Bokan: Ne mogu da vode „plodni dijalog“ istina i laž, stradanje i zločinstvo

MORAMO OVO DA KORISTIMO KAO KLjUČNI, SUŠTINSKI ARGUMENT U MUČNOM „PREBROJAVANjU“ JASENOVAČKIH (I SVIH DRUGIH SRPSKIH) ŽRTAVA.

Pre svega da sažmemo ove argumente u jednu jedinu misao:
NE MOGU DA SE POREDE ARGUMENTI POTOMAKA SRPSKIH ŽRTAVA SA PRIČOM BRANILACA NjIHOVIH USTAŠKIH DžELATA.

I to je najvažnije za razumeti u ovoj, često mučnoj, a uvek jezivo teškoj (za slušati) priči o broju i načinima ubijanja srpskih i drugih žrtava sistematskog ubijanja od strane nacističkih i skoro pa ljudožderskih dželata u crnim uniformama sa znakom Pavelićeve vampirolike države.

To je suština svega!

Kada mi, možda, i preteramo u ma čemu – naš temelj je uvek istina.
A šta god branitelji ustaških dželata pričali, dokle god su nepokajani i apsolutno nezainteresovani za to šta se stvarno dogodilo u „susretu“ njihovih pulena sa onolikim srpskim logorašima u Jasenovcu (i drugde) – to je laž i besramno promovisanje nekažnjenih zločina.

I zato, zapamtite, ne može i ne sme da se porede izjave boraca za otkrivanje zatrpanih i zaboravljenih logoraških leševa i one koje u javnost šalju revizionistički ismevači tog velikog stradanja, sve drveni advokati nezapamćenih krvoloka što su se pune četiri godine neljudski iživljavali nad Srbima, Jevrejima i Romima.

To kad shvatimo i stavimo u prvi plan našeg odnosa prema „ratu brojkama“ između onih koji to rade da bi se shvatilo kroz šta je sve morao da prođe srpski narod u NDH i onih koji to rade iz ma kog drugog razloga, biće to stvarno početak naše pobede nad lažima, zabludama i neprestanim samoporicanjem.

Ne može opis stradanja nekog logoraša od strane onih što to iskreno oplakuju da se poredi sa pravnim trikovima, očiglednim „pravdanjem“ i „izvlačenjem“ na sudu istorije iz pozicije njegovih mučitelja.

Pa se tako isto, ne može staviti u istu ravan ona bestidno umanjivačka priča današnjih hroničara Jasenovca sa druge strane sudnice (koji jedva priznaju čak i minimalne procene broja žrtava u tom, kako kažu, „radnom logoru“), sa onim što pišu potomci i sunarodnici na strašne načine i masovno pobijenih mučenika.

Ne mogu optuženi, nesporni krivci da se izjednačuju sa oštećenima u procesu, a kamoli da se još i pretvaraju u tužioce i sudije!
Te dve pozicije (na suprotnim stranama sudnice) nemaju istu vrednost, ni težinu, nikako i ni po čemu.

A nekako se stalno iznova i iznova preskače metodološka i kontekstualna ravan čitave ove zamršene priče. I polako se dopušta pravo glasa naprosto neshvatljivog revizionizma, kakav nigde drugde nije dozvoljen, nigde u svetu.
Ima ga, neizbežno i u drugim zemljama, ali se svugde – sem u ovdašnjem slučaju – strogo kažnjava i javno osuđuje.

Zato je važno uvek iznova podsećati sve koji to mogu i žele da shvate – kako se ne mogu poravnavati međusobno neuporedive stvari.
Ne smeju se već likvidirane žrtve ponovo prepuštati svojim egzekutorima i njihovim neskrivenim simpatizerima i pristalicama. Ne mogu da vode „plodni dijalog“ istina i laž, stradanje i zločinstvo.

Još uvek nas prizivaju sve one nepriznate i neopojane grobnice i strašna stratišta nevinih žrtava Pavelićevog režima.
Traže od nas da ne dopustimo da IJEDAN JEDINI UBIJENI NEVINI CIVIL OSTANE NEZABELEŽEN I ODBAČEN U VEČNU TAMU NEZASLUŽENOG ZABORAVA.
Toliko im, svim tim mučenicima, dugujemo!

P. S.
A bolje je da formalno pogrešimo u korišćenom broju žrtava koji je, možda, ponekad i iznad onog stvarnog, nego da izostavimo i jednu žrtvu sa spiska ubijenih.
To je pravilo svih pravila i naš imperativni vodič kroz krvave magle ovog slučaja iz realne, do skoro skrivene zone sumraka.

P. P. S.
Na ovoj fotografiji koju prilažem su odmah nakon rata uhvaćeni ministri Pavelićeve vlade, pred suđenje i zasluženu kaznu (među njima je i zloglasni promoter genocida nad Srbima, Mile Budak.

Izvor: Fejsbuk stranica Dragoslav Bokan