Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Iako sam u naslovu već izrekao sve ono najvažnije što mislim i hoću da javno kažem, ipak ću dodati još par rečenica.
Petooktobarska revolucija (baš kao i ona Prvodecembarska, iz 1918-te) DOVELA NAM JE STRANCE NA ČELO TAKO PONIŠTENE DRŽAVE, bez dotadašnje suverenosti i makar trunke istisnke nezavisnosti i slobode.
Nije Vojno-tehnički sporazum 1244 iz Kumanova bio prava kapitulacija Srbije – već nesrećni Petooktobarski sporazum naših međunarodnih (NATO) neprijatelja i ogromne većine naše nesrećne opozicije.
To sa koliko se neumesnih objašnjenja i neuverljivih opravdanja (”nismo znali”, ”ko je mogao da predvidi”…) obavija oko ovog nesrećnog događaja, koji je dovršio naše samouništenje, započeto 1. decembra 1918-te, a nastavljeno 26. avgusta 1939 (stvaranjem pro-ustaške, mačekovske i antisrpske ”Banovine Hrvatske”) i 27. marta 1941. – pa to je naprosto neverovatno! Kakvo slepilo kod zdravih očiju i nakon svih onih, Petom oktobru prethodnih jezivih iskustava!
A jedna od nesumnjivih posledica ove trandformacije jedne nefuncionalne i nesrpske (ipak) države u antisrpsku teritoriju sa nekakvom zastavom i prividom (revolucionarno ukinute) suverenosti, jeste GUBITAK CRNE GORE, kao i sve ono što će se dešavati sa Kosovom i Metohijom (i njenim statusom).
Nije Briselski sporazum doneo ništa neočekivano, a posle petooktobarskih ”promena” i svih onih uslova koje su još tada dobili ”na izvršenje” svi srpsko-jugoslovenski državnici (tadašnji i budući), odmah nakon upada pučista u sve jugoslovenske institucije i nasilnog uvođenja mafijaško-globalističke diktature (slične onoj majdansko-ukrajinskoj, samo što su velike sile, suorganizatori i njihovoh i našeg puča, tamo bili i ostali neuporedivo blagonakloniji prema narodu koji je pristao da izvrši ovakvu revoluciju).
Žarko Korać ”Žuti”, Nenad Čanak ”Lala”, Dušan Spasojević ”Šiptar”, Mile Luković ”Kum”, Vladimir Milosavljević ”Budala”, Zoran Đinđić ”Lojola”, Vojislav Koštunica ”Trojanac”, Dejan Milenković ”Bagzi”… i toliki drugi, nama znani i neznani sa spiska operativnih saradnika Agencije iz Lenglija, odradili su toliko budućih dešavanja, koja su, u stvari rođena tamo, a pojavila se tek mnogo kasnije.
Jedna od stvari tada započetih i obećanih (a kasnije ispunjenih i tehnički do kraja odrađenih) bila je – trajno odvajanje Crne Gore od Srbije i stvaranje proustaške i šiptarofilske atmosfere u ”državolikoj” mafijaškoj sluškinji široke antisrpskei rusofobske koalicije (od Vašingtona i Brisela do Zagreba i Sarajeva).
Ulazak Milove Crne Gore u NATO, priznavanje razbojničkog rukovodstva ”Prištine” i neshvatljivo uvođenje sankcija Rusiji, sve se to dogodilo mnogo pre nego što su novine na naslovnim stranama objavile da se to i konačno dogodilo. Tačnije – Petog oktobra 2000-te, na ulicama tadašnje jugoslovenske prestonice.
I nemojte nikad da zaboravite te ulične manevre evro-američkih jedinica NATO pakta u civilu, odrađene pre devetnaest godina, kada govorite o ”najgoroj vlasti” i ”onima što upropastiše Srbiju”. Osim ako niste normalni i živite kao hipnotisano pile.
