kao da smo poludeli od stogodišnje masovne hipnoze antisrpskog jugoslovenstva.

Neverovatno! Ali, stvarno neverovatno!

Da čovek sam sebi ne poveruje, koliko je azstrašujuće nezamislivo.
Nijedan narod na svetu, pa čak ni najprimitivniji urođenici, ovo sebi ne bi dozvolio – osim nas, dezorijentisanih i” izgubljenih u prevodu” (sa srpskog na jugoslovenski kod).

A oni koji sa suprotne strane i dalje pokušavaju da nastave Josip Frankov, Ante Starčevićev, Sarkotićev, Pavelićev, Brozov, Bakarićev, Tuđmanov… projekat, dovode sopstveni narod na rub neljudskog, paklenog ambisa.
Jer nijedan zločin neće ostati neotkriven i neosvećen, pa makar na onom poslednjem, Strašnom  Sudu.

Ko se prerano smeje, zastaće mu taj smeh u grlu.

P. S.
Za one neznalice, zlobnike ili jugoslovenske korisne idiote svih naših neprijatelja, samo da napomenem suštinsku razliku između Pavelićeve ”NEZAVISNE Države Hrvatske” i situacije u OKUPIRANOJ Srbiji. Pavelić je, da podsetimo, bio dobrovoljni i fanatični saveznik ”Sila Osovine” (kojima je i zvanično pristupio), sa sve državnim organima koji su imali svu moguću nezavisnost, dobijenu ugovorima sa Italijom i Nemačkom, dok je Srbija bila u stalnoj opasnosti da je Nemci do kraja prepuste Hrvatima, Bugarima, Mađarima i Šiptarima da je međusobno podele i razapnu (kao što je Pavelić uradio u NDH), a bez ikakve samostalnosti u svom prinudnom delovanju – i bez ijednog jedinog naciste u redovima priručne ”vlade narodnog spasa” (nikada niko nije podigao ruku u nacistički pozdrav među Srbima, niti je iko otišao na Istočni front, da se bori zajedno sa Nemcima, bez obzira na žestoke pritiske lično Hitlera na tu temu).

To moramo da znamo kada govorimo o monstruoznoj i zločinačkoj hrvatskoj NEZAVISNOJ, dobrovoljno kolaboracionističkoj državi, za razliku od vojno okupirane Srbije, pod apsolutnom nemačkom kontrolom (i Banjica i Jajinci su bili pod nadležnostima isključivo nemačkih oficira; dok je Staro Sajmište i teritorijalno pripadalo NDH, zajedno sa Zemunom, i bilo je tokom rata pod njihovom samostalnom, zločinačkom upravom).

A Srbi su i pristali da budu u ovoj privremenoj, u nuždi (zbog neverovatnih ustaških zločina i mržnje svih okolnih nacija prema nezaštićenom srpskom narodu) stvorenoj Nedićevoj vladi, isključivo da bi spasili desetine hiljada izbeglica, koji bi, da nije  bilo toga, stradali od hrvatskih i muslimanskih ustaša. I niko od tadašnjih Nedićevih ministara (od kojih su mnogi bili hapšeni i terani u zatvor Gestapoa tokom rata) se nije lično okoristio, nije uzimao vile i stanove koji im nisu pripadali. I to valja znati, kad već govorimo o svemu ovome…

Duga je to i bolna priča za sve nas, zloupotrebljavana od strane Titovih komunista (u funkciji njegovog doslednog antisrpstva i istovremenog građenja ideološke laži ”bratstva i jedinstva”). Ali, biće prilika da i o tome pišem, preciznije i sa više podataka o tome šta se dešavalo od 1941-1944. godine.

U svakom slučaju, sramota pada na sve one koji se usuđuju da uopšte porede neopisivog zločinca, deceubicu Pavelića sa nesrećnim srpskim političarima i vojskovođama u po nas tragičnom, Drugom svetskom ratu. A posebno one među Srbima koji to i danas rade, lažući u korist naših smrtnih neprijatelja (nedopustivo relativizujući njihov zločin).

Izvor: Dragoslav Bokan – Fejsbuk profil